ПОГОДБА

 

То је као нека тама. Вакуум. Тежина. Туга. Не може да се дише од те тежине, али на неки чудан начин може да се гледа, неке се размрљане силуете назиру, као мрачни духови у тами. И идеш кроз то. У ствари летиш. Нешто између та два, углавном се крећеш. Није то тунел, више је тамни бескрај. Понављао сам “Зашто…зашто…зашто“ хиљадама пута. Нема бола, али има суза, тога се сећам. Нисам их осећао физички него емотивно. Знао сам да умирем.

Не могу да опишем тај осећај, али некако сам знао. “Зашто….зашто…зашто…“ Путовање кроз таму се чини дуго. Нема светла на крају тунела. Код других можда има, али Србима је давно угашено. Не због дуга за струју већ због дуга према себи. “Зашто, маму ти јебем, зашто?“, понављао сам бесно још хиљаду пута.
Глас који се чуо долазио је из мене, али није мој:
– Зар заиста не знаш зашто?
– Зашто, зашто, зашто-покушавам што јаче да крикнем у себи-реци ми зашто?
– Сигуран сам да знаш. (Глас је, онако, дубок, озбиљан и службен.)
Онда почиње копање по успоменама, трагање за неправдом коју сам учинио чиме бих залужио оволику неправду која ми се десила. Код грешника то обично буде прва ствар на коју помисле или последња коју су урадили, јер свако од нас зна када је неком учинио нажао. Такви се сви рађамо, само што добар део успе да тај инстиктивни осећај правде касније у животу затрпа својим егом. Нисам био безгрешан, не, али ником нисам учинио нешто нажао чег бих у том тренутку могао да се сетим. Читав живот сам само помагао другима, трудећи се да колико год могу избегавам ситуације да помажу мени.
– Не знам-одговорио сам.
– Ма знаш.
– Не знам.
Поново пролазим кроз живот покушавајући да се сетим да ли сам некоме нешто остао дужан. Колико год био ригорозан опет долазим до истог одговора.
– Морао сам да те спустим.
– Како да ме спустиш?
– Много си се уздигао. Није за то време.
– Како …уздигао?
– Отишао си далеко, нисмо хтели да се то деси.
– Где сам отишао…како…не разумем?
– Отишао си у будућност. Зар ниси приметио да су људи почели да те чудно гледају, почели су да ти завиде, неки чак и да те мрзе, свашта си преживео и опет си све стизао, и да радиш, и да се возиш, и да љубиш, и да гајиш децу, и да пијеш, и да се бијеш…То је планирано тек за следећу генерацију, ти си некако успео да искочиш из програма.
– И зато што сам уживао у животу сада умирем?
– Па…то зависи од тебе.
– Како?
– Ја сам те спустио, сада немаш ногу. На теби је да се даље бориш.
– За шта да се борим без ноге?
– Да се бориш ако хоћеш да живиш.
– Хоћу.
– Не може тако, мораш проћи бол.
– Већ боли… и превише.
– Не, тек ће да боли.
– Шта ће још да боли када си ми узео ногу?
– Узео сам ти и руку.
– Не…рука је ту…ту ми је рука…ниси.
– Физички је ту, али није функционална.
– Не, не можеш то…не смеш то! Зашто онда да пролазим бол? Шта да радим без руке и ноге?
– Твој избор је да ли ћеш се борити.
– Хоћу да се борим, увек сам се борио, али остави ми руку.
– Бори се па ћемо видети. Само да знаш неће бити лако.
– Борићу се…борићу се.
– Морам да ти кажем да их је мало који су победили.
– Имам за шта да живим. Имам моје три искре које ће ми дати снагу.
– Кажем ти, мало их је који су победили. А било је и већих бораца од тебе. Али ако победиш бићеш награђен.
– Како?
– Испунићу ти жељу.
– Вратићеш ми ногу?
– Не, то не може. Оно што сам већ узео то не долази у обзир. Која је твоја највећа жеља?
– Да ми деца буду здрава.
– Добро, то је општа жеља. Имаш ли неку жељу која није везана за породицу и пријатеље, него нешто што би желео БАШ за себе?

Нисам могао да се сетим ничега што бих пожелео БАШ за себе. Материјално сам имао довољно, није ту било ничега претераног, али тешко сам радио и поред официрске пензије створио неки вишак у којем сам уживао. Ако су деца и људи из мог окружења били здрави, а материјално ми ништа није било преко потребно, нисам могао да смислим шта би за мене била та жеља.

И даље сам се кретао у оној тмини са мрачним силуетама. Све спорије, и спорије, и спорије…као да сам већ стигао. Тамо…Негде где сви стижемо на крају. Постајао сам мирнији и више нисам викао “зашто“.

И тог тренутка, баш тог специфичног тренутка, кроз таму се појавило лице. Дводимензионална холограмска слика која је лелујала лево-десно као постер ношен ветром. Само лице, без тела. Препознао сам осмех због којег би ми увек срце заиграло, осмех због којег сам прелазио стотине километара само да бих га видео, осмех који сам желео да гледам до краја живота. А пошто то није било далеко вероватно ми је испуњавана последња жеља. Не знам одакле се појавила када месецима нисмо били ни у каквом у контакту, не знам зашто се појавила сада када ме је последњи пут беспотребно повредила, не знам зашто је она била једина тачка у боји у тој тамно-црној сценографији. Долетела је изнад мене и кроз осмех рекла “Мораш издржати, назор-назор“. (Једном када ми је то рекла питао сам је шта значи “назор“, рекла ми је да тако у Босни кажу “макар на силу“.) Само је то рекла и одлетела даље, како је иначе и у стварности неспутана. И можда тренутак пре него што се завеса живота за мном затворила ја сам био свестан шта је то што желим БАШ за себе:
– Желим њу.
Глас није одговарао.
– Желим њу.
Глас као да је из неког разлога оклевао.
– Сигуран си?
– Да.
– Пази добро шта желиш, исправке нема.
– Желим њу.
– Онда си изабрао.
Дефибрилатор је окинуо, зачуо сам гласове и угледао светло.

Бол кроз који сам прошао не могу да кажем да није за људе чим сам га издржао, али не бих га пожелео ниједном живом бићу, чак ни оној која ме је разнела на мотоциклу иако сам јој се већ био уклонио с пута, чак ни онима који су ме зверски мучили у Сарајеву. Борба за живот је била толико тешка да доктори са Одељења интензивне неге ВМА могу потврдити да су једног тренутка исцрпили сва своја знања и, не могавши неколико дана да скину телесну температуру испод 41 степен, позвали бившу супругу и децу да се опросте са мном. Од тако лоше прогнозе за три године опоравио сам се боље него што је најоптимистичнији од доктора могао претпоставити.

Са четрдесет и нешто килограма коже и костију који су спали гробару са лопате дошао сам на своју стару килажу. Редовно сам вежбао и након четвороструке транспозиције тетива у добром делу опоравио скоро осушену руку. Са протезом солидно функционишем и стижем свугде, мада се степенице и ја баш нешто не и не волимо. Колико сам зноја пролио, колико пута пао, то знам само ја. Све сам радио да бих је био достојан и да би се поносила са мном. Већи део песама и прича је посвећен њој и она то зна. Та помисао да ћемо једном бити заједно давала ми је снаге да издржим све и да се не обазирем на сажаљиве погледе околине већ да још упорније вежбам. Она је била та једина награда коју сам желео после свих тих патњи БАШ за себе. Можда читав тај разговор није од речи до речи описан, али њеног лица и погодбе у тој тмини се јасно сећам.

Борио сам се, о како сам се борио, и више од договореног испунио свој сео погодбе. Међутим, Глас се са својим делом није јавио. Можда што је од пре неког времена удата…

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.