Кажу да живот ломи и највеће борце. Али борци кад тад победе и то им дају снагу да наставе да се боре. Дуго већ немам победе. Борим се у давно изгубљеним борбама са изузетно прљавим противником. Не ломи ме живот, ломи ме држава.
У марту давне 1996. преко неког-од-неког купио сам гаражу у продужетку улице Цара Душана, иза католичке цркве. Била је дрвена, у полурушном стању, али ми је одговарала јер ми је била педесетак метара од зграде у којој живим. Погодим се са тадашњим власником око цене, нађем првог власника и потпишем са човеком купопродајни уговор, након чега ми је дао документацију коју је добио за изградњу гараже: решење Секретаријата за стамбено-комуналне и имовинско правне послове СО Шабац по којем се на тој локацији дозвољава изградња објекта привремене намене, пројекат Предузећа за пројектовање “Стил“ на основу којег је гаража саграђена и Уговор са СИЗ за управљање грађевинским земљиштем и изградњу комуналних објеката општине Шабац. Сва докумета су из 1977.године када је гаража и саграђена. Привремени објекат је када сам га купио био стар деветнаест година.
У новембру исте године нађем доброг столара, порушимо гаражу, изабере он шта се могло искористити, а све друго купимо ново како би ми он према пројекту дигао исту такву. Пошто је испод гараже у земљи остала рупа договорим се са другарима да дођу један дан да то наспемо и избетонирамо плочу, како се гаража поново не би слегала у земљу и трулила.
Како то код нас обично бива, од неких десетак људи који су обећали да ће доћи једва се ујутру скупимо нас четворица. Одем у Церовац код кеве, узмем трактор и приколицу и утоваримо шљунка, цемента и неког шута. После пуцања гуме на мосту код плочица, силних мука да нађемо у недељу ко ће гуму да окрпи, кише и снега који су нас тукли током радова, нестанка шљунка на последњем квадрату плоче и тражења тих пола кубика по граду, некако смо увече око девет сати у полусмрзнутом стању завршили. После пар дана столар је дошао и подигао гаражу која је тада била као са слике из пројекта. Поред гараже се налазио млад орах на који тада нисам ни обратио пажњу.
Чим је гаража осванула “у пуном светлу“ радници и бивши радници железнице који станују и раде у згради наспрам гараже почели су да негодују. Те ко ти је продао, те колико си платио, знаш ли да је то на земљишту железнице и да ће то да се руши…Дозвола јесте била за привремени објекат и није могла да се легализује, али сам рачунао да ако је “привремено“ стајала деветнаест година стајаће бар још пет. Хвала Богу, стоји још увек.
У гаражи сам пркеко лета држао мотор, а зими и кола и мотор. Неколико пута ми је гаража обијана и из кола крадене ствари. Кривци никада нису нађени. Само један једини пут сам, док сам радио клима-уређаје,климе које су ми испоручене ставио у гаражу, да бих их касније тог дана превезао муштеријама које су их резервисале за уградњу. Поподне је било јако невреме, тако да неких осам или девет клима нисам стигао да развезем и оне су остале у гаражи јер нисам могао сам да их пребацим у магацин. Ујутру у 6 ме је пробудио комшија са вестима да је гаража обијена. Катанац на вратима је професионално разваљен и те климе укупне ведности око 2000 евра су ми украдене. Иако су осим нас двојице који смо радили заједно само још два човека знала да су тог дана климе унете у гаражу, полиција никада није нашла кривца иако за то уопште није требало бити Шерлок Холмс. А орах је растао.
Када је почео да рађа људи су се пењали на гаражу да покупе плодове и изломили ми салонит плоче којима је покривен кров. У почетку сам секао гране које су биле изнад гараже, али је ускоро орах био толико разгранат да их више нисам могао дохватити. Питао сам станаре у згради да ли знају чији је орах, нико није знао да ми каже. Када сам довео људе из Градског зеленила да га осеку изашло је неколико станара и почело да се буни. Нико није знао да ми објасни ЗАШТО СЕ БУНЕ, али, ето, они не дају да се орах исече. Покушао сам да објасним да килограм ораха или два не вреде као салонит плоче које ми уништавају и да ћу им купити тих килограм, два сваке године, ако је то разлог. Рекли су да није због тога већ зато што је орах на “њиховој“ земљи. Како земљиште “Железнице Србије“ може бити приватно такође нису успели да објасне.
Неколико пута се десило да један од радника железнице који има гаражу поред моје остави своје возило наспрам гараже и тако ми запречи улаз. Рекао сам му да то више не ради јер колега и ја долазимо да узмемо мердевине и алат који нам треба за монтажу клима, а не можемо да приђемо гаражи од његовог возила. Најгоре је што он уопште није становао ту у тој згради већ негде у граду, тако да није могао у неком догледном времену доћи до гараже и уклонити возило. Обећавао је да неће више тако остављати возило. О васпитању дотичног неки други пут.
Прве пукотине на бетонској плочи у гаражи приметио сам 2009.године. Отишао сам на железничку станицу и обратио се шефу станице рекавши му да је орах сада толико разгранат да ми је поломио бетонску плочу дебелу петнаестак, двадесет центиметара. Упутио ме на дирекцију. Послао сам захтев дирекцији да се одобри уклањање ораха. Нису одговорили.
Захтев сам поновио и 2010. Послао сам им и десетак фотографија да би имали комплетну представу о чему се ради. Нису одговорили.
Онда сам 2011. настрадао. После силних перипетија описаних у чланку Паркинг 2 добио сам обележно паркинг место за инвалиде испред зграде, тако да гаражу нисам користио за остављање кола, већ је ту стајао мотор док га нисам продао. Последњих пар година давао сам оглас да је продајем и увек би се прво јављао тај “комшија“ који је имао гаражу поред моје. Кад год бих рекао цену, коју нисам мењао, рекао би да ћемо се чути и никада више се не би јавио. Касније сам чуо да је одвраћао друге заинтересоване говорећи да нема сврхе да купују гаражу која ће ускоро да се руши. Занимљиво, је л’ да: моја гаража ће да се руши, а његова поред неће.
Онда сам покушао да издам гаражу, чисто да бих имао колико толико користи. Колико год бих понудио људима је било много. Питао сам их колико би они дали. Говорили су од 10-20 евра месечно и да плаћају кад они хоће. Одустао сам јер сам из искуства знао да после пар месеци од тога не би било ништа.
На крају сам бесплатно дао гаражу комшијама који нису “железничари“ да држе огрев и само да на пролеће испразне и очисте гаражу. Ни то није успело. Комшије су се посвађале, а гаражу је опет чистила моја мајка.
Ове године је корен ораха толико издигао поломљени бетон да се врата једва могу отворити, јер јр читава гаража почела да се издиже. Пошто “Железница“ није одговарила на достављене захтеве у августу сам поднео захтев комуналној инспекцији Града Шапца. Тражили су доказе о власништву јер према подацима у катастру та гаража, а ни друге две, нису уведене да постоје. Послао сам им комплетну документацију и отишао у Фонд за грађевинско земљиште. Тамо су ми рекли да су папири сасвим уредни и да се јавим у катастар да ми гаражу уцртају. У катастру су ми показали фото-снимак и рекли да гаража не постоји. Наравно да не постоји јер се на фото снимку види само крошња ораха. Одштампали су парцелу и руком доцртали гаражу упутивши ме на урбанисте. У урбанизму су ми рекли да они само издају дозволе на основу прибављене документације, а ако није утврђено власништво над земљиштем и објекат, макар и привремени, није уцртан онда они нису надлежни.
Прекјуче је по захтеву комунална инспекција са радницима Градског зеленила најзад изашла на лице места да осече орах. Радници и станари железнице су се поново успротивили. Дошло је до вербалног, а замало и физичког обрачуна. Позвана је и Комунална и редовна полиција. На крају су сви отишли и рекли да ће доћи у 12. Нисам био ту, комшија ми је јавио.
Отишао сам у 12 да их сачекам. Нико није дошао. Отишао сам у Комуналну инспекцију да видим зашто их нема. Начелница рече да су одустали јер су сувласници земљишта на којем је објекат води ЈП “Путеви Србије“, АД “Железнице Србије“, Римокатоличка црква Свете Ане , ЈВП “Србијаводе“ и Град Шабац, па док се не изврши парцелизација не знају на чијем је земљишту орах. Још ми рекоше да ће то највероватније ићи преко суда и да ко зна када ће бити завршено.
Питао сам онда да ли могу да бар уклоне ауто који је власник гараже поред моје поново оставио неколико дана запречивши ми улаз (на сликама испод). Рекоше да ни то не могу из истог разлога сувласништва пошто се то не води као јавна површина. Па ако није приватна, а није ни јавна јер има пет сувласника, како се онда назива таква површина и подлеже ли неком закону?
Шта сам могао, отишао сам и покушао да померим тај ауто, али пошто је био у брзини нисам успео ништа да урадим. Помогао ми је и један другар који ради на железници, а којег су на бициклу пре више од десет година дрогирани криминалци разнели џипом, али ни нас двојица нисмо успели. Онда су изашли и неки други радници рекавши да власник неће доћи пре 16 часова са пута и замолили ме да сачекам његов повратак. Питао сам да ли је неком оставио кључ да се кола помере јер већ пет, шест дана стоје тако паркирана, рекоше да није. Један од њих ме је питао шта сам запео да се кола његовог колеге помере када ко зна када сам ја задњи пут (тим изразом) оставио кола у гаражи. Био сам запрепашћен и питао сам га с којим правом ме пита када ћу и за шта користити своју гаражу? Запретио ми је тужбом суду и рекао “да ће средити да ми ускоро сруше гаражу“. Касније сам сазнао да се представио инспекцији као правни заступник “Железнице Србије“ (???).
Ето, ако сте ви разумели и ја сам.
Гаража је деветнаест година била у власништву радника железнице и никоме није сметала, а онда сам је купио ја и почела је да смета само радницима железнице који ту уопште и не живе. Значи смета им моја дрвена гаража која има дозволу, а не сметају им зидане гараже и стамбени објекти њихових колега који немају дозволу? Или им можда ја управо и сметам да грађевинска инспекција не би почела да ради посао који пре неколико деценија требала да уради? Ако је према чл.3 став 13 Закона о железници“ инфраструктурни појас земљишни појас са обе стране пруге, у ширини од 25 м, рачунајући од осе крајњих колосека који функционално служи за употребу, одржавање и технолошки развој капацитета инфраструктуре“ ко је онда и на основу чега у том подручју поред пруге дао дозволу за градњу стамбених и помоћних објеката који са железничком инфраструктуром немају никакве везе? И где је инфраструктурни појас у насељу Триангла, рецимо?
Тридесет осам година на том месту постоје моја и друге две гараже, и још увек се не зна тачно на чијој су земљи. Чак и ако је дато на располагање “Железници Србије“ земљиште је власништво Републике Србије, како на званичном сајту “Железнице“ и пише. Ако је већ у власништву државе како онда Градска управа Града Шапца, као део државне управе, нема овлашћења да уклони обичан орах? Ако је орах неко посадио, онда је бесправно посађен јер га нико није смео посадити на туђем земљишту, а ако је самоникли у чему је онда проблем? О томе зашто људи који ни не станују ту бране дрво које само смета и због којег су ми више пута ломљене салонит плоче на крову не могу ни да нагађам. А сигурно ће сметати када тим путем буде требао да прође асфалт, јер је по причама станара Градоначелник обећао да ће то насеље поред пруге, неких 300 метара удаљено од центра града, после више од 40 година добити асфалт. Ако укњиже куће.
Господо, сво земљиште које није у приватној својини је јавно, јер не постоји трећа категорија, без обзира да ли на њему било пет или педесет пет сувласника којима је дато право управљања, и то би вам могао рећи сваки мало виспренији сељак: земља је држава, над земљом је корисник, а изнад корисника управа са својим регулаторним плановима и прописима. У овом случају за сво земљиште ван 6 метара од осе крајњег колосека, што спада у ПРУЖНИ ПОЈАС у насељеном месту (ст.34), изузевши железничку станицу и њене објекте, што представља оних 25м инфраструктруног појаса, надлежан је Град Шабац и оно подлеже свим комуналним прописима као и свако друго. А ако комунални инспектори на таквим површинама не смеју да реагују на којим онда смеју? Ако комунални инспектори заједно са све регуларном и комуналном полицијом не могу да уклоне једну Заставу 128 паркирану испред улаза у нечији објекат, на само тридесетак метара од седишта комуналне инспекције, чему онда служе? Из личног искуства и разговора са грађанима, од којих су неки и правници у државним и приватним фирмама, испада да је најбоље што комунална инспекција у Шапцу ради изналажење решења којима се проглашава ненадлежном за решавање поступака.
И тако држава убија људе. Држава која се води на СФРЈ, или на СРЈ, или на било коју творевину из бившег времена, али никако на Србију у овом времену. Четрдесет година у централној градској зони не може да прође асфалт јер не могу да се договоре коме припада земљиште на којем је никло читаво насеље. У катастру постоје парцеле али није уписано чије су, јер се неке још увек воде на “Југословенску железницу“. Ако постоје парцеле каква онда препарцелизација треба поново да се врши? Грађани су платили неку ранију парцелизацију (не могу ни да се сетим када је то било), платили су и снимање из ваздуха (средином деведесетих), и сада још треба да плате и ту препарцелизацију и трошкове судског поступка? Па како државне институције могу да се суде једна против друге, да ли сте ви људи нормални? Пошто обичан човек толику неспособност не може да схвати обољева од разних психосоматских болести, које касније, са стресом изазваним бесконачношћу трајања поступка, проузрокују друге, много теже.
И зато, чак и ако су здрав разум и важећи прописи на вашој страни, у овој кора-од-банане држави не можете победити ни обичан орах јер ће се увек наћи неко ко је ненадлежан.
