ORUŽJE (4)

9:00 Zvoni telefon. Na fiksni me zovu samo najbliži kada znaju da sam kući. Greška verovatno. Kada sam izašao iz kupatila vidim neki 011 nepoznat broj, i jeste.

9:05 Opet isti broj. Javljam se.
– Dobar dan, da li je to Lekovit?
– Ne, pogrešili ste.
Tup, bez reči.
9:07 Opet isti broj. Ne javljam se.
9:09 Isti broj. Hajde baš da vidim koliko je retardiran.
– Lekovit?
– Druže, rekoh ti malopre da je greška.
– Izvinjavam se.
Tup.
9:12 Opet zvoni. Taman sam se spremao da mu pomenem sve žensko na porodičnom stablu čujem:
– Ovde glavni odbor SPO, treba mi Milivoj.
– Greška.
Sad ja TUP.
9:14 Opet.
– Izvinjavam se, ali nama HITNO treba Milivoj.
– Zemljače, šta ne razumeš u izjavi da si pozvao pogrešan broj?
– Ali mi ovde imamo taj broj, nemoguće da je greška.
– Dobro, jesam Milivoj, ali neću sa vama izdajnicima da imam ništa i nemoj više da me zovete. Je li sad jasnije?
– ….tu,tu…tu,tu…
Nadam se da sam Milivoju učinio veliku uslugu i da će me se setiti za dan bezbednosti.
Posle nekih pet, šest minuta ponovo zvoni telefon. Gledam na ekran, 015349037, ne znam nikog sa tim brojem, ostavljam telefon na sto. Uporno zvoni. Odlučujem da se javim.
– Dobar dan, da li je to Željko Pantelić?
– Da?
– Zovem iz prinudne naplate poreske uprave. (Tako je rekla, bez predstavljanja) Htela sam da vas obavestim da smo od juče počeli obustavu kamate.
– Drago mi je, a zašto me zovete?
– Vi imate kamatu za porez na oružje.
Zar je moguće? Pokušavam koliko toliko da ostanem miran posle onoga iznetog u članku Oružje 3.
– Ne, nemam ja nikakvu kamatu.
– Kako nemate?
– Pa lepo NEMAM, jer NEMAM NI OSNOVICU po kojoj se obračunava kamata, što sam vam u novembru u prigovoru i dostavio.
– Kome ste dostavili? Ovde u sobu 16?
– Ne, na pisarnici, kako mi je vaša koleginica sa šaltera i rekla. I uz to sam priložio potvrdu o oduzetom oružju iz 2010. i rešenje.
– Je li privremeno ili trajno?
– Šta?
– Rešenje.
– Gospođo, potvrda je o privremeno oduzetom naoružanju, kada su razlozi za to privremeno oduzimanje prošli tražio sam da mi SUP vrati naoružanje, što oni nisu učinili pa su doneli rešenje koje je trajno. I taj prigovor vam je predat u novembru, a sada je april, što znači da su istekli svi zakonski rokovi da mi odgovorite.
– Mislim da bi bilo bolje da vi dođete do sobe 16.
– A zašto da dolazim do sobe 16 kada ste pre četiri meseca bili obavezni da mi u pisanoj formi odgovorite na prigovor?
– A sigurni ste da je trajno?
Pokušavam da izbrojim do 10. Jedan…
– GOSPOĐO, MENI JE ORUŽJE ODUZETO 2010.GODINE, NE POSTOJI PRIVREMENO ODUZIMANJE KOJE TRAJE ŠEST GODINA! AKO JE SUP BIO DUŽAN DA VAS IZVESTI ZAŠTO NE ZOVETE NJIH DA PITATE ZAŠTO VAS NISU IZVESTILI?! O KAKVOJ KAMATI PRIČATE KADA MI OD NOVEMBRA NISTE ODGOVORILI NA PRIGOVOR?!!!
– U redu, poslaćemo vam odgovor na kućnu adresu. TUP.

Prema Zakonu o opšte upravnom postupku, kojeg su dužni da se pridržavaju svi državni organi kad u upravnim stvarima rešavaju o pravima fizičkog lica, podnošenjem prigovora 17.11.2015. započet je upravni postupak (čl.54). Članom 208 regulisano je da je “organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva“. U slučaju da postoji potreba za dopunom dokumentacije ili pozivanjem stranke taj rok se produžava na dva meseca. U mom slučaju ni jedno ni drugo nije urađeno, što je samo pokazatelj totalnog raspada sistema.

I to je ono što uništava čoveka: država koja ima bar duplo veći administrativni aparat od potrebnog NE REŠAVA NIŠTA! Zašto ne rešava? Pa zato što hiljade mediokriteta ne znaju ni osnovne zakone na osnovu kojih treba da obavljaju posao za koje ih narod plaća, zbog čega ne mogu da shvate da treba da budu u službi upravo tih građana koji ih plaćaju, a ne u službi izvršne vlasti koja uporno pokušava da nam otme pare! Tako, umesto da svoju energiju usmerite da živite život, svu životnu energiju trošite na žalbe, tužbe i molbe u borbi sa mediokritetima kojima stalno fali jedan papir, a i kada dobiju sve papire oni pišu obeveštenja, a ne rešenja. To izbegavanje državnih institucija da donesu rešenje u skladu sa važećim zakonima dovodi direktno do psihosomatskih bolesti zbog čega ljudi beže u agresiju, samodestrukciju, alkohol, fetiše, drogu, virtuelni svet ili u ono najgore-ravnodušnost. A oni koji mogu, u drugu zemlju.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.