ОДЛУКА

 

Размишљао је да ли да иде, али позив на котлић је увек био бољи избор од спремања ручка кући. Спремио се, понео флашу ракије “да се нађе“ и кренуо.

На обали је било двадесетак мотора. Влада, другар који га је позвао возио је моторе одавно, као и његова жена. Није био у том свету па га прође нека нелагода када се појавио са колима. Поздравио се са онима који су били ту, док се део купао. Чим је изнео ракију атмосфера је постала опуштенија.

Није волео мотораше, или бајкере, како их је Влада звао, највише због тога што су му на ганглије ишла издркавања са гасом у касним вечерњим сатима, али слика у линију поређаних мотора била је лепа за око. Већина њих је носила прслуке са обележјима клуба и њему кроз главу прођоше слике из филмова о “Анђелима пакла“ на које се стресао. Из гепека Владиних кола чуо се неки хард-рок, а он је ложио испод котлића у коме је требао да се кува пасуљ. Западе му за око како су сви насмејани иако је било и шала које су за њега биле на ивици увреда. Влада јесте сам био код котлића, али жене су на пар столова припремале шта је требало, пар мотораша је секло дрва, неки су слагали пиће у плински фрижидер, а неки су дизали шаторе како би преспавали поред реке. Зачуди га помисао како читава сцена изгледа некако…некако…па, нормално.

После неких сат времена дође још неколико људи на моторима. Уочи да се разликују од ових већ паркираних. Влада му је давно рекао да он и жена возе “крузере“, а ове шарене су звали “пластиканери“. Насмеја се на то присећање, јер у односу на ове хромиране и никловане шарени мотори који су стигли и јесу личили на дечије играчке. Придошлице почеше срдачно да се поздрављају са осталима. Изгледало му је као да се знају годинама и као да су из једне куће потекли, иако су ови носили другачија обележја на прслуцима.

У једном тренутку Влада утиша музику и рече свима да се окупе. Када су сви дошли упознао их је са хуманитарном акцијом која се водила за прикупљање пара како би шестогодишња суграђанка која није могла да хода ишла на операцију кичме у Америку. Узео је празну чинију са стола и дао му да прође кроз масу истетовираних људи у кожним оделима. Било му је неугодно, чинило му се да би радије прошао кроз двориште које чувају добермани,  али га подршка осталих охрабри и он полако крену од једног до другог. Стављали су без питања новац у чинију, неко хиљаду динара, неко петсто, неко двеста, неко евре, али су сви дали понешто. Влада га замоли да преброји новац и када наглас објави количину скупљеног новцa то је дочекано је са одушевљењем. Знао је да многи од њих, као и Влада, кубуре са парама и једва скупљају за гориво како би се дружили преко викенда, тако да га тај поступак гану. Како је време пролазило људи у кожи су му постајали све мање одбојни.

А деци не да нису били одбојни него су около трчкарала загледајући моторе са родитељима. Онај код чијег мотора би се дуже задржали устајао је и са осмехом постављао дете на мотор док су родитељи то сликали телефонима. Деца као деца, пипала су ресе на гувернали, сатове на резервоарима, нитне на бисагама и све што им се учинило занимљивим. Мотораши би дали котакт, а деца би притискала сирену. Неко од родитеља је чак замолио једног изразито истетовираног мотораша да узме дете у наручје како би га сликали. Клинка се смејала и чупкала му браду док су родитељи пипкали по екрану телефона. Рекао им је да он има две ћерке и на крају је и мајка девојчице стала поред њега и сликала се. Позвао их је на ручак и они уз мало нећкања прихватише. Помисли како читава сцена није имала апсолутно никакве везе са филмовима које је гледао и предрасудом коју је о моторашима имао.

Влада га позва и рече  да ће бити проблема око судова, па га је замолио да оде код њега кући и да колима превезе још тањира и прибора за јело, таман му је и жена стигла са посла да то спакује. Наравно да му није било тешко и за неких петнаестак минута је био испред Владине куће.

Нена, Владина жена, већ је силазила низ степенице са торбом пуном тањира и осталих потрепштина које јој је муж јавио да понесе. Била је обучена у фармерке и мајицу, али је и она имала прслук са ознакама клуба у којем су она и муж били.
– Јеси ли понео новац за ону малу?-упита га.
– Јесам.
– Дај ми, идем да дам њеној мајци одмах.
– Не идеш са мном?
– Не, брате, па идем мотором.
Заборавио је да је код људи који возе мотор он увек први избор у односу на сва остала превозна средства. Кренуо је док је стављала кацигу и седала на мотор.

На изласку из града га је стигла и обишла. Није возила брзо и он је полако ишао иза ње гледајући у обележје на прслуку. Дуга плава коса била јој је везана у кику која је вирила испод кациге. Ту “џокејку“ је носила само по граду, чисто због полиције, а за даља путовања је имала праву кацигу са визиром. Приближавали су се пружном прелазу када се сигнал упалио. Рампа се спустила и обоје су стали испред. Окренула му се и насмешила. Кад се смејала смејала се целим лицем. И то је било то…Жена на мотору. Пруга која одлази у бескрај док се Сунце полако спушта. Дуга плава коса на ветру. Осмех. Заљубио се у ту слику. Заљубио се у…

Воз је прошао и рампа се подигла. Она је кренула и он поново за њом буљећи у прслук. У глави му је била само једна мисао. Замишљао је да седи иза ње и маше главом на ветру као куче кроз отворен прозор. Онда би провукао руке испод прслука и ухватио је за груди. Полако, да се не изненади и не скрене нагло. Нежно. А она не би смела да пусти руке са гувернале. Месио би је полако к’о Славко Штимац Јагодинку и љубио по врату. Осетио би кроз тканину како јој се круте брадавице. Онда би јој откопчао дугме на панталонама и завукао руку између ногу. А она не би смела да пусти гуверналу. Постајала би све влажнија док би он убрзавао покрете. Мотор. Пут. Ветар у коси. Оргазам. Милина. И људи који машу…

Људи који машу? Нагло је притиснуо кочницу што је јаче могао. Успео је у облаку прашине да стане на пар метара од котлића и поређаних мотора на којима су се још играла деца. Чула се само музика и гласови удаљених купача. Срећом није могао да види забезекнуте погледе кроз прашину коју је подигао кочењем. “Шта ти је човече, јеси ли нормалан?“-размишљао је. “Замало да улетиш у логор и побијеш људе, идиоте. Замало да удариш у њу…“ Није му било јасно шта се десило. Није био од оних који лако губе контролу. Никада Нену није посматрао на такав начин, па била је то жена његовог пријатеља, побогу. Никада је била лаж којом је хтео да завара себе. Као и сваком мушкарцу када види лепу жену јесте му пало на памет оно што свима у тим тренуцима падне на памет, али неке границе никада није прелазио. Откуд онда такве мисли? Немогуће да је та једна слика на прузи…
– Шта је са тобом, јеси ли пијан?-упита га Влада љутито кроз прозор.
Гледао је у њега посрамљено.
– Зар ниси видео да ти машемо, у шта си се забленуо?
Хтео је да му каже како му је мазио жену на мотору, како јој се свидело и како су му прсти још влажни, како…
– Ја…-почео је да запиње.
– Пасуљ сад треба да једемо са прашином, а ако си полупао тањире има Нени да купиш читав сервис.
– Извини-било је једино што је успео да изговори.
Она је дошла и стала поред мужа наслонивши се руком на његово раме. Груди које је до малопре месио биле су му у висини очију.
– Шта ти је било?-питала га је уз онај осмех.
“Шта ми је било? Шта ми је било? Па ТИ си ми била!“ Псовао је у себи и осмех, и очи, и јагодице, и цело лице, јер није знао како да се одбрани. Али је знао да више ништа у његовом животу неће бити као пре. Имао је проблема и на послу, и са бившом супругом, и са својима, читав живот му се претворио у један непрестани проблем. Борио се, али сазнање које је управо испливало из подсвести, да му се од свих жена на свету свиђа баш она која је заузета, могло је бити тај ултимативни проблем који би га дотукао. Гледао је немо како се живот управо урушава око њега.

Седео је у колима и размишљао како хитно мора предузети нешто да не би полудео. Нешто што би му био вентил од толиких притисака, нешто што би му бар привремено био бег од стварности, нешто што би му давало времена да се смири и сабере мисли у борби са свим проблемима које је имао. Како се прашина слегала тако се њему бистрио поглед на људе поред својих мотора који су се поново смејали и уживали у дружењу. И тако се у њему избистрила одлука.
– Владо…-рече одлучно.
– Реци.
– Хоћу мотор.

odluka2-1

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*