Празник злочина


1.марта у Федерацији БиХ је обележен Дан независности БиХ. На порталима и друштвеним мрежама поново је било коментара у којима се Срби оптужују за почетак рата у БиХ 1992.године, па бих хтео нешто да разјасним оним најекстремнијим ,,Бошњацима“, који тада нису били ни рођени, или су били деца, а најватренији су у својим претњама новим проливањем крви.

По коментарима се види да већина ни не зна ко је био Алија Изетбеговић у кога се куну као ,,оца нације“. Објашњавање генезе непријатељске делатности Алије Изетбеговића одвело би овај текст у дужину коју нико не би хтео да чита, зато само пар напомена из биографије:
– Неспорно је да је Алија био члан панисламистичке организације Млади Муслимани. Та организација је била ,,омладинска секција“ покрета Ел-Хидаје, који је код Хитлера лично Химлер промовисао као извориште регрутовања СС Ханџар дивизије. Да ли су слике Алије у униформи СС Ханџар дивизије које колају интернетом аутентичне или не, није толико битно, али да је Алија био припадник-био је, о чему више можете прочитати овде.
– Неспорно је да је Алија после Другог светског рата регрутован у тада већ постојећу ЈНА, а не како његов син Бакир тврди да се придружио партизанима током народноослободилачке борбе. Да је то безочна лаж показује и чињеница да је Алија због непријатељске субверзивне делатности 1946. осуђен на три године робије, о чему постоји аутентична слика.


– Неспорно је да је Алија пореклом Србин, о чему више можете прочитати овде. Шездесетих година прошлог века се и изјашњавао као Србин мухамеданске вероисповести. Онда је Тито (не мислим на ,,Малог Јожу“) 1967.године под притиском познатог србомрсца Едварда Кардеља и тадашњег политичког руководства БиХ (Џемал Биједић, Бранко Микулић, Раиф Диздаревић, браћа Поздерац) усвојио амандмане на Устав СФРЈ и муслиманима у БиХ дао статус народа, чиме је по први пут у свету вера изједначена са нацијом, што је у старту било у супротности са исламом, јер ислам не признаје нацију. Увидевши да се на муслиманству може добро профитирати Алија је 1970. написао ,,Исламску декларацију“, којом је заговарао сецесију БиХ и стварање чисто исламске државе у авнојевским границама. ,,Због заслуга за ислам у његовом ширењу ка Европи Алија Изетбеговић је од краља Саудијске Арабије добио 93000 долара и 200 грама злата“, наводи Димитрије Ристевски у својој књизи ,,Психолошка рехабилитација Србије“.
– Неспорна је веза А.Изетбеговића са исламским фундаменталистима, посебно са ,,Муслиманском браћом“, која су од средине шездесетих слала своје чланове наводно на студије у Југославију, а у ствари ради ширења пропаганде и помагања младомуслиманима. ,,Муслиманска браћа“ су се толико осилила у Југославији да су скоро сви терористи овде налазили уточиште, што је 1982. довело до отворене иранофилије у Сарајеву и стављања слика ајатолаха Хомеинија у излоге радњи. Иранцима се толико допала ,,Исламска декларација“ да су позвали вођство Младих муслимана на састанак у Абу Даби, ради договора о даљем деловању.
– Неспорно је да је због тајних одлазака у Иран и антидржавног деловања у марту 1983. Изетбеговић са осталим вођама босанских исламиста ухапшен, оптужен и у политичкој пародији од суђења осуђен на 14 година затвора (сви зајендо су добили 90 фодина). ,,Чудном игром случаја“ помилован је 1988., за шта највеће заслуге има Војислав Шешељ, након чега је без икаквих ограничења наставио да се бави политиком и бори за власт. Одмах након изласка из затвора повезао се са остацима Младих муслимана и обновио везе са Техераном. На темељима те сецесионистичке политике организован је исламски покрет, од којег је 1989.године настала Странка демократске акције (СДА), коју је Изетбеговић првенствено хтео да назове ,,Муслиманска странка“.

Амадмани на Устав СР Босне и Херцеговине донети су у лето 1990. године. По амадману LXIX тач.7. забрањено је политичко организовање и деловање усмерено на угрожавање територијалне целокупности СФРЈ, што је било сагласно Уставу СФРЈ.

Супротно изнетој уставној забрани, Муслимани и Хрвати у БиХ су се политички и војно припремали за насилно отцепљење БиХ од СФРЈ, што показује и формирање војног крила СДА (читај: паравојне формације) још у априлу 1991.године. Према изјави Муниба Бисића, помоћника министра одбране БиХ, коју је дао листу ,,Ослобођење“ 4.9.1992. године, он је тада са Сулејманом Врањом и још неким Муслиманима, направио Упутство о организацији и деловању на терену, ослањајући се углавном на људе из СДА, а у мају 1991. године та паравојна формација је добила назив ,,Патриотска лига“. У њеном оснивању и организовању учествовали су и Сефер Халиловић, потпуковник који је дезертирао из ЈНА (касније начелник Генералштаба армије БиХ), и Русмир Махмутћехајић ,,политичко-идеолошки пројектант“ СДА. Активностима ,,Патриотске лиге“ руководио је Савет за националну одбрану, који је формиран уочи почетка рата у Словенији од стране странке СДА, а на његовом челу је био Алија Изетбеговић. Опет према изјави Муниба Бисића  („Ослобођење“ од 14.09.1992. године) ,,Патриотска лига“ је предлагала да се отпочне рат у БиХ оног момента када се разбуктао рат у Хрватској (што је и Туђман тражио од Изетбеговића). Предлог је укључивао и рушење мостова на Дрини, али ,,политика“ ово није дозволила ,,јер Босна није била спремна ни војнички, ни политички, ни психолошки за рат“. После великог новчаног прилога за СДА Изетбеговић на положај министра унутрашњих послова поставља Алију Делимустафића. Његовим доласком на место министра по хитном поступку су без икаквих решења отпуштени сви кадрови српске националности и на сва руководећа места у МУП БиХ постављени Алијини људи, док је оперативни рад на откривању и пријављивању криминалних делатности које су везане за СДА и ХДЗ био забрањен. (Више о Делимустафићу имате овде.)

Окосницу ,,Патриотске лиге“ чинили су истакнути криминалци, као на пример Јусуф-Јука Празина, кога су ослободили издржавања казне, и Рамиз Делалић-Ћело, са којима је руководство СДА било у чврстој спрези. То се првенствено огледало у илегалном наоружавању, да би касније ти криминалци заузели веома истакнуте позиције и формирали своје војне формације које су харале по Сарајеву, чију су територију међусобно поделили. (У марту 1992. године Есад Османбеговић, управник Централног затвора у Сарајеву, пустио је на слободу 69 затвореника Муслимана и поделио им пушке из затворског магацина.)

У свом саставу Патриотска лига имала је различите јединице: ,,Зелене беретке“ (којима је руководио Емин Швракић), добровољачке јединице ,,муџахира“, специјалне, позадинске, санитетске и друге наменске јединице, војну организацију ,,Босна“ (под руководством Керима Лучаревића) и друге. Руководство и припадници ,,Патриотске лиге“ приликом ступања у ову организацију били су дужни да положе ,,заклетву муслиманском народу“.

Осим илегалног наоружавања, наоружањем које је највише стизало из Хрватске, а касније преко фирме ,,Ценекс“ Алије Делимустафића, ,,Патриотска лига“ је у тајности организовала одлазак Муслимана из неких места у БиХ на школовање у МУП Хрватске у Кумровец, Лучко и Ракитје, а  у периоду од априла до септембра 1991. године из Сарајева су три, четири пута послате групе од 15-20 младића на обуку терориста у Либију.

У својој књизи ,,Лукава стратегија“ Сефер Халиловић наводи да је у октобру 1991. године Патриотска лига формирала регионални војни штаб Патриотске лиге сарајевске регије, општинске војне штабове, просторне, маневарске, специјалне, диверзантске и противдиверзантске јединице, јединице родова, логистичке базе.

Пред крај 1991. ,,једно приватно предузеће“ у Сарајеву (баш се питам које?), под видом прикупљања уплата за аутомобиле, на превару је од грађана прибавило износ од око 6 милиона немачких марака и овај новац уступило СДА за куповину оружја у Словенији. За ову криминалну делатност није ни поднета кривична пријава надлежном јавном тужилаштву, а истражни поступак је прекинут.

Почетком јануара 1992. године припадници ,,зелених беретки“ преузели су послове обезбеђења РТВ Сарајево које је до тада обављао МУП, заузели су просторије, претресали људе, правили листе непожељних Срба и малтретирали их. Томе је покушао да се супротстави Здравко Шипка, шеф обезбеђења РТВ, али је био ликвидиран. Тако је РТВ Сарајево постало средство муслиманске пропаганде у припремању насилног отцепљења од СФРЈ и стварању самосталне државе, сагласно политици СДА.

Из претходног је неспорно да су припреме за насилно, противуставно отцепљење БиХ од СФРЈ обављене много пре политичких превирања у БиХ, што показује и изјава  Сефера Халиловића, начелника Главног штаба Армије БиХ, дата листу ,,Наши дани“ од 25.9.1992. године, да је од 109 општина у БиХ рат затекао ,,Патриотску лигу“ са 9 регионалних и 103 општинска штаба и 98.000 бораца.

Прве жртве у БиХ били су цивили који су страдали у артиљеријским нападима са територије Хрватске: Војислав Гарановић је 15. септембра 1991. године погинуо код Босанског Брода, а шест дана касније у Градишци су страдале три жене и један мушкарац. ЈНА је прве жртве имала у кланцу Студена врила, код Посушја, када је 22. септембра из заседе је пуцано на колону ЈНА и том приликом је убијен старији водник Војко Чех, Словенац. Војска је узвратила ватру и убила Лудвига Павловића, припадника усташке терористичке групе која је 1972. године из Аустралије убачена у тадашњу Југославију са задатком да подигне устанак (заробљен и осуђен на 20 година затвора). Код Павловића је том приликом нађена легитимација резервног полицајца МУП-а Републике Хрватске.
1.октобра 1991. припадници Збора народне гарде Хрватске у селу Равно код Требиња, у којем је у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом, из заседе су убили 14 резервиста ЈНА. Командант јединице је био Муслиман, пуковник по чину, што не мора да значи ништа, али је индикативно да је јединицу од око 200 људи кроз хрватско село водио у маршевској колони, иако се осам дана раније десио претходно наведени окршај са хрватским снагама. У добро осмишљеној акцији хрватске снаге су пропустиле колону и на зачељу побиле војнике и старешине. Тек после неколико дана ЈНА се вратила да покупи тела настрадалих, али овај пут у борбеном поретку. Дошло је до жестоке борбе са хрватским снагама, које су уз велике губитке морале да се врате на територију Хрватске. Слике разрушеног села Равно и једног од команданата ЈНА који је командовао артиљеријом обишле су свет и то је проглашено ,,почетком великосрпске агресијом на БиХ“. Пазите: регуларна војска Хрватске упадне на територију друге државе и сукоби се са регуларном војском (ЈНА) која брани ту државу и то је агресија…кога на кога? Сопствене војске на сопствену државу?  Да у такву квалификацију може поверовати само неко ментално ретардиран или крајње екстремно оријентисан (своди се на исто) говори и чињеница да су на хрватској страни већином страдали плаћеници (,,пси рата“) који нису припадали белој раси.

Став политичког и војног врха тадашње крње СФРЈ, као колективног команданта ЈНА, јесте био је да се спрече етничко-верски сукоби и створе услови за мирно решавање проблема у БиХ, али је после ових дешавања 3.октобра расписана делимична мобилизација ЈНА.

Скупштина СР БиХ је 15.октобра гласовима СДА и ХДЗ-а са 59,16 % прегласала српске представнике и донела „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“, којим је одлучено да се представници СР БиХ повуку из рада савезних органа док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију. Пошто је акт донет противуставно без двотрећинске већине (66.66%), то је у многоме допринело повећању међунационалне напетости.

Као резултат муслиманске и хрватске жеље за отцепљењем СР БиХ из СФРЈ уследио јe референдум српског народа, 9. и 10. новембра 1991. године, на којем су Срби изгласали успостављање самосталне српске републике у границама СР БиХ, са намером останка у СФРЈ.

Одмах након тога, 12.11.1991. ХДЗ у БиХ проглашава Хрватску заједницу Посавине у Босанском Броду, а 18.11. Хрватску републику Херцег-Босну у Грудама.

На све то војно руководство преко ноћи формира Другу војну област (2.ВО), која је обухватала око 90% територије БиХ, западну Славонију, Банију, Кордун, Лику и Книнску крајину. На састанку у Савезном секретеријату народне одбране (ССНО) 31.12.1991. за команданта је постављен генерал-потуковник Милутин Кукањац. Пошто Председништво СФРЈ никада није објаснило који је био циљ формирања такве формације у условима насилне сецесије Хрватске и БиХ, таква одлука се испоставила као нереална и погубна. (Одмах након тога 8.1.1992. пензионисан је један од највећих криваца за страдање припадника ЈНА, Генерални секретар ССНО генарал-армије Вељко Кадијевић, а у фебруару 1992. из војног врха је пензионисано 30 генерала.)

Како Влада у Сарајеву поводом српског референдума и њихове изражене жеље као конститутивног народа (31.3% становништва) да остану у Југославији није ништа предузимала, Срби су 9.1.1992. прогласили Републику српског народа БиХ (касније преименована у Републику Српску).

15.1.1992.  на основу извештаја Бадинтерове комисије међународно су признате Словенија и Хрватска, иако је ЦИА у свом документу од 19.септембра 1991. упозорила да би признање бивших југословенских република од стране Немачке и још неких европских земаља могло да изазове рат у БиХ. И гле ,,чуда“, управо су Немачка и Ватикан одиграли кључну улогу у том процесу. Овде нећу говорити о томе како је и зашто комисија разматрала социјалистичке републике у авнојевским границама, које су им комунисти дали како би свели Србију ,,на праву меру“ према познатој пароли: „мала и слаба Србија-јака Југославија. (Кога интересује како су комунисти парчали Србију може прочитати овде.)

По питању БиХ комисија је одлучила да у том тренутку не би требало признати независност, јер за разлику од других република у БиХ још није одржан референдум о независности.

20.1.1992. одржан је састанак Колегијума 2.војне области и чланова Председништва БиХ у Сарајеву, где су представници Команде упознали чланове Председништва о формирању војне области и указали на дужност војске да брани државу СФРЈ према још увек важећем Уставу. Посебно је наглашено да ЈНА не прихвата насиље и да о будућности земље треба да одлуче политичари, што је наишло на жестоку реакцију чланова Председништва из редова Хрвата и Муслимана, јер ,,Југославије више нема“ (изјавио А.Изетбеговић).

И онда је 25.1. Скупштина БиХ донела одлуку да се 29. фебруара и 1. марта спроведе референдум о суверенитету и независности БиХ. Ову одлуку су донели након што је већина српских чланова скупштине протестно напустила седницу, после чега су позвали припаднике српског народа да бојкотују референдум.

Из претходног је неспорно да су одлуке крње Скупштине БиХ донете противно тада важећем Уставу СР БиХ.

Срби су све то време, на челу са Радованом Караџићем, нудили миран разлаз сва три конститутивна народа у БиХ, односно да сви остану своји на своме као добри суседи. Истина је да је останак у Југославији и заједнички живот у једној држави био у најбољем интересу и Срба и Муслимана, јер је гарантовао миран суживот без материјалних и људских жртава народа испреплетаних на територијама Србије, БиХ и Црне Горе. Муслимански политичари или нису схватали да Бадинтерова комисија није формирана у циљу мирног решавања сукоба натериторији СФРЈ, напротив, или их није било брига за евентуалне људске жртве у случају сукоба. (Нажалост, касније ће се у случајевима Васе Мискина, Маркала, Тузланске капије и Сребренице ова друга тврдња показати тачном).

Када је у Лисабону 21.2.1992. најављена конференција Савета безбедности УН о БиХ и после пар дана изнето да је након силних преговора договор да БиХ остане у тадашњим границама, а да се њено уставно уређење заснује на принципу националних конститутивних јединица, прелиминарно постигнут између Караџића, Изетбеговића и Мате Бобана (тзв. ,,Кутиљеров план“), сви су помислили да је памет надвладала емоције и да је рат у последњем тренутку избегнут. Међутим, иако је и званична Америка била против отцепљења БиХ од Југославије, иако је са свих страна предлагано да се референдум о независности не одржава, у Скупштини БиХ је формирана комисија, пошто у БиХ није постојао закон о референдуму, која је имала задатак да покуша пронаћи компромис између сасвим супротних ставова Срба и Муслимана о референдуму. Након два дана веома исцрпљујућих расправа, у којима су учествовали лидери свих политичких странака, комисија је најзад дошла до компромисног решења: предложено је да се референдум одржи на читавој територији БиХ и уз учешће свих њених грађана и народа, али да се не поставља изричито питање о томе јесу ли грађани за независност земље, него да се изјасне какав би статус БиХ највише волели и дали му највећу подршку. Такав референдум је могао бити сасвим легалан и прихваћен у Скупштини, јер би у њему узели учешће грађани свих народности, али не би изричито индицирао могућност одвајања БиХ од Југославије, него би дао реалну слику грађана о том питању. То компромисно решење комисије прихватили су и Алија Изетбеговић и Радован Караџић, као и лидери свих осталих странака који су учествовали у раду комисије. Предложено је да се текст споразумне формулације одмах потпише и да се о томе напише изјава за јавност, како би се веома узнемирена јавност после дужег времена смирила. Међутим, Алија Изетбеговић, који је рекао да је сагласан с постигнутим решењем, одлаже потписивање наводно због умора, предлажући да се ,,потписивање обави ујутро када ће сви бити одморнији и свежији“. Када се ујутру појавио, једноставно је изјавио да договор постигнут око формулације референдумског питања претходне ноћи неће да потпише (Мухамед Филиповић-„Био сам Алијин дипломата“, одељак „Референдумска замка“), што је изазвало повлачење Срба из било каквих даљих преговора. Иако је свима било јасно да то директно води до рата, Алија Изетбеговић 25.2. расписује референдум о независности СР БиХ за 29.2. и 1.3.1992.

Истог дана издата је 34.Директива ,,Патриотске лиге“, којом се позива на отпочињање борбених дејстава у циљу блокирања и заузимање војних објеката (касарни, складишта наоружања, муниције и МЕС), као и ,,позивање народа Санџака, Косова и Македоније на отпочињању борбених дејстава у циљу везивања снага непријатеља и слабљења његове ударне моћи на простору БиХ“ (Из књиге Сефера Халиловића ,,Лукава стратегија“, Маршал 1997., стр.164-169).

Референдум је противно важећем Уставу СФРЈ одржан 29.2. и 1.3.1992. године. Како је и сама одлука о расписивању референдума у Скупштини БиХ донета без присуства српских представника, Срби су бојкотовали референдум, тако да је на референдум изашло 63.6% грађана БиХ. Тадашњи законски услов за признавање резултата референдума био је да на референдуму гласа више од две трећине, односно више од 66% грађана, што није било испуњено, тако да су политички представници Срба резултате таквог референдума прогласили неважећим. Пошто се 99.7% Муслимана и Хрвата на референдуму изјаснило за самосталну, унитарну БиХ, то је другог дана референдума на телевизији Алија Изетбеговић тријумфално прогласио независност БиХ, иако то Скупштина БиХ никада званично није урадила.

Након објављивања резултата организовано је славље, које је прерасло у парадирање паравојних јединица уз бесомучно пуцање по улицама и паљење српских застава, што је за циљ имало застрашивања Срба који живе у Сарајеву. Разуларену руљу, као и у другим републикама, предводили су криминалци са подебелим досијеима.

Једну од група која је припадала паравојној формацији ,,зелене беретке“, предводио је већ поменути криминалац Рамиз Делалић-Ћело, иначе пореклом из Прибоја. Возећи бели Голф кроз пешачку зону на Башчаршији пресрели су српске сватове, који су се кретали од Већнице према Дому Текле, старе православне цркве, где је био организован свадбени ручак. Испред самог уласка у двориште цркве њих четворица су покушали да од барјактара, младожењиног оца Николе Гардовића, отму српску заставу, иначе обмотану око барјака, након чега је настало комешање. Никола Гардовић их је понудио ракијом, замоливши да не кваре весеље. На то су ови из Голфа почели да пуцају, хладнокрвно убили Николу Гардовића и ранили православног свештеника Раденка Мировића (младожењиног зета), након чега су побегли са заставом, која су касније пред камерама запалили. Део сватова је појурио за починиоцима, али им се на путу испречио милицајац са аутоматском пушком и рекао им да се врате иначе ће их побити све. Делалић се склонио у зграду МУП БиХ где је био данима чуван.

Осим Делалића сведоци су препознали Суада Шабановића из Зворника, као и Мухамеда Швракића и Таиба Торлаковића из Сарајева. РТВ Сарајево је  снимило ,,документарну“ емисију са Делалићем, у којој га приказују као хероја. Иако је у емисији Делалић признао да је убио Гардовића, наводећи да је то био ,,патриотски чин“, прочуло се да је тај злочин починио Мухамед Швракић, син оснивача ,,зелених беретки“ Емина Швракића, а да је Делалић прихватио да преузме одговорност на себе како би од породице Швракић наплаћивао рекет да не би проговорио. Ипак, Мухамед Швракић се после овог злочина хвалио да је он ,,муслимански Гаврило Принцип“, о чему постоје изјаве и докази. Без обзира на све то, читав злочин је снимљен видео-камером и касета предата сарајевској полицији и кантоналном тужилаштву, из чега се без сумње могло закључити ко је злочин починио. Злочин је према сведочењу сватова био исцениран, јер су се само минут након злочина појавила кола Хитне помоћи, а за њима и страни новинари. То је сутрадан потврдио и лекар из Хитне помоћи рањеном Мировићу, рекавши да су петнаестак минута пре оружаног напада на сватове и убиства Гардовића била наручена кола за Башчаршију. Након убиства Гардовића Си-еН-еН (CNN) и друга средства информисања у Америци пренела су вест да су Срби напали муслиманске сватове и да је том приликом убијен муслимански сват. Иако им је јављено да је вест погрешна, деманти је био тек после пар дана, што се уклапало у стварање слике о Србима као агресорима још од почетка сукоба у СФРЈ.

Можда разорније од самог метка којим је убио Гардовића биле су Делалићеве речи ,,Шта ће Срби на Башчаршији у Сарајеву?“, што је био почетак етничког чишћења у којем је из Сарајева протерано преко 140 000 Срба (о чему више имате у тексту овде).

Да је убиство наручено потврдио је много година касније и Фахрудин Радончић, бивши портпарол Армије БиХ. Према његовим изјавама Делалић је убио Гардовића по налогу СДА, за шта је, између осталог, од Алије Изетбеговића добио пиштољ са посветом. Иако је оптужница против Делалића подигнута одмах у лето 1992. и касета са снимком предата Кантоналном суду у Сарајеву, читав случај је стопиран, јер је Делалић постао важан фактор у ,,одбрани Сарајева“ (заменик команданта 9.муслиманске брдске бригаде) и један од заслужнијих за протеривање Срба из Сарајева. Поступак је поново покренут 1996., а Делалић бежи за Турску 1999. Вратио се 2001., а када је 2002. претукао полицајца који је хтео да га легитимише ухапшен је и притворен. После неколико месеци у притвору плаћена је кауција у износу од 150 000 евра, након чега је пуштен, када поново бежи за Турску. Скривао се до 2004.године, да би по повратку био ухапшен. Тада је поново покренута истрага везана за убиство Гардовића, али није дочекала свој епилог, јер је суђење стално одлагано и равлачено у недоглед. Прича се да је Делалић тражио милион марака од СДА да не би открио налогодавце, а Радончић наводи да је у јуну 2007. убијен од стране бошњачке државне мафије, како би се замели трагови тог злочина. Ни после 26 година за злочин на Башчаршији нико није одговарао.

Иако има још догађаја, покушао сам у најкраћем да наведем најважније до тог 1.марта 1992. На крају да резимирам неспорно утврђене чињенице:
– Алија Изетбеговић је од најраније младости био антидржавни елемент или, најпростије речено, терориста. Политичког дисидента је од класичног терористе направио Адил Зулфикарпашић својим парама, којима је плаћао европске медије да створе такву слику (исти онај Зулфикарпашић који се експонирао као ,,интелектуалац европских назора“, да би пар година од почетка рата своје  назоре потврдио изјавом ,,како не пати толико за унесрећеним Сарајевом услед ратних разарања, колико се радује што се град најзад ослободио физичког смрада, који се проветрио откако су у брда са топовима отишли они који су тај смард уносили у чисте муслиманске куће“).
– Припреме за насилно отцепљење и стварање паравојних формација, које су касније прерасле у националну војску, обављено је много пре политичких превирања у БиХ.
– Када су политичка превирања почела Срби су нудили миран разлаз-Алија је одбио.
– Иако је одлука о референдуму донета противно важећем Уставу БиХ, иако БиХ није имала закон о референдуму, Срби су пристали да се референдум одржи уз референдумско питање које је донела заједничка комисија. И Алија је пристао, да би сутрадан одбио да потпише заједнички договор.
– Жозе Кутиљеро је направио план кантонизације БиХ којим је рат могао бити избегнут, све три стране су га прихватиле и потписале, да би Алија после десетак дана ,,повукао“ потпис (о чему више имате овде). После три и по године ратовања и близу 100 000 жртава потписан је Дејтонски споразум, који се у веома малом проценту разликује од Кутиљеровог плана (за Србе чак и неповољнији од Дејтонског).
– И, на крају, сам догађај који је запалио босанско буре барута, убиство свата на Башчаршији, извршио је злочинац по налогу Алије Изетбеговића и СДА.

На основу свега претходно написаног, може ли неко да ми објасни којом логичком операцијом се извлачи закључак да су Срби криви за рат у Босни? Или је то само флоскула која служи да би се прикрили сопствени злочини? Каква је то држава формирана на превари и злочину? Да ли кроз историју можете да се сетите да негде постоји држава која је за дан државности узела дан када је криминалац убио ненаоружаног човека који је женио сина, само зато што је био припадник друге вере? Не? Наравно да не можете. А да је на овом свету само глупост безгранична потврђује чињеница да су се последњих година појавили ,,стручњаци“ који тврде како су срски сватови жртвовани зарад почетка рата! И пазите сад лицемерја: тај дан 1.3. када је почињен злочин је легалан Дан државности у Федерацији БиХ, а 9.1. када је проглашена Република Српска, када се није десио никакав злочин, је противуставан!

Какве онда ,,изразе жаљења што се дан државности не обележава на територији целе БиХ” упућују челници Федерације, када нико иоле нормалан дан када је убијен ненаоружан припадник његовог народа и запаљени национални симболи такав дан не би прихватио као свој празник? Можда још гори пример је са ,,даном ослобођења“ Сарајева, који се обележава 2.маја, на дан када су 1992. из заседе убијани војници и старешине ЈНА. Зашто је можда гори? Па зато што прво мораш бити нападнут и окупиран да би се од нечег ослободио, а ЈНА не да није никог нападала, већ се према ранијим договорима (последњи из Скопља 27.4.1992) повлачила из Сарајева и БиХ! Ако је то већ тако, а јесте, на основу чега онда неко очекује да се постигне политички договор око празника који би се славили на територији читаве БиХ? Наравно да реалан основ не постоји, нити може постојати док се не прихвате чињенице, односно истина.

А када ће истина, вишеструко силована и убијана током ратова на овим просторима, бити прихваћена? Судећи по историји у последњих сто и нешто година-никада. Најкраћи одговор на питање зашто је то тако био би-крв памти. Шта је прелазак на непријатељску веру (са хришћанства на ислам) током турске владавине значио најбоље је у својим делима ,,Сећања“ и ,,Дервиш и смрт“описао Мехмед-Меша Селимовић. Преко родитеља човек наслеђује духовност своје врсте, која се стотинама и хиљадама година таложила у крви. Прихватањем непријатељске вере човек одбацује то наслеђе, али, пошто другог нема, остаје разапет између вере својих предака и непријатељске вере. Издајом вере човек се одриче предака, историје и културе које носи у себи, што га и доводи у сукоб са самим собом и негације сопствене личности, јер се одриче онога што јесте, а не може постати оно што жели. Управо због тог унутрашњег сукоба издајници се налазе под двоструким притиском: да новом господару покажу оданост, а да дојучерашњој браћи докажу да су успешнији у новој вери. И управо у том превеликом доказивању покатоличених Срба да су већи католици од Папе и исламизираних Срба да су већи муслимани од Турака почињени су незапамћени злочини према српском народу, односно некадашњој крвној браћи и сународницима. У жељи да униште оно српско у себи, потурице су чиниле већа злодела од Турака, а усташе од немачких нациста. И управо због те крви, којом су се злочини њихових предака пренели на њих, Муслимани и Хрвати у БиХ нису спремни да прихвате истину и пруже руку помирења у циљу заједничког суживота са Србима. И управо због тог злочиначког наслеђа и Муслимани и Хрвати упиру на Србе као геноцидан народ, а на Републику Српску као геноцидну творевину, јер онај који мрзи сопствене недостатке, односно непријатни део своје личности, то приписује објекту мржње. Да се конвертитство (промена вере) не може заобићи као узрок чињења злочина потврђује и Карл Густав Јунг, швајцарски психијатар, оснивач аналитичке или комплексне психологије, у својој студији ,,Динамика несвесног“: ,,Преобраћеници су највећи фанатици“. Крв која памти подсећа Муслимане на злочине извршене над својом крвном браћом, а ,,сећање на те злочине затвара поглед на историју из којег би извукли свој идентитет, јер им етничко српско не дозвољава да буду прави муслимани, пошто је етничко старије од ислама“ (Д.Ристевски). У томе уједно лежи и одговор зашто се преко квази-историчара и лингвиста ствара нова историја, нација ,,Бошњак“ и ,,бошњачки језик“, који у признатој историји без српских корена немају никакво утемељење.

На крају бих завршио како сам и почео, са ,,оцем нације“: ,,Ми смо историјски, духовно и ментално-психолошки ближи са Србима него са Рватима, управо зато, биће, са Србима се нисмо могли договорити, па смо ушли у савез са Рватима“. Једини разлог зашто се Муслимани нису могли договорити са Србима, а ,,ушли су у савез са Рватима“, како каже Изетбеговић, није зато што имају нешто заједничко са њима, већ зато што имају заједничког сведока њихове прошлости.

 

 

Коришћени текстови:
– Књига: ,,Психолошка рехабилитација Србије“ Димитрије Ристевски, ,,Народна књига Алфа“ 1997.
– Књига: ,,Три рата Ратка Каталине 1991-1992-Исповест ратника“ Ратко Каталина, Београд 2016.
– Извештаји Комитета СРЈ за прикупљање података о извршеним злочинима против човечности и међународног права
– Текст: ,,Зашто је Алија Изетбеговић одбио компромисно референдумско питање“
– Текстови са разних интернет портала означених као везе (линкови) у самом тексту.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*