PALAČINKA

Kad si samac onda sam i kuvaš.
Moraš da zamišljaš šta ćeš da skuvaš.
I nekad ti se učini da to što si skuvao niko drugi ne bi mogao bolje.
Ali svejedno dosadi da sve radiš sam.

Onda te pozovu negde na ručak.
Uđeš i osetiš miris.
Gladan si već odavno, ali sad sa mirisom se sve to nekeko pojačava.
Javljaš se prisutnima.
Sve je fino kako i treba da bude.
U mimohodu se skoro sudaraš sa poslužavnikom na kojem su naslagani palačinci.
Mislio si da prođeš, znaš red.
Onda od svih naslaganih ugledaš jednu na vrhu.
Ne znaš kako si od svih ostalih primetio baš nju, ali učini ti se da je drugačija od ostalih: bolje urolana, oblija, lepše zapečena na krajevima i nežnije posuta cimetom i seckanim lešnicima, sa tek nazirućim filom.

Tog trenutka počnu neke fiziološke promene da se dešavaju na tvom telu i znaš da jednostavno želiš baš tu palačinku.
Svestan si da imaš i supu, i šniclu, i salatu, i druge palačinke, ali vodica ti krene na usta samo kada pomisliš na nju.
I znaš da ne bi trebalo, ali te već nagriza koliko je želiš, odlučuješ se da učiniš korak.
Samo što si pružio ruku u iščekivanju dodira uočavaš prekorne poglede svih.
Kako pokušaš da objasniš, bilo šta, da ćeš kako red nalaže pojesti i sve ostalo, da nisi mislio ništa loše, dočekaju te još gore osude.
Ne znaš šta da radiš, kidaš se između želje i poštovanja društvenih normi.

A ona je tu, gledaš u nju, gleda ona tebe, prosto ti udara čežnju…

Popuštaš pritiscima zbog nekog, nazovi, mira u kući, povlačiš se nadajući se da će te ta palačinka sačekati.
I onda ti ni supa, ni šnicla, ni salata ne prijaju, ništa.
Čekaš…Gledaš…Čekaš…samo nju.
A i to čekanje, kao, ima svojih čari, jer ti se čini da, pokušavajući sebe da obuzdaš, postaješ nekako bolji čovek.
Strepiš da li se ohladila i da li će imati ukus kao u momentu kada si je toliko želeo.

Vreme prolazi i više nisi jedini koji gleda prema toj palačinci.
Kako tenzija raste sve više imaš utisak da bi najviše odgovarala baš tvojim nepcima.
Dolaze.
Najzad.
Najzad.
Najzad.
Sve si ispoštovao: vreme, okolinu, društvene norme.
Naprežeš se do krajnjih granica da bi dosegao toliko željenu palačinku i onda ustanoviš da neko u prolazu maznuo i već uživa u njenom slatkom filu.

Tako je to sa palačinkama: dok potrefiš pravo vreme i ispoštuješ društvene norme neki mamlaz je pojede.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.