Одбрана и последњи дани

Ко је читао Стендала добро му је позната његова мисао коју је често помињао: ,,Најбољи начин да се никад не падне јесте да увек останете седећи. “ Код нас је тај рецепт пажљиво проучен и спроведен у дело.  Нарочито ако се седело у министарској или сличној фотељи. А посебно у фотељи министра одбране у нашој држави.

Сваки човек се некад запита у доколици како изгледа пакао. У најгорем, оном деветом Дантеовом кругу, нашли су се Срби у НДХ и у логорима у грађанским ратовима на подручју бивше СФРЈ.  Али о томе ћу неком другом приликом.  Дефиниција једног круга пакла је она да  пакао значи да сте изгубили наду! Генерално гледано, ми као народ одавно живимо у паклу. Без наде, без циља, без праве организације, храњени лажима власти и такозване опозиције (јер праве опозиције нема)…Српска села умиру, а Потемкинова расту. Пакао у будућем животу, који је обећала теологија, не може да буде гори од онога који себи стварамо у земаљском животу лошим усмеравањем наших способности. Водећи људи у Србији су направили пакао од ништавила и сместили га у срце просечно апатично-меланхоличног држављанина Србије. Сумирајући све наведено, доживљено, виђено последњих деценија може се закључити само једно: Пакао, то су наши политичари и њихови апаратчики.

Томе је добрим делом допринео и апарат одбране својим лошим чињењем или нечињењем. МО и Генералштаб су лансер, а армија је једна огромна ракета. Куда та ракета иде, како је усмерена и ко је усмерава је посебна прича.

Армија је школа мушкости, храбрости и патриотизма (на слици испод се виде типични представници који су са одличним успехом савладали тај течај што се види по њиховим металним дипломама на грудима).

Оружане снаге једина су добро организована и поуздана снага у друштву.  Бар је тако некада било… А сада? Ако се подсетимо ко командује и ко је командовао последњих 12 година нашом војском (само последњих 12 јер кад бих убацио и Тадића и Давинића ово писаније би се претворило у трактат), све ће вам бити јасно:

1. Драган Шу(н)тановац-власник ,,елитних пашњака“ и дипломац америчко-немачког Маршал центра за безбедоносне студије у Гармиш-Партенкирхену, што са поносом истиче. Ако поштовани читаоци ових редова не знају који се кадар тамо школује и за шта, ево мале помоћи: Маршал центар су основале обавештајне структуре САД у сарадњи са немачким обавештајним апаратом, где између осталог пружају ,,помоћ у школовању и обучавању кадра“, а све у складу са политиком остваривања америчких националних интереса. Иначе се налази у америчкој војној бази у Немачкој. Ко иоле размишља својом главом биће му јасно деловање горепоменутог за време његовог мандата.  Иначе поред њега има још питомаца овог центра, оба пола и на разним функцијама. Шутановац је и носилац почасног позлаћеног летачког знака. Човек и данас успешно лети изнад ,,златних пашњака“, уз атерирање на разне функције.

2. Александар Вучић – актуелни председник и Врховни командант. ,,Велики стручњак за послове одбране и ,,храбри ратник“ у ратовима деведедетих. Где год је ,,бранио“ Србе ван Србије, Срба више нема. За време НАТО агресије 1999., када је земља била у пламену, а њени најбољи синови гинули у неравноправној борби са фашистичким НАТО хордама, успешно је ,,заузео тврђаву“, тј. стан на Новом Београду.  Војском се за време његовог мандата МО није ни бавио, а између осталог воли и да активне официре без истраге и последица јавно назива барабама.

3. Небојша Родић-сада ухлебљени амбасадор Србије у Аустрији (пре тога у Азејберџану).  Бивши директор БИА. После афере о прислушкивању Томислава Николића и А.Вучића по кулоарима назван ,,стари удбашки жбир из Титовог времена“. Недавно је у неким листовима публикован као ,,изузетан“ познавалац моде приликом званичних посета (види слику доле). Иначе по сведочењу људи који су радили са њим и осталим наведеним, најмање осион и бахат и најкултурнији од поменутих (што и није тешко).

4. Братислав Гашић-Бата Сантос. Естрадни ктитор, (не)школовани керамичар, шверцер кафе, проналазач телепроНтера… Тренутно шеф наше безбедоносно-обавештајне службе. Воли када новинарке клече, а у војску се разуме као и остали наведени.  Завршена средња школа и факултет-непознато. Пардон, строго поверљиво, да не кажем државна тајна.

5. Зоран Ђорђевић-такође високо школован и квалификован кадар. Специјалиста за вожњу и шоферирање. Свестран за сва министарства. Тренутно на дужности Министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, на којој је заменио садашњег МО Александра Вулина (Иначе је код нас у влади нормална појава да се сви у све разумеју. Као када тренирате плес, па кад инструктор каже ,,Смена“, а ви промените партнера за игру.  Само што се овде мењају министарства, а инструктор је добро познат.). Подофицири и нижи официри су га у жаргону звали ,,Шиптар“, јер има карактеристичну физиономију лица која подсећа на шиптарског продавца семенки.

6. Александар Вулин-од свих наведених,  најпопуларнији и најсимпатичнији за ругање,  спрдњу и прављење шала на његов рачун као и на рачун МО и војске. У бурету помија-дно каце. Има их више Вулина у Вулину, па не знам кога укратко да опишем: теткиног синовца који преноси 9000 евра преко границе у више (десетина) наврата и мешетари са новцем намењеном народу на окупираном КиМ, или оног који је неспособан за војску због полуслепила и равних табана, који је изјавио да су га као добровољца вратили са Бубањ Потока због неодговарајуће војне специјалности. Ухваћен јавно у лажи гомилу пута. Лажни комуниста илити комуњара у ,,заштитно-техничкој одећи“, која брине о муци народа и социјалној правди док се брчка у базену хотела са пет звездица (од народних пара, наравно). Човек који је за исмевање војске и војног рока добио Медаљу српских генерала, Златну плакету Министарства одбране, највише признање Противтерористичке јединице (ПТЈ) и да не набрајам даље.

Сем Родића,  остали заједно немају ни 10 година нормалног,  поштеног радног стажа, а о војсци сви заједно, српски речено благе везе немају. О Начелницима генералштаба и Томи Николићу, најнеобразованијем и најпримитивнијем председнику у целокупној нашој историји, неком ћу другом приликом.

Споменућу само да су сви горепоменути, по мом мишљењу, оличење части и патриотизма у односу на бившег НГШ Здравка Поноша. Он заслужује посебан чланак. Иначе је такође енглески ђак (Краљевски колеџ за студије одбране у Лондону), дипломац поменутог Маршал центра, тренутно извршни директор ЦИРСД, надзорни уредник часописа ,,Хоризонти“, члан саветодавне групе УН, итд. Бивши помоћник министра спољних послова и још штошта.  Рођен је у Голубићу крај Книна, који је горео док је он у фотељи у Србији градио каријеру. Које је командне дужности прошао до места НГШ, а које су га ,,квалификовале“ за то место је посебна прича. Некада помислим да је дотични један од највећих успеха страних обавештајних служби у Србији и ван ње. Наравно, то је само моје мишљење и мишљење великог броја старешина које познајем.

Укратко: риба смрди од главе не од репа, а памћење у Срба је кратко.  Када дозвољавамо да нам овакви као горе наведени командују државом и војском, боље нисмо ни заслужили.
Или што би Пашић рекао: ,,Народе не бојте се, добро неће бити“.

 

Наставиће се.

 

Аутор: Милован Бајагић

 

2 Коментара

  1. Vladimir 17. августа 2019. Reply
    • БунарAuthor 17. августа 2019. Reply

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.