ODLUKA

 

Razmišljao je da li da ide, ali poziv na kotlić je uvek bio bolji izbor od spremanja ručka kući. Spremio se, poneo flašu rakije “da se nađe“ i krenuo.

Na obali je bilo dvadesetak motora. Vlada, drugar koji ga je pozvao vozio je motore odavno, kao i njegova žena. Nije bio u tom svetu pa ga prođe neka nelagoda kada se pojavio sa kolima. Pozdravio se sa onima koji su bili tu, dok se deo kupao. Čim je izneo rakiju atmosfera je postala opuštenija.

Nije voleo motoraše, ili bajkere, kako ih je Vlada zvao, najviše zbog toga što su mu na ganglije išla izdrkavanja sa gasom u kasnim večernjim satima, ali slika u liniju poređanih motora bila je lepa za oko. Većina njih je nosila prsluke sa obeležjima kluba i njemu kroz glavu prođoše slike iz filmova o “Anđelima pakla“ na koje se stresao. Iz gepeka Vladinih kola čuo se neki hard-rok, a on je ložio ispod kotlića u kome je trebao da se kuva pasulj. Zapade mu za oko kako su svi nasmejani iako je bilo i šala koje su za njega bile na ivici uvreda. Vlada jeste sam bio kod kotlića, ali žene su na par stolova pripremale šta je trebalo, par motoraša je seklo drva, neki su slagali piće u plinski frižider, a neki su dizali šatore kako bi prespavali pored reke. Začudi ga pomisao kako čitava scena izgleda nekako…nekako…pa, normalno.

Posle nekih sat vremena dođe još nekoliko ljudi na motorima. Uoči da se razlikuju od ovih već parkiranih. Vlada mu je davno rekao da on i žena voze “kruzere“, a ove šarene su zvali “plastikaneri“. Nasmeja se na to prisećanje, jer u odnosu na ove hromirane i niklovane šareni motori koji su stigli i jesu ličili na dečije igračke. Pridošlice počeše srdačno da se pozdravljaju sa ostalima. Izgledalo mu je kao da se znaju godinama i kao da su iz jedne kuće potekli, iako su ovi nosili drugačija obeležja na prslucima.

U jednom trenutku Vlada utiša muziku i reče svima da se okupe. Kada su svi došli upoznao ih je sa humanitarnom akcijom koja se vodila za prikupljanje para kako bi šestogodišnja sugrađanka koja nije mogla da hoda išla na operaciju kičme u Ameriku. Uzeo je praznu činiju sa stola i dao mu da prođe kroz masu istetoviranih ljudi u kožnim odelima. Bilo mu je neugodno, činilo mu se da bi radije prošao kroz dvorište koje čuvaju dobermani,  ali ga podrška ostalih ohrabri i on polako krenu od jednog do drugog. Stavljali su bez pitanja novac u činiju, neko hiljadu dinara, neko petsto, neko dvesta, neko evre, ali su svi dali ponešto. Vlada ga zamoli da prebroji novac i kada naglas objavi količinu skupljenog novca to je dočekano je sa oduševljenjem. Znao je da mnogi od njih, kao i Vlada, kubure sa parama i jedva skupljaju za gorivo kako bi se družili preko vikenda, tako da ga taj postupak ganu. Kako je vreme prolazilo ljudi u koži su mu postajali sve manje odbojni.

A deci ne da nisu bili odbojni nego su okolo trčkarala zagledajući motore sa roditeljima. Onaj kod čijeg motora bi se duže zadržali ustajao je i sa osmehom postavljao dete na motor dok su roditelji to slikali telefonima. Deca kao deca, pipala su rese na guvernali, satove na rezervoarima, nitne na bisagama i sve što im se učinilo zanimljivim. Motoraši bi dali kotakt, a deca bi pritiskala sirenu. Neko od roditelja je čak zamolio jednog izrazito istetoviranog motoraša da uzme dete u naručje kako bi ga slikali. Klinka se smejala i čupkala mu bradu dok su roditelji pipkali po ekranu telefona. Rekao im je da on ima dve ćerke i na kraju je i majka devojčice stala pored njega i slikala se. Pozvao ih je na ručak i oni uz malo nećkanja prihvatiše. Pomisli kako čitava scena nije imala apsolutno nikakve veze sa filmovima koje je gledao i predrasudom koju je o motorašima imao.

Vlada ga pozva i reče  da će biti problema oko sudova, pa ga je zamolio da ode kod njega kući i da kolima preveze još tanjira i pribora za jelo, taman mu je i žena stigla sa posla da to spakuje. Naravno da mu nije bilo teško i za nekih petnaestak minuta je bio ispred Vladine kuće.

Nena, Vladina žena, već je silazila niz stepenice sa torbom punom tanjira i ostalih potrepština koje joj je muž javio da ponese. Bila je obučena u farmerke i majicu, ali je i ona imala prsluk sa oznakama kluba u kojem su ona i muž bili.
– Jesi li poneo novac za onu malu?-upita ga.
– Jesam.
– Daj mi, idem da dam njenoj majci odmah.
– Ne ideš sa mnom?
– Ne, brate, pa idem motorom.
Zaboravio je da je kod ljudi koji voze motor on uvek prvi izbor u odnosu na sva ostala prevozna sredstva. Krenuo je dok je stavljala kacigu i sedala na motor.

Na izlasku iz grada ga je stigla i obišla. Nije vozila brzo i on je polako išao iza nje gledajući u obeležje na prsluku. Duga plava kosa bila joj je vezana u kiku koja je virila ispod kacige. Tu “džokejku“ je nosila samo po gradu, čisto zbog policije, a za dalja putovanja je imala pravu kacigu sa vizirom. Približavali su se pružnom prelazu kada se signal upalio. Rampa se spustila i oboje su stali ispred. Okrenula mu se i nasmešila. Kad se smejala smejala se celim licem. I to je bilo to…Žena na motoru. Pruga koja odlazi u beskraj dok se Sunce polako spušta. Duga plava kosa na vetru. Osmeh. Zaljubio se u tu sliku. Zaljubio se u…

Voz je prošao i rampa se podigla. Ona je krenula i on ponovo za njom buljeći u prsluk. U glavi mu je bila samo jedna misao. Zamišljao je da sedi iza nje i maše glavom na vetru kao kuče kroz otvoren prozor. Onda bi provukao ruke ispod prsluka i uhvatio je za grudi. Polako, da se ne iznenadi i ne skrene naglo. Nežno. A ona ne bi smela da pusti ruke sa guvernale. Mesio bi je polako k’o Slavko Štimac Jagodinku i ljubio po vratu. Osetio bi kroz tkaninu kako joj se krute bradavice. Onda bi joj otkopčao dugme na pantalonama i zavukao ruku između nogu. A ona ne bi smela da pusti guvernalu. Postajala bi sve vlažnija dok bi on ubrzavao pokrete. Motor. Put. Vetar u kosi. Orgazam. Milina. I ljudi koji mašu…

Ljudi koji mašu? Naglo je pritisnuo kočnicu što je jače mogao. Uspeo je u oblaku prašine da stane na par metara od kotlića i poređanih motora na kojima su se još igrala deca. Čula se samo muzika i glasovi udaljenih kupača. Srećom nije mogao da vidi zabezeknute poglede kroz prašinu koju je podigao kočenjem. “Šta ti je čoveče, jesi li normalan?“-razmišljao je. “Zamalo da uletiš u logor i pobiješ ljude, idiote. Zamalo da udariš u nju…“ Nije mu bilo jasno šta se desilo. Nije bio od onih koji lako gube kontrolu. Nikada Nenu nije posmatrao na takav način, pa bila je to žena njegovog prijatelja, pobogu. Nikada je bila laž kojom je hteo da zavara sebe. Kao i svakom muškarcu kada vidi lepu ženu jeste mu palo na pamet ono što svima u tim trenucima padne na pamet, ali neke granice nikada nije prelazio. Otkud onda takve misli? Nemoguće da je ta jedna slika na pruzi…
– Šta je sa tobom, jesi li pijan?-upita ga Vlada ljutito kroz prozor.
Gledao je u njega posramljeno.
– Zar nisi video da ti mašemo, u šta si se zablenuo?
Hteo je da mu kaže kako mu je mazio ženu na motoru, kako joj se svidelo i kako su mu prsti još vlažni, kako…
– Ja…-počeo je da zapinje.
– Pasulj sad treba da jedemo sa prašinom, a ako si polupao tanjire ima Neni da kupiš čitav servis.
– Izvini-bilo je jedino što je uspeo da izgovori.
Ona je došla i stala pored muža naslonivši se rukom na njegovo rame. Grudi koje je do malopre mesio bile su mu u visini očiju.
– Šta ti je bilo?-pitala ga je uz onaj osmeh.
“Šta mi je bilo? Šta mi je bilo? Pa TI si mi bila!“ Psovao je u sebi i osmeh, i oči, i jagodice, i celo lice, jer nije znao kako da se odbrani. Ali je znao da više ništa u njegovom životu neće biti kao pre. Imao je problema i na poslu, i sa bivšom suprugom, i sa svojima, čitav život mu se pretvorio u jedan neprestani problem. Borio se, ali saznanje koje je upravo isplivalo iz podsvesti, da mu se od svih žena na svetu sviđa baš ona koja je zauzeta, moglo je biti taj ultimativni problem koji bi ga dotukao. Gledao je nemo kako se život upravo urušava oko njega.

Sedeo je u kolima i razmišljao kako hitno mora preduzeti nešto da ne bi poludeo. Nešto što bi mu bio ventil od tolikih pritisaka, nešto što bi mu bar privremeno bio beg od stvarnosti, nešto što bi mu davalo vremena da se smiri i sabere misli u borbi sa svim problemima koje je imao. Kako se prašina slegala tako se njemu bistrio pogled na ljude pored svojih motora koji su se ponovo smejali i uživali u druženju. I tako se u njemu izbistrila odluka.
– Vlado…-reče odlučno.
– Reci.
– Hoću motor.

odluka2-1

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.