Луди Жаре

 

Од малена је то носио у себи, тај осећај за неправду. Није дао на себе, нити је дао да у његовој близини јачи тлачи слабијег. У школи је од старијих добијао батине, али док не би пао, не би попуштао, а то се поштовало. Поштовао је и он старије када је борба била фер, један на један, али пар пута је доживео да су се у тучу умешали и други. Чим би се од задобијених повреда опоравио, сачекивао је у мраку једног по једног и без скрупула их штанглом или циглом ударао у главу. Нису могли да докажу да је он, али је без обзира на то у школи добио надимак Луди Жаре.

Наслућујући могуће проблеме у његовом одрастању, отац му је након основне прикупио документе и послао на конкурс у средњу војну школу. После завршених прегледа и тестова Жаре је примљен. Није се по успеху издвајао, али је поново имао проблема са дисциплином јер није волео цинкароше. Како су они прошли  психотестове и били примљени у војну школу није му било јасно: када би их напали навијачи први су бежали, а у интернату би само чекали да некога од другова пријаве. Капетан, начелник класе, једног јутра је нашао свог омиљеног ,,тастера“ везаног за јарбол на који се дизала застава. Постројена је читава класа и тражено да се јави или да неко пријави онога ко је то урадио, али нико није знао. Чак и везани није са сигурношћу могао да потврди шта се десило, осим да се све десило изненада. Или су можда сви знали, али су се бојали шта би Луди Жаре могао њима да уради. Са солидним успехом, али стално на ивици искључења, Жаре је завршио средњу војну школу.

Хтео је да продужи на војну академију, али управо од цинкароша и полтрона са везама за њега није било места. Почео је да ради у малом месту у Хрватској где је било више војника него становника. Увежбавао је војску до бесвести. Учио их је и вештинама ван плана обуке. Учио их је како да воле своју земљу, како да поштују и штите једни друге. У почетку га војници нису волели, али су са побољшањем физичке кондиције и стицањем нових знања почели да га цене. Убрзо су његов вод звали Жаретови специјалци. Са друге стране, опет је имао проблем са ауторитетима јер није подносио иживљавања претпостављених само зато што имају више звездица на раменима.

Једном приликом је ненајављено у гарнизон дошла Генерална инспекција народне армије, популарно звана ГИНА. Након узбуне у раним јутарњим часовима и изласка на положаје приступило се контроли редовних активности и организацији тактичке вежбе. Најтежи задатак командант је поверио Жарету: његов вод је требало да упадне и освоји складиште муниције које је имало меки појас земљаног обезбеђења, први појас стражара, ,,мртву стражу“ (други појас стражара који су пуцали без упозорења) и плус псе чуваре. Према задатку Жаре и његови специјалци су имали налепнице ,,УНИШТЕНО“ које су могли да залепе на стражарске кућице у случају да их стражар није приметио, након чега стражари нису смели да реагују. Ако би стражар опалио (за ту прилику маневарски) метак значило би да задатак није извршен. Да ли су то биле претпоставке из тактичке вежбе или му је командант намерно сместио, Жаре није могао да утврди, али је знао да нико никада раније није добио такав задатак.

Од тридесетак војника изабрао је десет и са њима отишао ван касарне. Ником није рекао где. Складиште миниције се налазило двадесетак километара од града, на врху брда, усред густе шуме. Направљено је тако да му је било немогуће прићи, осим узаним путем куда је долазила стража и возило за храну. Када је вежба почела инспектори ГИНА-е који су дошли у складиште могли су да утврде да су преко ноћи налепнице ,,УНИШТЕНО“ излепљене на сва стражарска места, од пријавнице па до кућица за псе. Мислили су да се неко шалио и да је то договорено са командиром страже, али када је овај рекао да није напуштао стражару, а да је и на његов сто залепљена налепница схватили су да је ситуација веома озбиљна. Позвали су Жарета да објасни како је то урадио. Прихватио је под условом да то открије само инспекторима. На анализи вежбе начелник складишта је смењен, командир страже ражалован на мањи, а Жаре унапређен у виши чин. Иако је вежба успела, а јединица добила високу оцену од инспекције, командант му то никада није опростио. Жаре поново није схватао шта је лоше урадио.

Уписао је ванредно вишу школу и завршио пре рока. Оженио се из родног места, жена му је била трудна и желео је да је пребаци код њега, али кад год је у гарнизону била подела станова његова молба није била комплетна. Све док једног јутра председник стамбене комисије није нашао свој Мерцедес без точкова. Жаре је експресно добио стан који је почео да припрема за долазак жене и детета. Са завршеном вишом школом и пар курсева прешао је у официре и добио чин потпоручника, постављен је на више формацијско место и све коцкице према његовом плану за миран породични живот су се склопиле. Онда је почео рат.

После крвавог Ускрса на Плитвицама и сукоба у Боровом селу командант касарне је сазвао састанак комплетног активног састава, од војника по уговору, преко цивилних лица, па до подофицира и официра. Изнео је ситуацију са паравојним формацијама и мере које ће се предузети, након чега је упитао да ли има неких питања. Жаре је дигао руку и командант му је дао реч. Устао је и питао ,,Која будала је наредила да се секу тополе између стамбеног дела и парка моторних возила?“. У првом моменту тишина је била стравична, да би после неколико тренутака сто седамдесет људи у сали грохотом праснуло у смех. Тополе старе шездесет, седамдесет година су биле једини заклон где су се војници могли склонити у случају напада на касарну када би из стамбеног дела требало да дођу до возила и никако му није било јасно шта је ту смешно. Све док командант помодрео од беса није рекао “Ја сам наредио“. Када се смех примирио додао је још “Ви заиста нисте нормални“, алудирајући на надимак који је Жаре носио од детињства. “Ви нисте компетентни да кажете да ли сам нормалан или нисам, зато овог тренутка идем да узмем упут за психијатра како бисмо видели ко је нормалан, а ко не“, био је Жаретов одговор. Отишао је, узео упут и после неколико дана дошао на психијатрију ВМА.

Неколико дана је решавао тестове, цртао цртеже које је после објашњавао незалеченим алкохоличарима у групи и причао конзилујуму зашто је ту, да би један дан на телевизији видео како у Словенији убијају голобраде војнике. Рекао је да мора да иде и да му дају отпусну листу. Одбили су, под изговором да морају да обаве још нека испитивања. Покушао је доктору који га је водио да објасни да мора да иде, јер је рат и мора да буде са својим војницима.
– Не могу да вас пустим-одговорио му је доктор.
– Докторе, ако ме не пустите мораћу да побегнем.
– Да ли сте свесни да смо ми на четрнаестом спрату и да немате где побећи?-насмејао се доктор.
– А да ли сте ВИ свесни да лудаци не знају шта је то четрнаести спрат?
– Ви бисте то стварно урадили?
– Дајем Вам пола сата за отпусну листу, а онда ме само гледајте.
У поље за дијагнозу доктор је уписао ,,неуроза“, мислећи у себи ,,Овај је стварно луд: сви беже са ратишта, а он трчи да се врати“.

Стигавши у касарну Жаре је био запрепашћен: за тих седам дана колико је био одсутан касарна је била окружена бункерима којима је оружје било уперено према објектима где су боравили војници. Два бункера поред улазне капије сам је растурио, ишутирао забезекнуте припаднике Збора народне гарде и одузео им оружје. Однео је оружје дежурном официру који је испод шлема провиривао кроз прозор дежуране, вратио се у кафану где је ,,зенге“ послао, платио им пар тура пића и рекао им да ће пуцати без опомене ако некога буде видео како окреће оружје према касарни.

У касарни је било пусто: од врховне команде је стигло наређење да се искористе годишњи одмори и пола старешина је брже боље отишло из касарне. Добар део војника је био на одсуствима. Усред рата долази наређење да се користе годишњи одмори и одсуства? Када је рекао команданту да је то издаја преко ноћи је са делом својих војника био упућен за Словенију. Док је обезбеђивао извлачење јединица из Словеније никако му није било јасно од чега се толика сила повлачи. Једном су из зграде општине пуцали на стражаре. Када су службеници сутрадан дошли на посао на свим вратима је писало “Минирано, не прилази“. Звали су команданта да се жале, командант је наредио Жарету да разминира објекат и он је обећао да ће наређење извршити, али када јединица безбедно напусти гарнизон или када они који су пуцали предају оружје. Када је јединица напустила Словенију, јавио је да слободно могу да уђу у општину јер није минирана. У Словенији је проглашен ратним злочинцем и за њим је издата потерница. Није му било јасно како може бит ратни злочинац када ниједан метак није испалио.

По уласку у Хрватску добио је обавештење да је његов матични гарнизон предат и да не постоји могућност да се врати, јер су сва околна места блокирана. Пођоше му сузе при помисли на нов креветац, играчке и остале ствари које је купио за долазак жене и детета.

Његов вод су шетали по ратишту како је коме требало, све док једном приликом део јединице који их је снабдевао храном није улетео у заседу десетак километара од логора. Чувши преко Мотороле да је у размени ватре било рањених, нашао је возача, ускочио у први БОВ (борбено оклопно возило) на стајанци и, не чекајући посаду, рекао возачу да вози директно на место догађаја. Стао је за митраљез на крову и под тешком паљбом успео да се пробије и извуче рањене са бојишта. По повратку у логор су га питали зашто је то урадио ,,када то није његов посао“ и ,,када нема ВЕС*“. Поново ништа није схватао, јер је мислио да би то урадио свако када чује да је део јединице нападнут. Приликом акције спасавања и сам је рањен, срећом лакше, тако да је после интервенције у пољској болници и пар дана одмора поново био оперативан. Командант логора га је предложио за орден за храброст, а Жаре је рекао да га неће прихватити ако се војнику возачу који је возио БОВ не да бар значка ,,Примеран војник“ и 15 дана наградног одсуства.

Након те акције задатке је извршавао у Војној полицији и са својом јединицом је у претресу терена од ратних профитера одузео  преко 50 моторних возила и пун хангар беле технике и остале опреме. Трећина одузетих возила била је нова, још увек је имала најлон на седиштима. Када је после шест месеци кренуо кући да обиђе жену и дете могао је да бира којим возилом би желео да иде. Узео је од колеге његову полупану, али регистровану Ладу. По повратку је установио да у сабирном центру нема ниједног одузетог возила, а магацин са техником је био празан. Колеги је вратио Ладу, на шта се овај насмејао и рекао ,,Који ће ми, гурни је у канал, узео сам себи нешто много боље“. Питао је органа безбедности, са којим је лично правио записнике о одузетим стварима, шта се десило, на шта му је овај беспомоћно ширећи руке одговорио:
– Боље да сам говна јео до краја живота, него што сам отишао на курс за безбедњаке.
Жарету опет ништа није било јасно: он је са територије Србије месецима без постављења раздвајао зараћене стране и бранио српска огњишта од повампирених усташа, а Срби су са тих огњишта бежали и новцем од покрадених ствари шепурили се по градовима у Србији. Наравно да је то била мањина, али та мањина је правила огромну разлику између сиротиње која је остала да брани своју земљу, којој је рат био рат, и профитера, којима је рат био брат.

У ослобађању града успео је да ухвати београдског криминалца који је као велики патриота са својом екипом опљачкао и запалио робну кућу у центру, док су се још водиле борбе на периферији. Везао га је за БОВ конопцем и довукао  у логор са натписом “ПАТРИОТА ДО ПОСЛЕДЊЕГ ТЕЛЕВИЗОРА“ око врата. Капетан, командир противтерористичке јединице, сутрадан га је пустио. Када га је Жаре питао зашто је то урадио, одговорио му је ,,да не сме да дира спонзоре“. Жаре није волео издају, али је на бахатост био алергичан, зато је капетану поломио нос и вилицу на два места. После тога га је позвао генерал и рекао му да многи са обе стране желе његову смрт, због чега је боље да иде за Београд и тражи постављење у некој другој јединици.

У генералштабу су га напали зашто се није раније јавио ради распореда и где је до тада био. Још га је персоналац назвао дезертером. Када му је Жаре показао предлог за орден за храброст персоналац замало да пропадне у столицу од срамоте. Добио је распоред у Босну. Рекао је персоналцу да има жену и мало дете кући, да је остао без стана, да му је доста рата у Словенији и Хрватској и питао га зар од свих који нису чули ни како метак зуји поново он мора да иде у ратно подручје?
– Па ви имате искуства, нећете ваљда да пошаљем неког неискусног.
Жаре је у маскирној униформи стајао изнад салонске будале у свечаној, желећи да му угура главу у компјутер и покаже да слова и бројеви на екрану нису видеоигрица, већ људи са својим причама, осећањима и породицама. Управо су те салонске будале, за које је рат био нешто што се дешава на телевизији, заједно са корумпираним политичарима, главни кривци што су старешине и војници гинули широм распаднуте државе. Међутим, чак и да је после свих патњи себи на тренутак дао одушка не би променио чињеницу да су салонске будале вековима одређивале судбине ратника. А свакако тиме не би прехранио жену и дете.

Дали су му да искористи десетак дана од одмора из претходне године које је провео учећи ћерку да хода и решавајући нагомилане проблеме услед инфлације: његова плата, која је пре почетка рата била преко хиљаду немачких марака, била је мања од сто. Иако се једва одвојио од ћерке и жене, некако му је лакнуло када је кренуо у Босну да се јави у нову јединицу. Ваљда му је било лакше да решава проблеме у рату него у миру.

Ситуација која га је дочекала у гарнизону била је потпуно иста као и у Словенији и Хрватској: оружје је свуда около звецкало, а војска се понашала као да то њу не интересује. Покушао је да објасни команданту да јединице треба што пре изместити ван града како између зграда не би изигравали глинене голубове, али, пуковник је, више пијан него трезан, сукао брке и претио са прстом у ваздуху:
– Кога да нападну? Град ћу да им порушим ако само један метак опале на нас, а то сам председнику општине и рекао. Сваки дан смо на вези, не брини ништа, не сме овде ништа да се деси.
Када га је прошла алкохолна храброст ипак је послушао Жарета и убрзано формирао издвојено командно место ван града, где су почела да се превозе средства и људи из касарни. Жаре је старешинама који нису били муслимани говорио да хитно евакуишу породице, а они су му се смејали ,,јер је у Босни раја, они ту живе већ 20, 30 година, знају се у прсте и народ воли војску“. Када су у посла пар дана убили двојицу војника у кафићу док су играли билијар, схватили су где су живели све то време.

Једна од колона која се, у складу са претходним договором са муслиманима, повлачила према издвојеном командном месту, била је нападнута. Упали су у припремљену заседу и једино су успели да јаве да има доста погинулих и рањених, и да им треба помоћ. Жаре је, не размишљајући, са својом јединицом и санитетима кренуо у помоћ. После вишечасовне борбе успео је да деблокира јединицу и извуче део рањеника. Вукао је једног рањеног војника у заклон када му је читав свет експлодирао пред очима.

Пробудио се у болници. Медицинска сестра је покушавала да очисти ране на рамену, руци и левој нози. Нешто је говорила, али он ју је једва чуо. Разумео је да је имао више рана и да су му од ексползије пукле бубне опне, због чега му је стављена газа преко ушију. Сестра није све ране ни очистила када су упали наоружани људи и почели да га бију. Покушао је да се заштити, али опет је пао у несвест. Пробудио се у мраку. Заударало је на крв и мокраћу. Све га је болело, а где год се пипинуо био је крвав. Хладноћа бетонског пода нагризала му је кости јер је био само у доњем вешу. Време је пролазило, а онда су се врата отворила и ушли су неки људи који су без речи почели да га туку. Лева рука га није слушала када је пошао да заштити главу. Зашто су га тукли сваки дан, некада и по неколико пута у току дана? Иживљавали су се на његовом измасакрираном телу: отели су му маскирну униформу, пљували, уринирали по њему, тукли чиме су стигли. Освешћивали би га хладном водом и поново тукли. Леву ногу није осећао. Када би га ооставили у мраку да повраћа крв изненада му се јавило питање да ли постоји Бог. Ако постоји, зашто дозвољава да припадници истог народа ратују једни против других само зато што им је неко са стране рекао да је њихов Бог бољи од нечијег другог. Или је можда Бог баш зато напустио ове просторе, не могавши да схвати зашто се браћа кољу? Жаре није био верник у чику закуцаног на крст који је васкрсао, али је веровао да су сва жива бића повезана том неком необјашњивом везом. Одакле онда толика мржња? Шта су скривили деветнаестогодишњаци који су играли билијар? Зашто су у колони убијали војнике који метка нису испалили? Постоји ли граница нечовештва? Ако је овде толико зла, где је то онда због равнотеже толико лепо? Питања без одговора су се одбијала од мрака.

Терали су га да потпише изјаву да је ЈНА напала град и да су они први пуцали, одбио је. Није више могао да издржи батине, предао се и желео да умре. Није знао ни да ли је ноћ, да ли је дан, све дуже је бивао без свести. Једино су га помисао на ћерку и жену одржавали у животу. ,,Жаре….Жаре…“ као да је чуо како га дозивају кроз мрак. ,,Жаре…Јесте ли Ви Жаре?“ Отворио је колико је могао једно око, друго му је било затворено од удараца. ,,Јесте ли Ви потпоручник Жаре?“ поново је чуо кроз даљину. Климнуо је главом у знак потврде. ,,Ја сам Риза, Ваш бивши војник, не брините, док сам ја у смени нећу дати да Вас туку“. Некадашњи војник, који је био у плавој милицијској униформи, позвао је у следећој смени сестру да му на брзину очисти и превије ране. Обукао је Жарету војничке панталоне и кошуљу. Када би се том војнику завршила смена, други би га опет тукли.

У једној од наредних смена Риза му је рекао да се спрема размена и да ће по друге заробљенике доћи возило, вероватно аутобус. Чувши то, Жаре је  последњим атомима снаге покушао да устане. Успео је да се некако придигне и кренуо да коракне, али је пао. Напољу се чула галама. Лупао  је по вратима. Отворио му је Риза и он га замоли да му помогне да оде до клозета како би обавио нужду. Док је ослоњен на свог чувара скакутао кроз ходник, угледао је групу заробљених старешина и војника како се крећу према излазу из зграде. Знао је да је то једина шанса коју ће икада имати. Рекао је ,,Хвала ти, али ја морам да покушам“ и док се Риза још није снашао Жаре је са неколико скокова ускочио у колону. Ухватио се за првог којег је дохватио, а овај га је махинално прихватио да не би пао. Пошто је био у војничкој униформи није се издвајао од осталих заробљених. Неко га је ухватио испод другог пазуха и тако је убрзо стигао до излаза. Иза себе је зачуо комешање и топот чизама. У исконској жељи да преживи разгрнуо је војнике који су улазили у аутобус и бацио се на под, подвукавши се под једно од седишта. Војници су улазили, седали на седишта, галама напољу је била неописива, муслимани су се надвиривали у аутобус и скакали около тражећи где је сео. Зашто аутобус не креће? Шта се чека више, ухватиће га поново и овај пут сигурно убити. Најзад креће…Олакшање му проструји телом. Гас, гас…Зашто стајемо? Рафал. Неко га хвата испод седишта и вуче, настаје мрак…

Тама је густа као тесто. Гуши га. Пада. У ствари лети. Рони кроз бескрајан бол. Нигде не види излаз. ,,Жаре…“, чује како га супруга дозива. Иде према звуку, као да плива кроз таму. ,,Жаре“…Још само мало. Таман кад пружи руке да је дохвати остаје без даха. Плаче. Много суза. Удише мрак и умире са сликом ћерке и жене у мислима. Али…Осећа сузе. Ако је мртав, како осећа топлину која му се слива низ лице? С муком отвара оно једно око. Угледао је неонско светло и жену како плаче изнад њега, држећи ћерку у наручју.

На ВМА је са српске територије пребачен хеликоптером у изузетно тешком стању. Оперисан је неколико пута и повађен му је део гелера из тела. Део нису смели да дирају како не би оштетили нерве и тетиве. Другари из јединице донели су му орден за храброст, али су га салонске будале прогласиле погинулим или несталим лицем, због чега му је текући рачун био блокиран. Није могао да га одблокира, јер није имао никаквих докумената којима би доказао да је жив. Док је прибавио документе инфлација је појела и оно мало пара што је имао на рачуну. За време опоравка склапао је Рубикову коцку сећања на основу пристиглих информација: док је вукао рањеног војника његов БОВ је погођен, део посаде је погинуо, део је заробљен. У заробљеништву су га највише тукле бивше колеге из касарне које су прешле на непријатељску страну. После дванаест дана тешког физичког малтретирања побегао је током размене и онесвестио се када је један од његових војника покушао да га извуче испод и подигне на седиште. Упорним вежбањем успео је да добар део функција поврати, али више није могао бити у специјалним јединицама. Понудили су му пензију, одбио је. Надао се да ће се променити војни и политички врх који их је издао, да ће добити стан од војске, да ће бити боље…

Оглашен је ратним војним инвалидом и добио канцеларијско постављење у родном граду, па је назад могао да се посвети породици. Као и сви у то време, шверцовао је бензин, цигарете и све остало што је доносило зараду којом би прехранио породицу, јер је официрска плата спала на мање од 10 немачких марака. Чин потпоручника уместо две носио је пет година, јер му је јединица расформирана, тако да није имао ко да напише службену оцену и предложи га за редовно унапређење. Жаре није схватао каква друга оцена треба ако је већ добио орден за храброст. Није схватао како су станове пре добијали они који су јединице предавали и бежали из ратних подручја од оних који су до последњег тренутка били са својим јединицама. Није схватао зашто је годинама морао да се суди за мизерну ратну одштету. Није схватао зашто су сви који су били на ратишту постали терет својој држави. Није схватао зашто су његове колеге и војници гинули када су на власти остали они који су их издали.

Успео је да запосли жену, док се он усавршавао завршавајући компјутерске курсеве. Почео је, поред војног посла, да сервисира рачунаре  и чим се материјална ситуација стабилизовала добили су близанце. Жаре је био пресрећан и живот је најзад ушао у своју колотечину. Онда је почело бомбардовање његове земље.

Жаре је добио задатак да форимира чету Војне полиције из резервног састава. Опет је хапсио лопове који су упадали у туђе станове и крали све што су стигли док су људи били у склоништима. Затварао је кафане где су се противавионци опијали. Говорио им је да је ваздушна опасност, да угасе светло и иду у земунице, а они би уперили пушке у њега, одбијајући да послушају. Сутрадан је њихове делове тела скупљао по дрвећу. Извлачио је људе заробљене у рушевинама, док су поред њега други из рушевина извлачили оно чиме могу да се окористе. Од једне експлозије поново му је пукла бубна опна. Док су други спавали у земуницама, Жаре је кроз поља касетних бомби правио пролазе до заробљених у заклонима. Када је бомбардовање завршено они који нису помолили нос из земуница добили су ордење за заслуге у одбрани земље, а он је добио трајно оштећење слуха. Ништа се није променило још од Арчибалда Рајса, закључио је.

Онда је дошло до промена на политичкој сцени, додуше насилно, али је најзад дочекао промену власти и промену војног врха. Као и сви, надао се да ће бити боље и да ће најзад остварити нека давно закинута права. Међутим, убрзо након промена, у касарну је, према државном споразуму, дошла комисија сачињена од официра из бивших југословенских република која је требало да преброји сва борбена средства у јединици. Жарету није било јасно која то држава, која цени своју слободу, прима непријатеља да се упозна са формацијом јединица и бројем борбених средстава, као и местима њиховог чувања? Током обиласка у комисији се охолим односом према старешинама у касарни нарочито истицао представник БиХ. Жарету су се попалили сви аларми у глави када га је видео: био је то један од оних који су га заробљеног највише тукли. А по неким информацијама пуцње које је чуо пре него што се онесвестио на поду аутобуса испалио је управо овај, убивши бившег војника који је чувао Жарета. Одмах га је, и поред обезбеђења, ухватио и сместио у војнички притвор, наредивши командиру страже да пуцају ако неко покуша да уђе. Онда су уследили позиви од Генералштаба до председника, командант је молио Жарета да не прави међународни инцидент, али Жаре је тражио да дође Тужилац за ратне злочине и преузме злочинца. Тек када су после неколико сати стигли специјалци са представником Тужиоца, Жаре је пристао да преда крвника. Док је излазио из стражаре крвник му добаци: “Мали си ти да би мене ‘апсио, говно ћетнићко“. Специјалаци су муњевити реаговали, али нису стигли да спрече Жарета да га нокаутира.

И поред Жаретове и изјава осталих логораша које је тај крвник мучио у заробљеништву, и поред изјава очевидаца о стрељању разоружаних војника и старешина у колони, и поред тонских записа са његовим наредбама за егзекуцију који су предати Тужилаштву, крвник је после неколико дана пуштен, кажу по личном наређењу председника државе. Жаре је од стране Војног суда због напада на службено лице међународне комисије у обављању дужности осуђен на шест месеци затвора. Веће казне и аутоматског губитка службе спасао га је само орден за храброст. По изласку је отишао на процену способности по свом захтеву. На психијатрији га је дочекао доктор од пре скоро деценију и по. Сад је био начелник кабинета. Жаре је дошао и рекао да хоће да иде у пензију. Доктор је рекао да то не иде тако, да прво морају да се обаве испитивања, да је још млад и, желећи да се нашали, да то што га зову Луди Жаре не значи да има дијагнозу потребну за пензију.
– Докторе, слушајте овако: када сте ме давно питали да ли бих побегао одавде због својих војника рекао сам да бих, и то бих и урадио. Зашто? Зато што сам тако васпитан. Васпитан сам да волим своју земљу, волео сам и замало живот дао бранећи ону, а био сам спреман да га дам бранећи ову. Тако сам васпитавао све своје војнике, без обзира на националност. И зато сам морао да се вратим, знао сам да никада не бих могао живети са осећајем да сам поступио другачије од онога како сам их учио, јер је то издаја најгоре врсте. То није био страх од Бога, већ од оног кармичког закона којим смо сви повезани и са којим се рађамо. Зато сам био тамо где неко ни двогледом није смео да погледа. Зато сам рањаван и малтретиран, сечен, пљуван, бешен, убијан док су други предавали своје јединице и бежали женама под сукње. Зато сам остао без стана са комплет стварима, док су они који су дезертирали добијали нове станове, полажући право и на старе. Зато сам са ратишта донео само ове гелере које не могу да изваде, док су други довлачили кола, технику и све друго што су могли да понесу. Дали су ми орден за храброст, а прогласили ме погинулим, па ми је сав новац на рачуну појела инфлација. Остао сам инвалид, а држава ме све време понижава, због чега се и данас судим за неостварена права. Све сам издржао радећи и по неколико послова одједном. Чекао сам промене и дочекао сам: од тих промена смо под окупацијом, укинули су нам војску, претопили и распродали средства, у Генералштабу седе заклети непријатељи, јунаке хапсимо, крвнике ослобађамо, Косово су издали, све који су били у рату гурају из војске како би оставили оне који по наредби страних газда скидају гаће. Лопови воде државу, председници се около извињавају за злочине које нисмо починили, клањају се највећим крвницима овог народа, деци од малена усађују осећај кривице учећи их како су Срби окупатори иако никада никог нису напали, продадоше и издадоше све што смо имали. У медијима блуд и разврат на сваком кораку, отворено се пропагирају сексуалне девијације као нормалан начин понашања, чиме се уништава породица као основ друштва. Свако ко пропагира традиционалне вредности и агитује за свој језик и писмо бива исмејан као ,,затуцан и застарео“. Без обзира на све то, учим децу да воле своју земљу, јер земља није држава у којој је највећи успех побећи из ње, учим их да воле народ јер политичари нису народ,  уместо себичности и похлепе учим их части и поштењу, учим их да поштују друге, али да никада не дају на себе, а то је увек пут којим се ређе иде. Да ли онда схватате докторе зашто ме зову Луди Жаре?

Доктор је без речи написао предлог да се огласи неспособним за војну службу, размишљајући како у Србији мораш да полудиш да би био нормалан.

 

 

 

* ВЕС-скраћеница за “војно-евиденциона специјалност“ која је означавала поделу по родовима и службама.

One Comment

  1. Kelec Djordje 18. марта 2017. Reply

Add a Comment

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*