ОРАО (ПРВИ ДЕО)

Орла сам узео крајем августа 2006. године, после силног “штипкања и пипкања“. На сајму аутомобила сам га 2005.године први пут видео уживо, а податке сам знао јер сам већ пар година пратио тај мотор. Те 2006. на сајму сам први пут сео на Акилу (многи су погрешно читали са резервоара Агила због латиничног слова q, Aquila-Орао) и иако сам се двоумио између њега и Кимка Венокс, који је такође добар мотор, ипак ми се овај “олд скул“ модел (“old school“) више свидео. Завршио сам сезону уградње клима уређаја те године, ставио 3500 евра колико је на попусту коштао и отишао у Панчево код заступника. Напомињем да је Yamaha Virago 250 тог тренутка коштала 3300 евра, а Kawasaki Eliminator 250 3200 евра.

Тадашњи заступник Хјосунга (Hyosung) за Србију била је фирма “Карт ин“ из Панчева, а власник фирме се звао Драган. Иако сам тада возио Кавасаки Елиминатора и неког Сузуки Марудера који није био мој (оставио га другар да га продам док је у иностранству) ставио сам паре у џеп решен да га тог дана купим или да после тих пар година гледања одустанем у потпуности. Имао сам пара и за Акилу 650 (око 7000 евра), али сам знао да је то најбржи серијски крузер на свету (234 км/ч) и да би ме брзина понела, што на нашим путевима никако није добро, тако да сам се ипак одлучио за Акилу од 250 кубика чија је максимална брзина била разумних 140 км/ч. Дођем ја тако у Панчево после разговора са Драганом у којем сам му рекао да хоћу црно-црвену комбинацију која је изгледала екстра, међутим иако је рекао да ту комбинацију боја има у радњи је није било. На слици доле је та комбинација боја коју сма хтео да купим. Отишли смо где је мотор био изложен, а то је био сервис “Мома “ у Земуну. Међутим, иако је мотор био нов нису ми се свиделе фине огреботине настале приликом честог седања на исти, што је значило да је већ дуго изложен, тако да сам се одлучио за једину комбинацију коју је имао, а то је била бордо-сива металик. Тај мотор је буквално испред мене извадио из сандука пристиглог из контејнера са још везаним транспортним каишевима. Платим ја, добијем рачун и договорим се да мотор после деконзервације и нултог сервиса довезе у Шабац, што је Драган и урадио. Спустимо ми мотор испред зграде са приколице, каже Драган да првих 1000 километара не возим преко 8000 обртаја да би се правилно разрадио и оде. На ту “ситницу“ да црвено на обртомеру почиње на 12000 о/мин нисам обратио пажњу, што се касније показало јако битно јер су остали крузери већином имали од 6-9000 максималан број обртаја.

Испоштовао сам са тешком муком тај период разраде јер је било тешко обуздавати жељу да се гас одврнепре ко 8000 обртаја. Када је Драган дошао и урадио А сервис на 1000 км тада ми је ставио и држаче за бисаге и визир, иако визир нисам ни тражио. Тражио сам наслон са задњом решетком (“сиси бар“) који је рекао да има, али, ето, “мислио је да има на стању“, бла, бла. Када је поставио Ђиви визир (Givi) нисам имао срца да му кажем да га скине јер се баш лепо уклопио, али сам тада видео да нешто није у реду јер почиње да ме заврће. Међутим, оно што је било битно то је да се мотор могао возити нормално и одмах након завршеног сервиса било је “ВАТВА“. Чим сам одврнуо пун гас мотор се конектовао на мене к’о Нео на Матрикс и остварена је та симбиоза машине и човека. Претходне моторе сам волео и возио их, али нисам ни са једним нешто претерано ни прешао нити ту врсту везе осетио. Прво обилажење са Орлом је била чиста поезија, прилазак бранику возила испред, потез руком и већ си испред. Разумем зашто људи возе “еРове“, али ме ти пластични мотори никада нису привлачили, не само због пластике него због самог положаја возача. Али, тај потез је било оно што ме највише и привукло том мотору, са својих 28 КС и 160 килограма тежине имао је бољи потез и од већих мотора које сам до тада возио: Јамахе Драгстар 650 и Хонде Шедоу 750 Аеро. Не знам да ли су наведене моторе њихови власници “угушили“ (овај други вероватно јесте јер се радило о “кафе бајкеру“), али мој Орао се у путу лагано носио са много јачим моторима, што се најбоље видело приликом кривинарења (можда је мало било и до возача). Углавном, то је за мене било ТО и ја сам почео истински да уживам у сваком километру пређеним са Орлом.

2006., 2007. и 2008., као и све претходне године вожње мотора прелазио сам нешто мало километара, једва пар хиљада, јер када су сви возили моторе ја сам се пентрао по крововима и терасама и уграђивао климе. Најдаље сам ишао до Београда и нисам стизао да посећујем мото-скупове, а, искрено, тада ме нису ни занимали. Оно неколико посећених скупова ми је пресело због издркавања “еРоваца“ на својим машинама. То је још једна ствар која ме определила чоперима или крузерима, јер је стварно велика разлика у менталном склопу: чопераши се НИКАДА не иживљавају над својим машинама и није им потребна публика, добар део и не воли претерану гужву, док “еРовци“ (возачи који возе тркалице или зујалице, како их већ ко надима) ако нема гужве неће утеравати гас у црвено и палити гуме јер им није занимљиво ако то нема ко да слуша и ако нема коме парче гуме или ауспуха да упадне у око. Нека метафизичка изрека која одавно постоји каже да је сврха путовања “еРоваца“ ЦИЉ, а сврха путовања чопера је ВОЖЊА. Е сад, пошто сам возио спорт крузер, како се звала категорија мотора која је мешавина ове две врсте, вероватно сам и сам био хибрид ове две врсте понашања, на шта ћу се вратити касније. 2008. одем ја у Панчево да извршим сервис код Миће механичара који сад ради у “Харлију“, да би ми он рекао да је Драган, увозник, распродао остатак мотора за кеш и побегао у Француску, не исплативши Корејанце. Значи од мог оригиналног наслона ништа. Али тада сам бар ставио бисаге и торбицу за алат које је радио одлични мајстор Драган (ако се добро сећам имена) такође из Панчева, на којег ме је упутио покојни Мићко Костић, јер је за његову радњу радио додатну опрему од коже.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Углавном 2009. посао са климама сам некако другачије организовао и нисам хтео да радим и суботом и недељом као раније, већ сам викенд остављао за себе и Орла. Како се километража повећавала тако смо се све више стапали и све сам више уживао у залегању у кривинама, тако да је и чувено колено почело да се избацује у кривини, наравно колико је могло, јер су ме одрани ногоступи у пар наврата добрано опоменули да не могу да залегнем баш колико желим. Те године сам приликом одласка на Косово упознао и свог будућег ментора Дачу који је био у мото-клубу МК Чопер Србија и чија ме је прича о необавезности (нема председника, чланарине, никаквих посебних обавеза, значи возиш се како би се и иначе возио само са бојама клуба на леђима) и привукла, за разлику сталних сукоба у тадашњем еМСи Чивија (разлику између МК и латиничних MC ознака не бих овде да објашњавам). После читаве сезоне вожње примљен сам у клуб, вожње и дружења су била све чешћа, а самим тим и посета мото-скуповима. Тада сам од другара из клуба купио оригинални наслон за Орла и код једног другара у Шапцу који се бави израдом металног намештаја од прохрома урадио решетку, чиме сам ослободио задње седиште за сувозачице.

Онда је дошла 2010., једна по много чему незаборавна година у мом животу. Војничка торба са стварима за преобуку је била увек спремна тако да ми је требало буквално десетак минута да се спремим и кренем на пут. А путева је те године било…Додуше највише према Републици Српској од када сам упознао “Јулију“, али обишао сам и све од Косова до Суботице и од Сарајева до Бања Луке. Био сам и на релију око Србије. Прешао сам нешто мање од 19000 километара, од чега једно 5000км по пљуску, не по киши-ПЉУСКУ. Иако сам имао непромочиву јакну и панталоне додатно сам узео “Адидас“ непропусни шушкавац и неке италијанске панталоне, тако да су ме возачи кола загледали у чуду док бих их обилазио јер им брисачи нису стигли да скину кишу са ветробранског стакла. Имао сам утисак да ме тотално деконцентрисаног од сусрета са “Јулијом“ мотор сам возио коридором преко Брчког јер се уопште пута не бих сећао. Киша се слива низ визир кациге, сопствене мисли се одбијају о карбонске зидове, дишем на шкрге док идем према лицу које једино видим и које никако да стигнем, па ако то није медитација онда не знам шта је. Ниједан једини мотор нисам срео током таквих вожњи. Они који су се склонили на неку пумпу док провала облака не смалакса махали би ми, а ја бих им свирнуо сиреном која се давила у води. Касније су сви знали ко је будала која по таквом пљуску вози као по сувом. Сезону сам закључио повратком из Бања Луке 24.11., а приликом једне од вожњи температура која је светлела на једној од бензинских пумпи успут била је 2 степена. Пошто је у војничкин чизмама било хладно, а и ђонови су већ почели да отпадају, од мог друга сам купио чизме за крос, са којима сма могао и по снегу возити само да је мотор могао ићи по снегу. Волео сам ја и кола када сам морао да их возим, али колима ми је било тешко да одем пар километара на други крај града, а мотором ми није било тешко да одем триста и нешто километара у Горње Срђевиће изнад Српца. И мислим да тако исто размишљају сви који возе мотор. Те године сам постао и члан “фан клуба“ Хјосунга на дружењу које је организовао нови званични увозник “В-мото“ из Београда.

2011. сам започео крајем фебруара, заменио сам обе гуме и ланац и био сам спреман да те године пређем још више километара. Орла сам ставио у огласе чисто да испипам тражњу, ценио сам га 2300 евра и имао сам понуду од 2100 али сам оставио понуђача да се мало “крчка“ не бих ли му искамчио још коју пару.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

И онда сам приликом повратка са сајма аутомобила 27. марта настрадао.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.