Некако сам од тог 18.12. потиштен. Уместо да сам срећан што је после толико мука из штампе најзад изашла дуго припремана књига стихова и да припремам промоцију, некако не могу да осетим то задовољство постигнутим. И није разлог томе што сам заменио четири лежишта на протези за двадесет дана, није ни то што сам поново пукао паре на блог који читате, а који опет не ради како треба, не, није разлог ни то што књига није стигла до оне због које је писана (е, јуче је стигла, после 10 дана), разлог тог осећања издаје и беспомоћности је једна изложба. Ма дај, рекли бисте, каква то изложба може да изазове тако негативна осећања? Може, може, чак и ако јој нисам присуствовао. Али да кренемо редом.
Тог јутра сам због припреме неког другог блога имао већ отворених двадесетак прозора на екрану лаптопа, међу којима и обавезни Фејсбук. Код једног ,,пријатеља“ видех да хвали неки чланак под именом ,,Миа Давид: Ко се плаши изложбе о злочину?“ Иако сам код тог ,,пријатеља“ савим случајно забасао на листу пријатеља, реших да погледам о чему се ради у чланку. И остадох забезекнут…
Госп.Давид у чланку објашњава како је изложба ,,Богујевци-визуелна историја, омаж свим породицама и жртвама рата ,,уметнички пројекат инспирисан личном трагедијом и ,,МОРА ДА ИЗАЗОВЕ ЕМПАТИЈУ…без постављања питања о националности …и без потребе да стављамо тег на другу страну и изједначавамо жртве…“ На крају као в.д. директора Културног центра Београд најављује отварање изложбе тог дана у 18 часова. У првом моменту нисам могао да верујем шта читам, а онда сам видео да је чланак објављен на сајту Радиа Слободне Европе, па су неке ствари постале јасније. Том ,,пријатељу“ сам у коментар одмах ставио албум са сликама погрома Срба са Косова који ми је дошао под руку и сео да напишем коментар на чланак госп.Давид. Као и сваки пут трудио сам се да коментар буде аргументован како не бих џаба кречио, завршавајући текст са напоменом да госп.Давид треба да буде срамота и чланка и изложбе, те да је осећај ,,да није тренутак“ заиста није преварио. Наравно да коментар није објављен, као вероватно ни многи други: од тадашњих 4000 прегледа одобрено је само 12 коментара и то скоро сви у којима се Срби називају злочинцима. Ништа чудно, такви су филтери на сајту ,,Слободне“ Европе.
А шта је у ствари спорно и да ли смо ми крајње некултуран народ када не можемо да ,,прогутамо“ овакву изложбу?
Да ли се злочин над породицом Богујевци десио? Јесте, десио се 28.марта 1999.године. Тог дана је 14 чланова породице Богујевци и Дурици у Подујеву убијено од стране неке резервне јединице МУП-а, за коју смо касније сазнали да су себе звали ,,Шкорпиони“ и то није спорно. Није спорно ни то да је шест припадника те једнице ухваћено, оптужено и осуђено на казне од 15 до 20 година затвора. Значи оне који су одговорни за тај злочин смо МИ ухватили, МИ оптужили, МИ осудили и код НАС служе те затворске казне. Па шта је онда спорно? Ништа мање него све остало…
Ако је госп.Давид намера била да изазове емпатију откуд не изабра изложбу у којој су приказана историјска дешавања од 13.века, када је Косово и Метохија било најјаче културолошко упориште тадашње Србије са преко 1300 манастира и цркава (Метохија и носи назив од грчке речи метох-црквени посед)? Што не направи такву неку историјску паралелу где би се видели злочини Арбанаса почињени крајем 17.века када је и отпочео процес етничког чишћења овог дела Старе Србије, који је, поред других писаца, у својој књизи LA SACRA LEGA CONTRO LA POTENZA OTTOMANA Simplicion Bizozeri описао овим речима: „Настало је позорје несреће, јер су варвари неверници, који су стигли, били немилосрдни према овим недужним становницима, који су све, без икаквог обзира на старост и пол ставили под сабљу; а пали су у загрљај смрти и они који су, намамљени обећањима, напустили збегове у шумама, у којима су спасили живот. Пошто су сви становници поклани биле су спаљене и у пепео претворене њихове бедне колибе; од пламена сачували су се само градови Приштина, Пећ и Призрен, јер су се у њих сместили Арнаути да би зимовали.“ (Арбанаси-српски назив за Албанце, Арнаути-турски назив за Албанце што на арапском значи ,,они који се нису вратили“ и означавао је управо оне који су са њима ишли у освајање српских земаља али се после нису враћали на своју, односно остајали су у Србији) Зашто се не направи поставка којом би људи схватили како је плански присилно вршено насељавање Арбанасима управо тог дела Србије прво у турско доба уз помоћ Турака због тога што је Србија спречавала ширење Османлијског царства у Европу, затим у Првом светском рату уз помоћ Аустроуграске, која је због борбе Србије за ослобађање од аустроугарске власти и формирала данашњу Албанију што можете прочитати овде, у Другом светском рату уз помоћ Италијана и Немаца, када је започето формирање Велике Албаније, а након рата уз благослов комунистичке власти која је проклетим Уставом из 1974. највише и довела до ситуације која је данас? Зар фотографије извршених злочина од 1974.године над редовним припадницима милиције, српским и дургим неалбанским становништвом, и лојалним албанским становништвом, које је Србију сматрало својом државом, не изазивају емпатију?
Зар фотографија оца који на рукама носи своју деветогодишњу ћерку коју је силовала група албанаца 1983. године у Житињи не изазива емпатију? Или фотографије припадника ОВК који држе одсечене главе српских младића 1999.године?
Или убијених 14 жетелаца у Стром Грацком када је неколико српских породица затрто? Или фотографије запаљених манастира у мартовском погрому 2004.? Или фотографије отетих за које се још увек ништа не зна? Или…
Код госп.Давид очигледно не.
И да ли нема потребе ,,да стављамо тег на нашу страну и меримо жртве“? Можда те потребе и није било до објављивања чланка госп.Давид. Можда би та изложба и прошла незапажено да није смишљено и темпирано објављен овај чланак на сајту ,,Слободне“ Европе, којим је назив установе у којој се изложба одржава обесмишљен у име нечијих политичких интереса. Звао сам Министарство културе РС јер ме је интересовало ко је дао одобрење за ту изложбу, рекли су да нису надлежни они већ Управа града Београда. Назвао сам Секретаријат за културу Градске управе града Београда где ми је лично Секретарка, госп.Живановић, рекла да они немају ништа са изложбом и да је КЦБ аутономна установа која са својим директором и управним одбором доноси одлуку о програму. Још је љутито питала ко ме је упутио на градски Секретаријат. Просто ме милина обузела од сазнања да се у нашој престоници налази установа културе која самостално може да одлучује о свом програму без утицаја Министарства културе. Како рече ,,Секретарка“ за културу ,,Управо да се наш утицај не би сматрао цензуром…“ Ајде?
А зашто је баш код Срба потребно изазвати емпатију? И зашто САМО код Срба? Зато што су Срби једини народ којег други уче сопственој историји. Зато што је од Четвртог конгреса КПЈ у Дрездену 1928.године ,,сваки национализам добар ако није српски“. Зато што се СФРЈ распала у милиметар по том моделу, са већ тада најављеним Србима као кривцима, и што је сада Велика Албанија у милиметар формирана на територијама Црне Горе, Србије и Македоније само још увек без формалних граница, управо према том моделу. И зато је сада потребно задати тај крајњи ударац и денацификовати оно мало поноса у националном српском бићу што управо и раде припадници “друге (или паралелне) Србије“ на челу са овом издајничком влашћу.
,,Ау Бунар, па ти се опет трипујеш са неким тајним заверама“, можда ће рећи неко од великих заступника демократије.
Миа Давид (по имену бих рекао чиста Шумадинка) изабрана је за в.д.директора КЦБ у априлу 2010. одлуком тадашњих градских власти (погодите којих) на рок од годину дана. Иако јој је то ПРВО ИНСТИТУЦИОНАЛНО ЗАПОСЛЕЊЕ она је случајно још увек вршилац дужности директора једне од већих установа културе у нашој земљи, која, замислите, није под јурисдикцијом нити Градског Секретаријата за културу, нити Министарства културе. И сасвим случајно је изложба маш.инжењера Драгана Церовића и Драгана Пешића о убијених 50 и отетих 27 радника ,,Електропривреде Србије“ на Косову, већином Срба, али и Албанаца и Горанаца, одбијена након неколико минута разговора, иако је прво понуђена баш КЦБ. Сасвим случајно та изложба није по процени в.д.директора и управног одбора могла да буде постављена у те две године ,,припреме“ за изложбу породице Богујевци, која је опет, погађате случајно, управо отворена када се откривају и нове масовне гробнице страдалих Албанаца, јер две године ,,није било време“ а сада је ,,право време“. И случајно се на отварању нашла полиција (писало је латиницом на штитовима и панцирима, не знам да ли је наша), која је по наређењу пристиглог Премијера и Министра полиције у једној личности, рођеног у Призрену, некада званим главним градом Србије, употребила силу како би растерала оне који су држали слике својих најмилијих настрадалих на Косову, јер емпатија није требала да се изазове за Србе већ за шиптаре. И оно нај, нај, најслучајније је да је баш тога дана, тог истог 18.12., објављено да албански Кокус у америчком Конгресу лобира да Дачић, Тачић и Ештонова добију Нобелову награду за мир.
Мора да ме је ударила струја из батерије на електронској протези кад сам оволико утриповао, је л’ да?
И док се Дачић на изложби грли са Наташом Кандић, весело ћаскајући са Чедом Јовановићем и Биљаном Србљановић (ко то виче НАРКОМАНИ, не добацујте бре, то су цењени организатори изложбе) дајући изјаве типа Лакија у ,,Маратонцима“ приликом отварања тестамента: ,,Ја знам да мене шиптари највише воле, али Нобелова награда…“, досије ,,Жута кућа“ о злочинима чињеним над Србима зарад трансплантације органа полако застарева и највероватније за то нико неће ни одговарати.
Као што нико више од десет година не одговара за убијену децу у Гораждевцу, као што нико петнаест година не одговара за шест убијених средњошколаца у кафићу ,,Панда“ у Пећи, као што нико не одговара што су касније споменици тим дечацима оскрнављени као и хиљаде других на српским гробљима широм КиМ, као што нико неће одговарати за убиство 47 цивила у Гњилану, силовања и зверска мучења у интернату (У оптужници су описани случајеви да су жртве растргнуте везивањем за аутомобиле, да су им оптужени укуцавали упаљаче у главу и да је две жене седам дана силовало 100 људи) јер се НАШ суд бави процедуралним питањима типа да ли је злочин почињен у време ратних дејстава или не (што је за жртве веома битно)…као што нико не одговара у дугогодишњим судским процесима у којима оно малобројних Срба повратника уз све власничке папире потражује своју земљу коју су узурпирали Албанци…
Ето у томе је разлика: док смо ми наше генерале који су се трудили да часно раде свој посао испоручили Хагу, њихови се шепуре на слободи, ако неког нашег после вишегодишње робије ослободе нико га и не дочека док се њихови са још крвавим рукама славе као хероји, док се код нас појављују сведоци који се после десет година уз добар салдо на страном рачуну напрасно сете нечега на нашу штету, код њих се директни сведоци злочина по кратком поступку ликвидирају, док код нас сви рођени пре 1990. имају потенцијалну могућност да заврше у Хагу, код њих сезона лова на Србе траје целе године.
Због свега претходног, као и чињенице да су Срби још увек свакодневно изложени терору на КиМ, изложба страдања породице Богујевци у сред Београда није ништа друго него чиста провокација под плаштом ,,уметничких слобода“ јер су невине жртве политички злоупотребљене и то уз помоћ челних људи у држави. Мислим “ДРЖАВИ“ која не постоји, јер да постоји в.д.директора КБЦ и премијер би у пакету са белоносним организаторима били смењени и приведени истражним органима, а не би нас са подсмехом убеђивали како ми у ствари не разумемо ту културу, коју, вероватно због тог неразумевања, треба да обезбеђује полиција.
И зато је крајње време да Срби ПОЧНУ да броје своје жртве да би се већ једном видело како је то комшијски тас стално тежи. Како је могуће да један злочин на Косову претегне над хиљадама других почињеним пре и после њега? Где су толике српске главе и ко то стално вуче тас на другој страни? Да нису можда наши председници који се около извињавају за све и свашта, па чак и за оне недоказане злочине? Зашто се поред свих почињених злочина над Србима нико нама до сада није извинио? Зашто се овакав ,,перформанс“ са било којим догађајем са српским жртвама не може одржати у Приштини, макар га полиција обезбеђивала као овде? Зашто, рецимо, нема уметничке поставке аутобуса ,,Ниш-експреса“ дигнутог у ваздух 2001., код тог истог Подујева одакле је породица Богујевци, када је погинуло 12, а рањено четрдесет троје Срба који су ишли на Косово на задушнице? Зашто у Сарајеву нема поставке о Добровољачкој улици, или Тузланској колони, или Кравицама? Или другим многобројним злочинима у БиХ чињеним над Србима, док се непрестано понавља злочин над муслиманима у Сребреници за који никако да установе колико је стварних жртава било? Да ли мислите да би у Загребу могао да се постави ,,перформанс“ о убиствима Срба у Бршадину и нападу на Борово село још у мају 1991. који су касније и довели до рата у Хрватској? Зашто нема уметничке поставке о убиству породице Зец у Загребу за које нико није одговарао иако су починиоци признали злочин, али те изјаве нису узете у обзир јер су дате без присуства адвоката? То је прича о личној трагедији која би могла да заинтересује неку тамо ,,Миу Давид“, да не помињемо масакр у Госпићу, Корански мост, Медачки џеп…Лору…,,Бљесак“ и ,,Олују“.
Зашто нема РЕЦИПРОЦИТЕТА? Зашто тасови на тој ваги историје не могу да се изједначе? Па зато што на нашем тасу нема ништа. На нашем тасу фали 50, 60, 70…100 година историје која нам је била забрањивана, тако да на другој страни и фалсификована историја може да однесе превагу. Када је наш тас празан на другој страни могу да пакују и глупости као што су најновије тврдње да су Албанци у ствари Илири, којима шиптари преплављују своје читанке, иако се на историјским картама види да се 814.године албанска држава граничила са Јерменијом и Азербејџаном. Све се то ради у циљу доказивања како су шиптари са пуним правом отели Косово јер су они у ствари староседеоци, а Срби узурпатори, односно како би оправдали етничко чишћење. Када је наш тас празан онда на другој страни може да превагне и лицемерна тужба Хрватске против Србије за геноцид којом очигледно покушава прикрити етничко чишћење 250 000 Срба у акцијама “Бљесак“ и “Олуја“, а које у својим историјским читанкама приказују као ослободилачке. Када је наш тас празан онда чак и тужба против Србије за извршени геноцид у Сребреници може да прође иако према дефиницији Међународног јавног права не може да се подведе под ту правну конотацију (не умањујем злочин, причам о правној конотацији која никакве везе са Србијом нема, што можете видети овде).
А зашто је наш тас ЈОШ УВЕК празан? Па зато што мо још нисмо изашли из доба четника и партизана и у самом старту каснимо док други ужурбано дописују своју, макар и лажну историју. И шта радити? Не бити потиштен, то никако, јер нас актуелна власт, која је све само не српска, баш такве жели: безвољне и деконцентрисане, са мрачним погледом на будућност, без осећаја задовољства у било чему и без икакве жеље да се шта промени.
Шта радити и како тас пунити? Ево ја сам своју вишедневну потиштеност избацио на овај блог и већ сам задовољнији: предузео сам нешто. ,,Пријатељ“ коме сам поставио у коментар албум са погромом Срба са Косова ме је блокирао на ФБ, чиме сам још задовољнији јер се ради о куму Чеде Јовановића. Послао сам мејл КЦБ и рекао своје мишљење. Да немам проблема са протезом вероватно бих отишао да протествујем испред КЦБ. То предлажем и вама: читајте и учите своју историју, пребројте претке, пишите надлежним организацијама, пишите књиге, брошуре, мејлове, блогове, негујте историјске вредости и њима учите своју децу, покрените петиције, организујте се, изађите на демонстарције, нека се чује ваш глас, дајте допринос свако на свом нивоу…Тражите да се смени в.д. КЦБ, покрените кампању за смену и Министра просвете који је одобрио уџбеник историје за 6.разред у којем потплаћени писац уџбеника Раде Михаљчић износи горе поменуту тезу о Албанцима као Илирима и о Србима као освајачима који су некада давно окупирали једно мирољубиво албанско племе, а они су се 1999. само борили за слободу, док неке историјске личности, јунаке Косовског боја, назива измишљеним, што можете прочитати овде.
БОРИТЕ СЕ! Борите се против заборава, медијског мрака и издајника који нам свакодневно понижавају и вређају интелект, гурајући нас у потиштеност управо да би нам убили вољу да било шта променимо. Сва та историја нам је записана у крви, само је истарживањем и учењем треба пробудити и нико нам то не може избрисати сем нас самих. У генима нам је то незадовољство вековима чињеним злочинима према најнапаћенијем народу на овим просторима, зато је крајње време да се пробудите и да га избаците на тас историје. Нађите снаге у себи јер чим нас све више бомбардују толико очигледним бесмислицама значи да је истина све ближе.
Само немојте бити потиштени и равнодушни, онда смо стварно готови.
