НАТАША

Ушла си и села поред мене
у трећи ред Шабачког позоришта
као кад смо седели у клупи
у средњој школи некада
Стално си ми показивала
шта сам пропустио бежећи са часова
ништа нисам памтио
сем твојих очију и осмеха
Гледао сам како је могуће
да си толико лепа
и после тридесет година
додирнух те по рамену
и рекох Здраво Наташа

Желео сам да ти кажем
како нема везе што се ниси јављала
отићи ћемо у Липу* на баклаве
шетати по корзоу сатима
гледати шта игра у Касини**
где ћеш ми испред излога
објашњавати шта значи Села ви
Причаћемо бесконачно
смејати се заразно
поново тражити смисао живота
Извините рекла си љубазно
ја сам њена ћерка
Нисам Наташа

Опростите моја грешка
стварност ме освести
Можете ли јој пренети поздраве
покушах да се извадим
Наравно а ви сте рече
са питањем ме затече
док се одвијала радња
те драмске представе
Обли ме срамота
после толико времена
јер не знадох како да кажем
да мене у ствари нема
зар не Наташа

Нестао сам оног дана
са прогутаном ампулом цијанида
украденом из ормарића
школског кабинета хемије
Смрад утробе ме пробудио
сатима сам жутило повраћао
родитеље сам искидао
не знам шта сам то преживео
Говорила си да најаве нема самоубица
али ја сам то урадио
да бих ти доказао да нисам кукавица
заиста сам то урадио
само ти никада нисам рекао Наташа

Од тада ме судбина кажњава
због тог неуспелог покушаја
и где год бежао подсећа
да смрт ми је стална пратиља
Зато мене нема
осим у твојим писмима
о метафизици постојања
украшеним цветовима од филтера цигарета
И зато после тридесет година
не знам да кажем ко сам
истим болом боли истина
одлазећи рекох Познаник само
јер ја не постојим Наташа
Напољу удахнух зимско вече
замишљено кренух старим стазама
и стадох испред излога биоскопа
где некада смо стајали ти и ја
Хтела си побећи од тешког живота
тако си говорила
моја искрена љубав за то
није била прилика
У велики град си давно отишла
цвеће више не носим
тамо где си живела
надам се да си свој мир
успела пронаћи Наташа

Нема више Касине и Липе
слабо се шета корзоом
у моди су друге ствари
наше су прохујале са вихором
Али кад угледах твоје очи
оживеше замрла сећања
покушах их у песму ставити
коју никада нећеш прочитати
Можда је тако боље
јер се у игри живота
и даље борим против ветрењача
ваљда што никад нисам схватио
шта значи Села ви Наташа

* Липа – некадашња посластичарница
** Касина – некадашњи биоскоп

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*