Концерт

 

Негде на пролеће 1991.године мој колега и другар Милош Петровић кога смо од миља звали Пера, у то време водник у аутонаставном центру за обуку возача у Славонској Пожеги, каже да је чуо да група Партибрејкерс ускоро има концерт у Дарувару. Иако се са свих страна звецкало оружјем, и то оним које је Хрватска противзаконито увезла из Мађарске, о чему је ССНО приказивао филм са ген.Шпегељом и осталима уместо да их је хапсио, иако је МУП Хрватске 1.3.1991. упао и преузео контролу у милицијској станици у Пакрацу кроз који смо требали да прођемо, рекао сам му да провери тачно када је концерт како би се организовали. Када је установио тачан датум испоставило се да је тог дана требао бити помоћник дежурног официра касарне, али је рекао да ће свакако и да ће до тада средити неку замену.

Непосредно пре концерта 31.3.1991. догодио се крвави Васкрс на Плитвицама када је МУП Хрватске покушао да заузме станицу полиције у тада још Титовој Кореници коју су бранили припадници милиције САО Крајине. Том приликом су у размени ватре погинула два полицајца, по један на свакој страни, и они се сматрају првим жртвама грађанског рата у СФРЈ. Иако Врховна команда верујући изјавама Фрање Туђмана даваним у Београду поново ништа конкретно није предузимала да заштити уставни поредак то нас није поколебало да се на дан концерта у априлу спремимо и кренемо. Пера није нашао замену, али се ваљда договорио са дежурним официром да он буде на дужности док се не вратимо са концерта. Требао је да иде још један водник, али је у последњем тренутку одустао “из безбедносних разлога“. Ишли смо мојим Широком којег сам тада возио, наравно преко Пакраца.

Моја аждаја и ја из тог времена
Моја аждаја и ја из тог времена

После неких сат времена вожње стигли смо у Дарувар. Пошто нисмо знали где се тачно одржава концерт на узбрдици пре центра стао сам наспрам групе младића и девојака да питам.
– Извините-обратио сам им се кроз прозор-концерт Партибрејкерса, где се одржава?
Група је стала. Из групе су се издвојила двојица момака, док је још њих пар полако остављало девојке и спремало се да крене за њима. Ова двојица су долазила са предње стране гледајући у регистарску таблицу ША=193-93. Откачио сам сигурносни појас и на “тетејцу“ заденутом иза каиша повукао  затварач у задњи положај. Метак је одавно био у цеви због учесталих провокација које су почеле од победе ХДЗ-а 1990. на изборима. И Пера је откопчао појас и раскопчао јакну.
– Чије су ово табле?-питао је први, док се други од оне двојице наслонио на хаубу.
– Моје-одговорио сам гледајући га право у очи са руком на дршци пиштоља.
– Којег града?-био је упоран.
– Шапца.
– Шамца?-упитао је, мрштећи се.
– Није ШаМца него ШаПца-одговорио сам наглашавајући разлику.
– Гдје је то?
Помислио сам како се ратови и започињу због незнања.
– У Србији.
Дарувар је био град у ком је по попису баш из 1991. био скоро исти број оних који су се изјаснили као Хрвати и оних који су се изјанили као Срби, тако да нисмо знали шта да очекујемо.
– Па ви сте Срби, што не кажете!-повика одушевљено. Само право и са леве стране имате игралиште где ће се одржати концерт, а преко пута имате кафе бар (рекао је како се зове, али сам заборавио) где можемо попити пиво.
– Наравно, хвала и видимо се-рекох док сам десну руку враћао на волан.

Према упутствима нашли смо то игралиште, чија је жичана ограда била излепљена постерима са најавом концерта. У близини сам паркирао кола, али не баш директно на путу куда се долазило на концерт. Из безбедносних разлога, наравно. Нашли смо и тај кафић који је био врло лепо уређен унутра, где смо за шанком сачекали оне момке које смо зауставили и са њима попили пиво, након чега су кренули на концерт. Један од двојице гостију који су седели за столом наспрам шанка упита:
– Одакле сте момци?
Пера и ја се погледасмо у смислу “није ваљда опет“.
– Ја сам из Шапца, он је из Сомбора-рекох одсечно.
– Видим ја из разговора да сте с наших крајева…
Реч по реч, упознамо се са возачем и једним од чланова ‘Брејкерса. Кажем ја да сам упознао Цана на некој журци на Новом Београду претходне године и возач ми каже да одем до комбија ако хоћу да му се јавим. Кренемо Пера и ја до комбија где су нам рекли, али није то био путнички комби него фургон. Куцнем ја и отворим. Пре него што сам успео да кажем добро вече, из комбија нас је запахнуо облак слаткастог дима. Унутра је било неких шест, седам људи који се ућуташе видевши непознате људе. Или су ћутали и пре тога. Рекох да сам дошао да поздравим Цанета, он се јави из оног дима, испричам да смо се упознали на “тој и тој журци“, даде ми потписан плакат, зажелим му успешан концерт и одемо оставивши их у диму “барута“.

Бина се налазила на школском игралишту које је около имало бетонске трибине. Међутим, баш иза бине су вршени неки радови и до бине су са другог, трећег реда трибина водиле две фосне (даске) које су само биле постављене, али ничим обезбеђене. Један од нас двојице је прокоментарисао да ако неко од оних из комбија крене тим путем неће ни стићи до бине. Заузели смо места десно од бине на трибинама одакле смо имали одличан поглед на сва дешавања.

Предгрупа су били КУД Идијоти, који су, иако су и они били у комбију, без проблема прешли преко фосни. Пулски панкери су пржили док су њихови љубимци скакали испред бине. Није било више од пар стотина људи, од којих је већина била на трибинама, а мањи део на игралишту. То није сметало Тусти и осталима да коректно одсвирају својих око сат времена. Након тога је направљена драмска пауза јер се очекивао главни гост вечери.

Међутим, пауза се нешто отегла и када су почеле салве звиждука помислили смо да је дуготрајан боравак у задимљеном фургону оставио трага. У тим тренуцима су чланови Партибрејкерса почели да прелазе преко фосни док су двојица из обезбеђења ишли испод њих са испруженим рукама према небу молећи се да не падну. Последњи је наравно кренуо Цане, који се толико клатио да су они испод са стрепњом цупкали лево-десно. Када се докопао бине добио је заслужени аплауз и овације, узео микрофон и рекао: “ДОБРО ВЕЧЕ БРАЋО СРБИ И ОСТАЛИ.“ Делиријум је био неописив, и на трибинама и на терену, где се сада окупило преко хиљаду људи.

У том тренутку, док се обезбеђење још није попело на бину, лик у тексас прслуку са неизоставним беџевима затрчава се преко фосни и, када смо помислили да ће учинити неко зло, пролеће поред Цанета скочивши ласту са бине. Вероватно је желео да га као рок-звезду у публици дочекају на руке, али његови другари су се само размакли тако да се баш чуло када је гњекнуо од асфалт. На тренутак је све утихнуло јер су сви помислили да се озбиљно повредио. Али, лик је после пар секунди устао сав изгребан као Сијукс у вестернима и окренувши се бини онако пијан викнуо “ЦАНЕ ЦАРЕЕЕ…“ Цане га је гледао бело и рекао нешто у стилу “Брате, није ти се отворио падобран“ (или нешто слично у вези летења, не могу да се сетим), што је изазвало смех и одобровољило публику после паузе.

Како се концерт захуктавао са све већим хитовима тако су се касније и други са предње стране пењали на бину и скакали у публику, на шта се Цане више није обазирао. После сат, сат и по свирке и пар излазака на бис ђускање и вриштање је завршено, а Пера и ја смо се вратили у Славонску Пожегу.

Иако је заједничко свирање хрватских и српских група уз заједничко ђускање младих на њихову музику будило наду да ће се народ опаметити и рат избећи, само пар недеља касније упадом хрватске милиције у Борово село 1. и 2. маја рат у Хрватској је и званично почео.
По отпочињању рата у Словенији у јуну 1991. мој друг Милош Петровић, кога смо од миља звали Пера, отишао је на извлачење јединица из Словеније, а за њим и ја, и више се никада нисмо видели.

Све до пре неки дан, када смо се после 25 година срели и у евоцирању успомена присетилли и тог концерта Партибрејкерса из априла 1991. у Дарувару.

 

 

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.