Отац

Дуго сам размишљао да ли да покрећем нову категорију на блогу. Неко ће рећи да сам категорије требао да раздвојим, да не иду ратни извештаји са сатиром, да не иде саобраћај са песмама, али то сам ја и сматрам да тако треба и да остане. На почетку сам објаснио да нисам хтео комерцијални блог, јер би ме писање о само једној теми замарало, а Бога ми и обавезивало. Овако сам одабрао да пишем кад стигнем и о ономе о чему тренутно имам шта да кажем.
Зашто онда нова категорија као додатна обавеза?
Из простог разлога што је, услед природе послова које сам обављао и самог карактера, кроз мој живот прошло доста људи чије су животне приче у најмању руку занимљиве. Зато сам покренуо категорију ШАПЧАНИ, управо да би те приче о људима из најближег окружења остале негде забележене. С тога сматрам природним да прва прича буде о мом оцу.

Пантелић Александар је рођен 7.8.1936. године у посавотамнавском селу Корману (11км од Шапца), од оца Богдана Пантелића из Кормана и мајке Лепосаве (дев.Ђурић) из Жабара. Био је четврто дете у тада највећој фамилији у Корману: деда је имао три сина и две ћерке, прадеда пет синова и две ћерке, чукундеда једанаест синова…Нажалост у то време је била велика смртност деце, тако да је и његова старија сестра Мара умрла у четвртој години од упале плућа. У породици су осим мог оца била браћа Борисав (1924), Слободан (1930) и сестра Видосава (1940).

Прва три разреда основне школе ишао је у Корман, а остале разреде у школу на Ориду, неких шест, седам километара од куће. Тада је добио надимак Леца. Када сам га питао како је добио надимак рекао ми је да није хтео да га зову Лека, због Ранковића. Осим устаљених прича које су имала сва сиромашна сеоска деца из тог времена о раду у пољу и чувању стоке, што им је било ,,време за учење“, као и пробијању кроз снег до паса на путу од куће до школе, у памћењу ми је остао и један догађај који ми је отац испричао. Наиме, када је кренуо у школу на Ориду њега и неколицину друге деце малтретирао је дечак неколико година старији од њих, тукао их и отимао им оно мало хране што су им родитељи спремили за ужину. Једног дана мој отац је у шарену, плетену пастирску торбицу ставио осим мало хлеба и парчета сланине и парче цигле. Када их је на путу до школе кабадахија пресрео отац га је ударио торбицом и полупао му главу. Кабадахију су крвавог довукли у школу, а када су у школи питали чиме га је отац ударио, он је показао да је у торбици имао само парче хлеба и сланине, јер је циглу успут избацио, те да не зна како га је тиме могао раскрварити. Пошто није могло бити утврђено како је тачно до повреде дошло, отац није био кажњен, али се кабадахија више није појављивао на путу до школе.

Након осмогодишње уписује се у Трговачку школу у Шапцу, гвожђарски смер. Иако је свакодневно путовао из Кормана, учлањује се у КУД ,,Абрашевић“, са којим за време трогодишњег школовања обилази многа места у Југославији и шири круг познаника и пријатеља. Након завршене школе стиче звање трговац-гвожђар и запошљава се у гвожђару у центру Шапца, преко пута цркве у Масариковој улици.

На чувеном Шабачком вашару пажњу му привлаче циркуси. У једном од њих учи да вози мотор и убрзо почиње да вози у ,,Зиду смрти“. Поред тога опробао се и на трапезу, тако да нема двоумљења на кога сам био добар гиманстичар. У то време се увелико дружио са побратимом Марком Јанковићем, који је још у средњој школи возио мотор. Од зарађених пара и мој отац купује мотор и њих двојица постају лепак за девојке. Имали су и пар туча по кафанама, због којих су морали да беже од милиције. Међутим, доба лудовања није потрајало јер се морала одслужити војска.

Отац, побратим Марко Јанковић и Шица Мијаиловић 1955.године на Ориду

1956. отац добија распоред у морнарицу, која се тада служила више од три године. Обишао је читаво хрватско приморје, а на броду је био обучен за болничара. Скакао је за опкладу са јарбола. Једном приликом је спасао колегу из јединице када га је док је ронио уграбила огромна хоботница. По повратку из војске у Жабару се један од многобројне браће од стричева, Пантелић Томислав-Брка, закачио са неким на сеоском вашару. Када је видео да више њих креће на Брку отац се умешао и потукавши се са њима, спречио да брат добије батине. Међутим, у повратку их сустиже та група и један од пратилаца вади бајонет (каму) којом жели да убоде Брку. У намери да га поново заштити отац стаје између њих и уместо Брке овај пробада оца негде испод леве плећке. Бајонет је прошао кроз плућа и изашао на стомак. Остао је жив само захваљујући јакој конституцији.

Отац са братом од стрица Браном Пантелићем, током одслужења војног рока 1957.године

Негде 1960.године њега повлаче зет и сестра Вида, која је иако млађа већ била удата, у Лабин, где је зет радио у загребачком предузећу ,,Геосонда“. Отац у Загребу завршава курс за геолошког бушача и добија радно место на машини-бушилици, са којом се испитивало земљиште за градњу хидроелектрана и копање разних руда (највише нафте). Са том машином је за неколико година обишао читаву Југославију. Када је био земљотрес у Скопљу 1963. учествовао је у рашчишћавању рушевина и потрази за преживелима. За своју пожртвованост неколико пута у фирми је награђиван. На његов предлог запослили су још пар Корманаца.

Машина за испитивање земљишта на којој је отац био руковаоц, Струмица 1963.

1966.године мајка се враћа у Шабац, пошто у том радничком насељу није постојало породилиште. Након што је дан пре свог осамнаестог рођендана родила мене остаје да живи са дедом и бабом у Корману. Отац је вест примио на терену у Дебру и по добијеном одсуству направио велико весеље уз музику и обиље поклона.

Мајка и отац, неколико месеци после мог рођења на њиви у Корману

Већина Пантелића се бавила пољопривредом, највише повртарством, тако да је отац на својим путовањима куповао разна семена и препарате и слао кући. Били су познати повртари и имали су тезге у Цељу, Марибору, Крању, Загребу, Славонској Пожеги, Вировитици, Кладњу, Брчком, Бања Луци, Бијељини и многим другим местима, што говори у прилог томе колико су им производи били квалитетни. Оцу је плата била добра у ,,Геосонди“, па је помагао добар део родбине, највише рођеног брата Борисава, који је остао да живи на дедином имању. Пошто је стрицу Борисаву и стрини умрло дете после неких шест месеци живота, Борисав је понудио мојим родитељима да ја останем као његово дете, а да отац и мајка имају другу децу. Мајка се није сложила са тим и стриц је рекао још тада да ће домаћинство оставити мени пошто стрина није могла више да има деце. 1965. отац је узео плац од 4 ара преко пута тадашњих Зоркиних барака, сада фабрике ,,Бели лимови“, у улици Народних хероја, и ту почео да гради кућу. Деда Богдан је умро 1968.године, а мајка, отац и ја смо се из Кормана преселили у недовршену кућу 1969.

Отац ,,Геосонду“ напушта 1969.године, након чега је радио свашта да би прехранио жену и дете, највише продају поврћа по пијацама широм земље, као и тов и продају стоке.

1971.године мајка се запошљава у предузеће за израду обуће ,,Цале“, а неколико месеци после ње, преко побратима Марка Јанковића, запошљава се и отац у Предузећу за управљање путевима ,,Инжењеринг“ на Мишарској шљункари (периферија Шапца). Фирма 1972. увози немачку машину за израду блокова, за коју је потребна посебна дозвола и мој отац уписује вечерњу школу. Пре подне на послу, после подне у селу, увече у вечерњу школу. Успео је све да постигне и добија звање руковаоца грађевинских машина. Управо он постаје први руковаоц наведене машине и прве бетонске блокове и ивичњаке прави мој отац. Како је то био напоран посао, отац даје разлику испита и пребацује се на радно место благајника у фирми. Благајник је био задужен и за вагу, којом су се мерили камиони и којом се одређивала количина шљунка, песка или земље за наплату (благајник-контролор). Убрзо постаје цењен у предузећу, које мења име у ГРО ,,Думача“, постављају га за секретара партијске организације, бива примљен у управни одбор, али са партијским врхом остаје на ратној стази јер је славио и крсну славу, и Божић и Малу Госпојину (градску славу), како је то описано у причи Књижица. Помогао је многим људима да саграде куће или да направе путеве до њих, од којих су неки данас познати шабачки пословни људи.

Када су се крајем седамдесетих радили путеви за Ваљево и Обреновац остајали бисмо до касно у ноћ бројећи паре и слажући отпремнице од издатих средстава. Отац је био педантан и све што је тог дана било издато морало се поклапати са количином пара. Отпремнице би се качиле за дневни извештај, а у извештај би се увијала количина пара сабрана на крају. И тако за 500, 600 камиона. Некада би сто био препун пара и то слагање би потрајало неколико сати, због чега ми је у ушима дуго одзвањао звук типки дигитрона којег је отац купио у Трсту, заједно са неизбежном гондолом-лампом. Због те количине пара које је отац свакодневно доносио са посла прозвали су га Карингтон, по лику милионера из тада популарне серије ,,Династија“. Никада приликом контроле пословања није имао проблема.

У то време купује камион кипер синовцу, старијем сину његовог рођеног брата Слободана, и њега као аутопревозника убацује у посао. Једном приликом на Мишарском брду га је пресрела милиција и пребила, јер је наводно неке превознике пуштао на утовар преко реда, у време када су колоне камиона на чекању биле километарске. Тако ми је бар отац рекао и не верујем да је лагао, пошто је аутопревознички лоби и тада био јак. На питање шта је било после тога кратко је одговорио да им није остао дужан.

Са мотором је имао пар незгода, када су га возачи аутомобила ударали док је скретао улево, непоштујући знак који је давао руком, јер Томос Т-12 није имао мигавце. Једном приликом, негде око моје шесте године, када ме је мотором враћао из села десна нога ми је упала у задњи точак и тада умало нисам остао без стопала. Након мог опоравка продао је мотор и престао да вози. 1973. родила се сестра Тања и отац је био пресрећан. Уозбиљио се.

Отац и ја непосредно пре несреће када сам умало остао без десног стопала. У позадини још недовршена кућа.

Крајем седамдесетих на земљи стрица Борисава подиже фарму свиња. Трећу такве врсте у региону, према нацрту по којем је претходно урађена фарма ,,Синд“ у Малој Врањској. Купује први Фићин комби, тамно зелени. После пар турнуса Белог Јоркшира почиње златно доба наше породице. Отац је имао разрађен посао са Циганима који су са ,,Тамићима“ продавали свиње по Истри и Далмацији, тако да нисмо стизали да одгајимо онолико колико смо могли да продамо. Тешко се радило, али се лепо и зарађивало. Обновили смо комплетно имање стрица Борисава: озидан је бунар и постављен хидрофор, тако да је вода уведена и у боксове са свињама, дограђена је летња кујна, дограђена је тераса, купљена комплетна бела техника, урађене су стазе, купљен је трактор и дозидана гаража за исти, купљени су и сви други уређаји неопходни за нормално функционисање сеоског домаћинства. Мајка и отац никада нису отишли на море или бању већ су зарађени новац улагали у стричево домаћинство и фарму, где су већином боравили у ванрадно време, а мањи део у домаћинство у Шапцу.

Осим улагања у стричево домаћинство отац је највише од свих вукао за Корман. На његову иницијативу пошљунчен је пут кроз село до Обреновачког пута, који је до тада био каљуга после прве кише. Међутим, Срби опраштају све осим успеха. Неки од сељака, чак и блиски рођаци, нису хтели да разбацају шљунак ни испред свог дворишта, а камоли по путу. Следећи пут отац пошаље и утоваривач, тако да кад камион истовари шљунак овај са утоваривачем одмах то разбаца и утаба. Опет неки нису хтели ни гориво да плате. Отац онда каже возачу УЛТ-а да пред капијама оних који не желе да учествују истовари гомилу коју ће морати да разбацају ако желе да изађу…Увек је говорио да се враћа у његов Корман када се пензионише и за то је себи узео плац поред стричевог.

У петој, завршној години моје војне академије купио је новог Москвича у Словенији. Када сам негде у октобру 1987. дошао кући одвео ме је до гараже и са поносом ми га показао. Тешко смо се посвађали јер сам ја мислио да је боље да је купио Заставино возило. Било му је криво, али је отишао у СУП и додатно платио таблице са жељеним бројем, тако да ми је регистрација на спортском тенку била ША=98-98.

18. или 19.12. стигао ми је хитан телеграм од мајке да је оцу позлило и да му није добро, ако могу да дођем. Први и једини телеграм за пет година боравка на академији. Нисмо имали телефон због неког глупог плана који је то насеље предвиђао за рушење и изградњу нове фабрике у склопу ,,Зорке“, до чега никада није дошло. Никада нису били у посети, а не сећам се ни да су ми писали. Васпитавали су ме да се осамостаљујем и да са пунолетством бирам свој животни пут. Кренуо сам првим возом кући.Оца памтим као преког, али правичног човека, осим у неким ситуацијама према мени и мајци. Имао је незгодну нарав кад попије и неколико пута је долазило до немилих сцена. Два пута је мајка са мном бежала од куће, да би отац успео да је некако наговори да се врати. Мене је пар пута истукао пред другима због ствари које нисам учинио, само зато што је веровао више њима него мени. Због тога могу да кажем да га тада нисам волео, али како сам растао научио сам да ценим све што је за породицу радио. И он је за мене говорио да сам као јеж, не може ми се прићи а да се не убодеш. Када сам ушао у болничку собу и видео човека који је пре пар месеци имао преко 90 кила са непуних 60, сузе су грунуле из мене.

У кратком разговору од оца и још двојице болесника сазнао сам да је на том интерном одељењу само један сталак за инфузију, тако да отац уместо да инфузију добије рано ујутру, пре доручка, добије је тек поподне и тек после једе. Сама соба је била јадна и смрт се још осећала у ваздуху, јер је претходно вече одвела четвртог цимера. Отишао сам код доктора, мислим да се презивао Милошевић, да га замолим да оца пребацимо у Београд код ујне, која је била медицинска сестра у болници код Карађорђевог парка (близу онколошког инсттута). Она је већ раније јавила да је обезбедила собу за њега, али да отац мора доћи са упутом. Доктор ми је са пуно такта и докторске етике рекао ,,да му не пада на памет да мртвог човека пребацује за Београд“. Код оца јесте установљен рак плућа у поодмаклој фази, али сам сматрао да се мора предузети све што се може предузети да му се ситуација бар олакша. А прва ствар је била смештај достојан човека, а не онај брлог у шабачкој болници.

Уз помоћ пријатеља успео сам да издејствујем упут и отац је сутрадан пребачен у болницу у Београд. После пар дана је био у видно бољем расположењу и шалио се са ујном. На време је примао инфузију, на време је јео, на време је обављао хигијену. Само је пре времена умро.
27.12.1987. у педесет првој години престало је да куца срце мог оца Пантелић Александра-Леце.
28.12.1987. брат, коме је отац купио кипер, иде у Београд да преузме тело. Враћа се и каже нама да је провео читаво пре подне, али да нису успели да нађу тело.
29.12.1987. из болнице јављају да су пронашли тело у комбију, јер је возач заборавио да га унесе у капелу. Брат опет иде за Београд и тело најзад стиже кући у Шабац. Према обичају мора да преноћи једну ноћ ради бдења. Лично сам био у цркви и у управи обезбедио парохијског попа за 30.12. у 12 часова. Преда мном су га звали.
30.12.1987. у 12.00 нема попа. Температура у плусу, људи у  кошуљама, леш у сандуку почиње да пени. Одлазим код комшије, попа Марка Павловића и молим га да дође да одржи опело, како би оца пребацили у Корман и сахранили по његовој жељи. Једва некако успевам да га намолим и он у мантији долази и држи опело. Пред крај опела се појављује тај поп који је требао да дође и покушава да изгура попа Марка. Ишутирао сам га из дворишта једва се суздржавајући да га не задавим. Заборавио, јер је био на пецању. Одлазимо у Корман, где и оридски поп држи опело. Сахрањујемо оца на корманском гробљу. Пар сати касније под шатром његова браћа од стричева почињу да певају.

То је у најкраћем, колико сам могао, прича о мом оцу. Наравно да тако буран живот није могао стати у пар хиљада речи, али покушао сам из прича које сам чуо и оних двадесетак година колико сам проживео са њим да опишем најважније догађаје из његовог живота. Нажалост, из ове последње реченице можете наслутити како су му се родбина и село одужили. Када је стриц Борисав умро 1998.године на оставинском поступку се одједном појавио уговор о доживотном издржавању, састављен 15 дана пре његове смрти, којом сву покретну и непокретну имовину оставља том брату од стрица, коме је мој отац купио камион и дао му хлебац у руке, оженио га и помогао у изградњи куће. Обећања стрица Борисава свом брату да ће домаћинство након смрти оставити мени, због чега су мајка и отац толико и улагали у њега, умрла су изгледа заједно са мојим оцем. ,,Брат“, који никакве везе са очевом фармом или стричевим домаћинством није имао, никада није понудио било какву накнаду за оно што је на превару наследио. Не кажу стари џаба ,,Ко ће коме, ако не свој своме“.
Сеоско гробље у Корману нико не одржава, тако да од када сам остао без ноге последњих неколико година не могу ни да се пробијем до очевог гроба, већ свећу за Задушнице палим у цркви.

Отац није дочекао да ме види у официрској униформи, није дочекао да се весели на мојој и сестриној свадби, али мислим да би био поносан на својих шесторо унучића.
Почивај у миру матори…

 

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*