Прилог за ,,унутрашњи дијалог“ о Косову (3)

 

Етничко чишћење Косова и Метохије почело је давно, али завршни ударац у отимању некада чисто српске територије задали су комунисти. Осим што су након Другог светског рата забранили повратак око 200 000 Срба и Црногораца на своја огњишта, на интервенцију Фадиља Хоџе код Тита из логора у Вршцу су ослобођени балисти који су починили стравичне злочине током рата. За то што су побили 115 000 Срба и Црногораца (податак из књиге ,,Психолошка рехабилитација Србије“ Димитрија Ристевског) комунистички режим их је наградио отетим имањима на КиМ.

Осим тога, Албанија је педесетих година истерала 15000 балиста, а Југославија их је примила и населила на КиМ, замајавајући народ причама како су, ето, јадни људи побегли од терора. Да зло буде веће, тадашње руководство СФРЈ наредило је да се војска уклони са граница, тако да су се Шиптари слободно кретали као по корзоу, услед чега се цени да је за то време на КиМ дошло око 400 000 Шиптара. И док су наши људи одлазили у бели свет покушавајући да створе себи егзистенцију, држава је одвајала средства ,,за развој Косова“, која су Приштини коришћена за куповину кућа и земљишта досељеним Шиптарима.

Комунисти су ради прикривања легалне албанизације Косова на највише државне, партијске и покрајинске дужности постављали емигранте из Албаније и Србе и Црногорце проблематичних политичких и моралних уверења, који су подржавали албански национализам и насиље над Србима и Црногорцима, што је за последицу имало исељавање неколико стотина хиљада Срба и Црногораца са КиМ. Последњи ексер у сандук српске државности комунисти су закуцали Уставом из 1974. када су у СР Србији створене аутономне покрајине Војводина и Косово и Метохија како би се Србија ставила у подређени положај. Највише захваљујући руководствима Словеније и Хрватске створени су услови за распад СФРЈ јер тим Уставом држава више није била федерација већ конфедерација.

Чак се ни након оружане побуне 1981. југословенске власти нису удостојиле да спрече насиље, због чега се иселило још око 40 000 Срба и Црногораца са Косова. Тада је откривено 9 илегалних организација и 90 илегалних група са преко 1000 чланова, а управо савезне и покрајинске власти су учествовале у уништавању документације о злочинима и прикривању легалне албанизације Косова и Метохије. За оне који слабије познају историју, као и за оне који се још увек куну у Тута и , све претходно наведено договорено је још на Четвртом конгресу КПЈ одржаном 1928. у Дрездену, о чему можете прочитати овде. Да су за Србе комунисти највеће зло упозоравао је и патријарх Варнава у својој посланици за Божић 1936.

Пошто Шиптари нису кажњени за злочине почињене у Другом светском рату над Србима и Црногорцима нормално је да су били у уверењу да ти злочини нису кажњиви, због чега су наставили да их чине деценијама након рата. После Титове смрти и почетка распада КПЈ Србија је у складу са Уставом покушала да успостави власт над сопственом територијом, када су се одједном на КиМ све чешће почели појављивали хрватски и словеначки политичари и ,,интелектуалци“, који би остатку СФРЈ и света објашњавали како су на Косову угрожена људска права Албанаца. Када је почетком грађанског рата у СФРЈ Србија успела да затвори границе и успостави власт на својој територији онда је албански лоби у САД уплатио 1,3 милиона долара у фонд Републиканске странке, након чега је председник Џорџ Буш потписао ,,декларацију о угрожености права Албанаца на Косову“. Осим тога, вођа републиканске већине у Конгресу је већ тада радио за Шиптаре са годишњом платом од 400 000 долара годишње, што објашњава зашто су извештаји Ворена Цимермана, амабасадора САД у Београду, били окренути искључиво према ,,насиљу над Албанцима“, иако су и он и остали конгресмени и сенатори, који су били чести гости на КиМ, били упознати са детаљним подацима колико је хиљада кривичних дела почињено са позиције албанског национализма.

Такво смишљено извртање истине намењено очувању ,,Балканске руте“ доставе дроге (објашњено у чланку ,,Гром“) довело је 1999. до отворене агресије чаланица НАТО на СР Југославију, која је започела видео-игроказом названим ,,Рачак“. Као последицу је имало етничко чишћење Космета од ,,тлачитеља“ Срба и Црногораца, о чему говори чињеница да је од 1449 насеља 1000 било етнички очишћено.

Након два и по месеца бесомучном бомбардовања од стране 19 чланица НАТО, добрим делом цивилних циљева, потписан је Кумановски споразум и усвојена резолуција Савета безбедности ОУН 1244, којима су дефинисане одреднице на основу којих ће се приступити будућем решавању статуса Косова. У наведеним документима можете видети да је КиМ предато под привремену управу ОУН и да остаје саставни део СРЈ, односно Србије, а да је ОУН овлашћен да покрене политички процес како би се установио коначан статус Космета.

Тај процес је започео крајем 2005. и иако Србија више нема фактички суверенитет над КиМ, задржала је правни и све док у рукама има ту тапију Шиптари не могу творевину насталу из физичког, политичког и правног насиља озаконити. Али ту су опет комунисти и њихова физичка и политичка деца у Србији да им то омогуће.

 

 

Крај трећег дела.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*