Otac

Dugo sam razmišljao da li da pokrećem novu kategoriju na blogu. Neko će reći da sam kategorije trebao da razdvojim, da ne idu ratni izveštaji sa satirom, da ne ide saobraćaj sa pesmama, ali to sam ja i smatram da tako treba i da ostane. Na početku sam objasnio da nisam hteo komercijalni blog, jer bi me pisanje o samo jednoj temi zamaralo, a Boga mi i obavezivalo. Ovako sam odabrao da pišem kad stignem i o onome o čemu trenutno imam šta da kažem.
Zašto onda nova kategorija kao dodatna obaveza?
Iz prostog razloga što je, usled prirode poslova koje sam obavljao i samog karaktera, kroz moj život prošlo dosta ljudi čije su životne priče u najmanju ruku zanimljive. Zato sam pokrenuo kategoriju ŠAPČANI, upravo da bi te priče o ljudima iz najbližeg okruženja ostale negde zabeležene. S toga smatram prirodnim da prva priča bude o mom ocu.

Pantelić Aleksandar je rođen 7.8.1936. godine u posavotamnavskom selu Kormanu (11km od Šapca), od oca Bogdana Pantelića iz Kormana i majke Leposave (dev.Đurić) iz Žabara. Bio je četvrto dete u tada najvećoj familiji u Kormanu: deda je imao tri sina i dve ćerke, pradeda pet sinova i dve ćerke, čukundeda jedanaest sinova…Nažalost u to vreme je bila velika smrtnost dece, tako da je i njegova starija sestra Mara umrla u četvrtoj godini od upale pluća. U porodici su osim mog oca bila braća Borisav (1924), Slobodan (1930) i sestra Vidosava (1940).

Prva tri razreda osnovne škole išao je u Korman, a ostale razrede u školu na Oridu, nekih šest, sedam kilometara od kuće. Tada je dobio nadimak Leca. Kada sam ga pitao kako je dobio nadimak rekao mi je da nije hteo da ga zovu Leka, zbog Rankovića. Osim ustaljenih priča koje su imala sva siromašna seoska deca iz tog vremena o radu u polju i čuvanju stoke, što im je bilo ,,vreme za učenje“, kao i probijanju kroz sneg do pasa na putu od kuće do škole, u pamćenju mi je ostao i jedan događaj koji mi je otac ispričao. Naime, kada je krenuo u školu na Oridu njega i nekolicinu druge dece maltretirao je dečak nekoliko godina stariji od njih, tukao ih i otimao im ono malo hrane što su im roditelji spremili za užinu. Jednog dana moj otac je u šarenu, pletenu pastirsku torbicu stavio osim malo hleba i parčeta slanine i parče cigle. Kada ih je na putu do škole kabadahija presreo otac ga je udario torbicom i polupao mu glavu. Kabadahiju su krvavog dovukli u školu, a kada su u školi pitali čime ga je otac udario, on je pokazao da je u torbici imao samo parče hleba i slanine, jer je ciglu usput izbacio, te da ne zna kako ga je time mogao raskrvariti. Pošto nije moglo biti utvrđeno kako je tačno do povrede došlo, otac nije bio kažnjen, ali se kabadahija više nije pojavljivao na putu do škole.

Nakon osmogodišnje upisuje se u Trgovačku školu u Šapcu, gvožđarski smer. Iako je svakodnevno putovao iz Kormana, učlanjuje se u KUD ,,Abrašević“, sa kojim za vreme trogodišnjeg školovanja obilazi mnoga mesta u Jugoslaviji i širi krug poznanika i prijatelja. Nakon završene škole stiče zvanje trgovac-gvožđar i zapošljava se u gvožđaru u centru Šapca, preko puta crkve u Masarikovoj ulici.

Na čuvenom Šabačkom vašaru pažnju mu privlače cirkusi. U jednom od njih uči da vozi motor i ubrzo počinje da vozi u ,,Zidu smrti“. Pored toga oprobao se i na trapezu, tako da nema dvoumljenja na koga sam bio dobar gimanstičar. U to vreme se uveliko družio sa pobratimom Markom Jankovićem, koji je još u srednjoj školi vozio motor. Od zarađenih para i moj otac kupuje motor i njih dvojica postaju lepak za devojke. Imali su i par tuča po kafanama, zbog kojih su morali da beže od milicije. Međutim, doba ludovanja nije potrajalo jer se morala odslužiti vojska.

Otac, pobratim Marko Janković i Šica Mijailović 1955.godine na Oridu

1956. otac dobija raspored u mornaricu, koja se tada služila više od tri godine. Obišao je čitavo hrvatsko primorje, a na brodu je bio obučen za bolničara. Skakao je za opkladu sa jarbola. Jednom prilikom je spasao kolegu iz jedinice kada ga je dok je ronio ugrabila ogromna hobotnica. Po povratku iz vojske u Žabaru se jedan od mnogobrojne braće od stričeva, Pantelić Tomislav-Brka, zakačio sa nekim na seoskom vašaru. Kada je video da više njih kreće na Brku otac se umešao i potukavši se sa njima, sprečio da brat dobije batine. Međutim, u povratku ih sustiže ta grupa i jedan od pratilaca vadi bajonet (kamu) kojom želi da ubode Brku. U nameri da ga ponovo zaštiti otac staje između njih i umesto Brke ovaj probada oca negde ispod leve plećke. Bajonet je prošao kroz pluća i izašao na stomak. Ostao je živ samo zahvaljujući jakoj konstituciji.

Otac sa bratom od strica Branom Pantelićem, tokom odsluženja vojnog roka 1957.godine

Negde 1960.godine njega povlače zet i sestra Vida, koja je iako mlađa već bila udata, u Labin, gde je zet radio u zagrebačkom preduzeću ,,Geosonda“. Otac u Zagrebu završava kurs za geološkog bušača i dobija radno mesto na mašini-bušilici, sa kojom se ispitivalo zemljište za gradnju hidroelektrana i kopanje raznih ruda (najviše nafte). Sa tom mašinom je za nekoliko godina obišao čitavu Jugoslaviju. Kada je bio zemljotres u Skoplju 1963. učestvovao je u raščišćavanju ruševina i potrazi za preživelima. Za svoju požrtvovanost nekoliko puta u firmi je nagrađivan. Na njegov predlog zaposlili su još par Kormanaca.

Mašina za ispitivanje zemljišta na kojoj je otac bio rukovaoc, Strumica 1963.

1966.godine majka se vraća u Šabac, pošto u tom radničkom naselju nije postojalo porodilište. Nakon što je dan pre svog osamnaestog rođendana rodila mene ostaje da živi sa dedom i babom u Kormanu. Otac je vest primio na terenu u Debru i po dobijenom odsustvu napravio veliko veselje uz muziku i obilje poklona.

Majka i otac, nekoliko meseci posle mog rođenja na njivi u Kormanu

Većina Pantelića se bavila poljoprivredom, najviše povrtarstvom, tako da je otac na svojim putovanjima kupovao razna semena i preparate i slao kući. Bili su poznati povrtari i imali su tezge u Celju, Mariboru, Kranju, Zagrebu, Slavonskoj Požegi, Virovitici, Kladnju, Brčkom, Banja Luci, Bijeljini i mnogim drugim mestima, što govori u prilog tome koliko su im proizvodi bili kvalitetni. Ocu je plata bila dobra u ,,Geosondi“, pa je pomagao dobar deo rodbine, najviše rođenog brata Borisava, koji je ostao da živi na dedinom imanju. Pošto je stricu Borisavu i strini umrlo dete posle nekih šest meseci života, Borisav je ponudio mojim roditeljima da ja ostanem kao njegovo dete, a da otac i majka imaju drugu decu. Majka se nije složila sa tim i stric je rekao još tada da će domaćinstvo ostaviti meni pošto strina nije mogla više da ima dece. 1965. otac je uzeo plac od 4 ara preko puta tadašnjih Zorkinih baraka, sada fabrike ,,Beli limovi“, u ulici Narodnih heroja, i tu počeo da gradi kuću. Deda Bogdan je umro 1968.godine, a majka, otac i ja smo se iz Kormana preselili u nedovršenu kuću 1969.

Otac ,,Geosondu“ napušta 1969.godine, nakon čega je radio svašta da bi prehranio ženu i dete, najviše prodaju povrća po pijacama širom zemlje, kao i tov i prodaju stoke.

1971.godine majka se zapošljava u preduzeće za izradu obuće ,,Cale“, a nekoliko meseci posle nje, preko pobratima Marka Jankovića, zapošljava se i otac u Preduzeću za upravljanje putevima ,,Inženjering“ na Mišarskoj šljunkari (periferija Šapca). Firma 1972. uvozi nemačku mašinu za izradu blokova, za koju je potrebna posebna dozvola i moj otac upisuje večernju školu. Pre podne na poslu, posle podne u selu, uveče u večernju školu. Uspeo je sve da postigne i dobija zvanje rukovaoca građevinskih mašina. Upravo on postaje prvi rukovaoc navedene mašine i prve betonske blokove i ivičnjake pravi moj otac. Kako je to bio naporan posao, otac daje razliku ispita i prebacuje se na radno mesto blagajnika u firmi. Blagajnik je bio zadužen i za vagu, kojom su se merili kamioni i kojom se određivala količina šljunka, peska ili zemlje za naplatu (blagajnik-kontrolor). Ubrzo postaje cenjen u preduzeću, koje menja ime u GRO ,,Dumača“, postavljaju ga za sekretara partijske organizacije, biva primljen u upravni odbor, ali sa partijskim vrhom ostaje na ratnoj stazi jer je slavio i krsnu slavu, i Božić i Malu Gospojinu (gradsku slavu), kako je to opisano u priči Knjižica. Pomogao je mnogim ljudima da sagrade kuće ili da naprave puteve do njih, od kojih su neki danas poznati šabački poslovni ljudi.

Kada su se krajem sedamdesetih radili putevi za Valjevo i Obrenovac ostajali bismo do kasno u noć brojeći pare i slažući otpremnice od izdatih sredstava. Otac je bio pedantan i sve što je tog dana bilo izdato moralo se poklapati sa količinom para. Otpremnice bi se kačile za dnevni izveštaj, a u izveštaj bi se uvijala količina para sabrana na kraju. I tako za 500, 600 kamiona. Nekada bi sto bio prepun para i to slaganje bi potrajalo nekoliko sati, zbog čega mi je u ušima dugo odzvanjao zvuk tipki digitrona kojeg je otac kupio u Trstu, zajedno sa neizbežnom gondolom-lampom. Zbog te količine para koje je otac svakodnevno donosio sa posla prozvali su ga Karington, po liku milionera iz tada popularne serije ,,Dinastija“. Nikada prilikom kontrole poslovanja nije imao problema.

U to vreme kupuje kamion kiper sinovcu, starijem sinu njegovog rođenog brata Slobodana, i njega kao autoprevoznika ubacuje u posao. Jednom prilikom na Mišarskom brdu ga je presrela milicija i prebila, jer je navodno neke prevoznike puštao na utovar preko reda, u vreme kada su kolone kamiona na čekanju bile kilometarske. Tako mi je bar otac rekao i ne verujem da je lagao, pošto je autoprevoznički lobi i tada bio jak. Na pitanje šta je bilo posle toga kratko je odgovorio da im nije ostao dužan.

Sa motorom je imao par nezgoda, kada su ga vozači automobila udarali dok je skretao ulevo, nepoštujući znak koji je davao rukom, jer Tomos T-12 nije imao migavce. Jednom prilikom, negde oko moje šeste godine, kada me je motorom vraćao iz sela desna noga mi je upala u zadnji točak i tada umalo nisam ostao bez stopala. Nakon mog oporavka prodao je motor i prestao da vozi. 1973. rodila se sestra Tanja i otac je bio presrećan. Uozbiljio se.

Otac i ja neposredno pre nesreće kada sam umalo ostao bez desnog stopala. U pozadini još nedovršena kuća.

Krajem sedamdesetih na zemlji strica Borisava podiže farmu svinja. Treću takve vrste u regionu, prema nacrtu po kojem je prethodno urađena farma ,,Sind“ u Maloj Vranjskoj. Kupuje prvi Fićin kombi, tamno zeleni. Posle par turnusa Belog Jorkšira počinje zlatno doba naše porodice. Otac je imao razrađen posao sa Ciganima koji su sa ,,Tamićima“ prodavali svinje po Istri i Dalmaciji, tako da nismo stizali da odgajimo onoliko koliko smo mogli da prodamo. Teško se radilo, ali se lepo i zarađivalo. Obnovili smo kompletno imanje strica Borisava: ozidan je bunar i postavljen hidrofor, tako da je voda uvedena i u boksove sa svinjama, dograđena je letnja kujna, dograđena je terasa, kupljena kompletna bela tehnika, urađene su staze, kupljen je traktor i dozidana garaža za isti, kupljeni su i svi drugi uređaji neophodni za normalno funkcionisanje seoskog domaćinstva. Majka i otac nikada nisu otišli na more ili banju već su zarađeni novac ulagali u stričevo domaćinstvo i farmu, gde su većinom boravili u vanradno vreme, a manji deo u domaćinstvo u Šapcu.

Osim ulaganja u stričevo domaćinstvo otac je najviše od svih vukao za Korman. Na njegovu inicijativu pošljunčen je put kroz selo do Obrenovačkog puta, koji je do tada bio kaljuga posle prve kiše. Međutim, Srbi opraštaju sve osim uspeha. Neki od seljaka, čak i bliski rođaci, nisu hteli da razbacaju šljunak ni ispred svog dvorišta, a kamoli po putu. Sledeći put otac pošalje i utovarivač, tako da kad kamion istovari šljunak ovaj sa utovarivačem odmah to razbaca i utaba. Opet neki nisu hteli ni gorivo da plate. Otac onda kaže vozaču ULT-a da pred kapijama onih koji ne žele da učestvuju istovari gomilu koju će morati da razbacaju ako žele da izađu…Uvek je govorio da se vraća u njegov Korman kada se penzioniše i za to je sebi uzeo plac pored stričevog.

U petoj, završnoj godini moje vojne akademije kupio je novog Moskviča u Sloveniji. Kada sam negde u oktobru 1987. došao kući odveo me je do garaže i sa ponosom mi ga pokazao. Teško smo se posvađali jer sam ja mislio da je bolje da je kupio Zastavino vozilo. Bilo mu je krivo, ali je otišao u SUP i dodatno platio tablice sa željenim brojem, tako da mi je registracija na sportskom tenku bila ŠA=98-98.

18. ili 19.12. stigao mi je hitan telegram od majke da je ocu pozlilo i da mu nije dobro, ako mogu da dođem. Prvi i jedini telegram za pet godina boravka na akademiji. Nismo imali telefon zbog nekog glupog plana koji je to naselje predviđao za rušenje i izgradnju nove fabrike u sklopu ,,Zorke“, do čega nikada nije došlo. Nikada nisu bili u poseti, a ne sećam se ni da su mi pisali. Vaspitavali su me da se osamostaljujem i da sa punoletstvom biram svoj životni put. Krenuo sam prvim vozom kući.Oca pamtim kao prekog, ali pravičnog čoveka, osim u nekim situacijama prema meni i majci. Imao je nezgodnu narav kad popije i nekoliko puta je dolazilo do nemilih scena. Dva puta je majka sa mnom bežala od kuće, da bi otac uspeo da je nekako nagovori da se vrati. Mene je par puta istukao pred drugima zbog stvari koje nisam učinio, samo zato što je verovao više njima nego meni. Zbog toga mogu da kažem da ga tada nisam voleo, ali kako sam rastao naučio sam da cenim sve što je za porodicu radio. I on je za mene govorio da sam kao jež, ne može mi se prići a da se ne ubodeš. Kada sam ušao u bolničku sobu i video čoveka koji je pre par meseci imao preko 90 kila sa nepunih 60, suze su grunule iz mene.

U kratkom razgovoru od oca i još dvojice bolesnika saznao sam da je na tom internom odeljenju samo jedan stalak za infuziju, tako da otac umesto da infuziju dobije rano ujutru, pre doručka, dobije je tek popodne i tek posle jede. Sama soba je bila jadna i smrt se još osećala u vazduhu, jer je prethodno veče odvela četvrtog cimera. Otišao sam kod doktora, mislim da se prezivao Milošević, da ga zamolim da oca prebacimo u Beograd kod ujne, koja je bila medicinska sestra u bolnici kod Karađorđevog parka (blizu onkološkog insttuta). Ona je već ranije javila da je obezbedila sobu za njega, ali da otac mora doći sa uputom. Doktor mi je sa puno takta i doktorske etike rekao ,,da mu ne pada na pamet da mrtvog čoveka prebacuje za Beograd“. Kod oca jeste ustanovljen rak pluća u poodmakloj fazi, ali sam smatrao da se mora preduzeti sve što se može preduzeti da mu se situacija bar olakša. A prva stvar je bila smeštaj dostojan čoveka, a ne onaj brlog u šabačkoj bolnici.

Uz pomoć prijatelja uspeo sam da izdejstvujem uput i otac je sutradan prebačen u bolnicu u Beograd. Posle par dana je bio u vidno boljem raspoloženju i šalio se sa ujnom. Na vreme je primao infuziju, na vreme je jeo, na vreme je obavljao higijenu. Samo je pre vremena umro.
27.12.1987. u pedeset prvoj godini prestalo je da kuca srce mog oca Pantelić Aleksandra-Lece.
28.12.1987. brat, kome je otac kupio kiper, ide u Beograd da preuzme telo. Vraća se i kaže nama da je proveo čitavo pre podne, ali da nisu uspeli da nađu telo.
29.12.1987. iz bolnice javljaju da su pronašli telo u kombiju, jer je vozač zaboravio da ga unese u kapelu. Brat opet ide za Beograd i telo najzad stiže kući u Šabac. Prema običaju mora da prenoći jednu noć radi bdenja. Lično sam bio u crkvi i u upravi obezbedio parohijskog popa za 30.12. u 12 časova. Preda mnom su ga zvali.
30.12.1987. u 12.00 nema popa. Temperatura u plusu, ljudi u  košuljama, leš u sanduku počinje da peni. Odlazim kod komšije, popa Marka Pavlovića i molim ga da dođe da održi opelo, kako bi oca prebacili u Korman i sahranili po njegovoj želji. Jedva nekako uspevam da ga namolim i on u mantiji dolazi i drži opelo. Pred kraj opela se pojavljuje taj pop koji je trebao da dođe i pokušava da izgura popa Marka. Išutirao sam ga iz dvorišta jedva se suzdržavajući da ga ne zadavim. Zaboravio, jer je bio na pecanju. Odlazimo u Korman, gde i oridski pop drži opelo. Sahranjujemo oca na kormanskom groblju. Par sati kasnije pod šatrom njegova braća od stričeva počinju da pevaju.

To je u najkraćem, koliko sam mogao, priča o mom ocu. Naravno da tako buran život nije mogao stati u par hiljada reči, ali pokušao sam iz priča koje sam čuo i onih dvadesetak godina koliko sam proživeo sa njim da opišem najvažnije događaje iz njegovog života. Nažalost, iz ove poslednje rečenice možete naslutiti kako su mu se rodbina i selo odužili. Kada je stric Borisav umro 1998.godine na ostavinskom postupku se odjednom pojavio ugovor o doživotnom izdržavanju, sastavljen 15 dana pre njegove smrti, kojom svu pokretnu i nepokretnu imovinu ostavlja tom bratu od strica, kome je moj otac kupio kamion i dao mu hlebac u ruke, oženio ga i pomogao u izgradnji kuće. Obećanja strica Borisava svom bratu da će domaćinstvo nakon smrti ostaviti meni, zbog čega su majka i otac toliko i ulagali u njega, umrla su izgleda zajedno sa mojim ocem. ,,Brat“, koji nikakve veze sa očevom farmom ili stričevim domaćinstvom nije imao, nikada nije ponudio bilo kakvu naknadu za ono što je na prevaru nasledio. Ne kažu stari džaba ,,Ko će kome, ako ne svoj svome“.
Seosko groblje u Kormanu niko ne održava, tako da od kada sam ostao bez noge poslednjih nekoliko godina ne mogu ni da se probijem do očevog groba, već sveću za Zadušnice palim u crkvi.

Otac nije dočekao da me vidi u oficirskoj uniformi, nije dočekao da se veseli na mojoj i sestrinoj svadbi, ali mislim da bi bio ponosan na svojih šestoro unučića.
Počivaj u miru matori…

 

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.