ЈАДОВНО

 

Пре неколико дана привукао ми је пажњу чланак на интернету: “За неке Хрвате усташких злочина није било“. Откуд то, зачудих се, па кренух да видим о чему се ради. Чланак се односио на одржавање комеморативног скупа ,,Дан сећања на усташки логор Јадовно“, где су се недалеко од места комеморације трећу годину за редом на контра-скупу окупили представници неколико хрватских удружења ветерана последњег рата, наводећи да су бројке жртава “историјски фалсификат“. Историјски фалсификат? Вероватно је управо због тог ,,фалсификата“ Тито после рата наредио да се јаме забетонирају а документација уништи након Брионског пленума 1966., када је са свих виших државних функција у Републици Хрватској поскидао Србе и поставио усташке синове који су се својски трудили да тај посао и обаве.

У затирању истине би вероватно и успели да доктор историјских наука Ђуро Затезало, оснивач Историјског архива у Карловцу, више од 20 година није сакупљао грађу о комплексу логора Јадовно, користећи италијанске, немачке, усташке, аустријске и бројне друге документе, као и исповести живих сведока и потомака настрадалих.Физички је лично истражио и регистровао 32 јаме на подручју Јадовна. Резултате је објавио у својој књизи ,,Јадовно-Комплекс усташких логора 1941.“ (Издавач: Музеј жртава геноцида 2007.), а они су укратко следећи: у комплексу логора Госпић-Јадовно-Паг за 136 дана постојања логора, од 11.априла до 25.августа 1941.године, убијено је НЕ МАЊЕ од 40123 жртве. До издавања књиге поименично је евидентирано 38010 Срба, 1988 Јевреја, Хрвата 88, Словенаца 11… Али, вероватно ни човек који је више од 20 година посветио истраживању таквог злочина и прикупљању документације није компетентан за хрватску јавност.

jadovno-shematski-prikaz

Пошто сада већи део сведочења о почињеним зверствима можете пронаћи на адреси www.jadovno.com овде бих само навео писмо италијанског генерала Александра Лузана упућеног Мусолинију, које можда најбоље осликава догађаје из тог времена:
,,Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се,даје за право да у нечему одступим од строгог војничког протокола. Зато журимда Вам опишем један догађај којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао.
Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује околни, Срби поново да се узнемире.Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао.

У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 учeника тe школe. Ниједно дете није било старије од 12 годинa. Злочин је неумесна и невина реч-то је превазилазило свако лудило. Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове!
И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечије кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година.
За све то време, певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, Римске Цркве-и један Божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасли, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог!

Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истог дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили!Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети, њих је у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио!

На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“

jadovno3-820x1024
Вероватно је и то писмо ,,историјски фалсификат“ и ,,великосрпски мит“. И вероватно је ,,великосрпски мит“ чињеница да су италијанске власти због невиђене бестијалности којом су чињени злочини, у чему су усташе и домобрани задали домаћи задатак својим менторима у Аушвицу и Треблинци, који су отворени тек годину дана након Јадовна, затворили комплекс логора у августу. Али, поручник Стаци др.Санто прецизно је у својој евиденцији навео да су тог последњег дана из логора Метајна (место на Пагу где је био први логор за жене и децу у Другом светском рату) између 24. и 25. августа 1941. године све жене и децу превезли на Слану (увала где је био логор за Србе) и у тој ноћи их све поклали. Због страшног смрада, који се ширио тим подручјем, Италијани су почетком септембра ексхумирали свеже убијен 791 леш, од чега 407 тела  мушкараца, 293 жене и 91 дете до 15 година старости, од којих је једна беба стара око пет месеци. Сва тела су спалили, а пепео расули по острву. Према изјавама мештана, највећи број затвореника од преко 8000  убијених на Пагу убијан је тако што су им биле везиване руке, везали би им камен око врата и утробу распорили ножем да тело случајно не би испливало, након чега су бацани у море.

Али ако ни сви ти докази нису довољни зашто хрватска власт једноставно не истражи те јаме у којима су људи убијани на ,,траци смрти“ и докаже ,,историјски фалсификат“? (,,Трака смрти“ је назив за колону људи везану жицом, ланцима или конопцима по двоје, где би усташе први пар доводиле до ивице јаме и убијали маљем, а тај први пар би домино-ефектом повлачио остале у јаму дубине преко 40 метара. У јами би преживели испод гомиле тела умирали данима у најгорим мукама. О томе је Иван Горан Ковачић написао своју чувену поему “Јама“.) Можда зато што су енглески спелеолози, који су се 1956.године спустили у Шаранову јаму и бушили дно јаме сондама, пренели Симону Визенталу да је дно јаме прекривено људским телима дебљине 6.5 метара, док се у југословенској јавности та истраживања нису приказивала. Београдски спелеолози су након спуштања у јаму 1990. године проценили да има 5 метара висине костију, хрватски да има 1,2 метара, што је вероватно зависило од “мерног инструмента“. Прорачун броја жртава за висину од 5м одговара бројци од 9-11 000 бачених у ту једну јаму. Гргина јама, у близини Шаранове, у којој су такође завршиле хиљаде људи никада није ни испитана од стране спелеолога. Али, поново кажем, ако хрватска јавност мисли да се претерује са бројкама убијених зашто једноставно не формира мешовиту комисију и утврди тачан број?Зато што хрватске власти нису спремне да се суоче ни са овим, ни са другимучињеним злочинима, правдајући се да не могу то да учине због својих грађана, који, ето, нису спремни и не желе то да прихвате. Ако ни после ни после седамдесет четири године нису спремни и не желе да прихвате своје злочине, шта мислите када ће?

Да ли вам је онда јасно зашто су Хрватима пуна уста ,,геноцида у Сребреници“? Па наравно да би прикрили геноцид над српским народом и у Другом светском рату и касније приликом распада СФРЈ. Јер планско уништење српског народа у Хрватској и биолошки, и верски, и протеривањем, према дефиницији међународног права не може се никако другачије назвати него ГЕНОЦИД.

Иако је комплекс логора Јадовно-Госпић-Паг био државни пројекат НДХ у ком је убијено више од 40.000 људи у уџбеницима историје он не постоји. Хајде што не постоји у хрватским, негирање било каквих злочина над Србима им је национални интерес, али зашто не постоји у нашим? Ако већ ми у време СФРЈ нисмо учили о овом геноциду зарад фаме о братству и јединству зашто сада наша деца не уче? Зашто их не учимо историји да им се не би поновила? Зашто се у српским медијима Јадовно помиње само на годишњицу, а и то у једноминутној вести дневника или у забаченом чланку новина? Зашто се наши председници извињавају када се нама нико не извињава? Због политике помирења на Балкану? Па како је могуће да на Балкану своје жртве сви остали смеју не само да пребројавају већ зарад политичких потреба и да  преувеличавају, а чим Срби узму да броје своје жртве то је ,,ратнохушкачка политика и повратак у деведесете“? И то у оне деведесете када  су у хрватској злочиначкој офанзиви преко 4000 тела, ексхумираних тек после педесет година у Пребиловцима и сахрањених у крипти храма, у акцији ,,Чагаљ“ 1992.године поново убили миниравши крипту и дигнувши је у ваздух?

Зашто Србија поред толиких доказа против Хрватске не покреће тужбу за геноцид? Због добросуседских односа или да би се сакрила улога Ватикана у свему томе? Како то да у циљу добросуседских односа ,,Србија треба да архивира своју историју“ (Тадић), а у сред Загреба 30 000 претежно млађих људи, који са тим геноцидом немају никакве везе, претпрошле године на стадиону у глас одговара дебилчини Шимунићу на усташки поздрав? Јесу ли тих 30 000 ,,неки Хрвати“ из наслова горе наведеног чланка? Или је то преко 140 000 оних који су тај поступак подржавали на друштвеним мрежама? Није народ починио геноцид, починиле су га усташе и домобрани уз помоћ католичког клера, али ако тај народ ни после 74 године не жели да прихвати одговорност за почињене злочине, ако ни после 74 године не дозвољава да се посмртни остаци жртава ексхумирају и пристојно сахране, ако не дозвољава да се поставе спомен-плоче на споменике порушене у последњен рату, ако једног од највећих злочинаца тог времена жели да преведе у свеца, извините молим вас, али тај народ је онда саучесник у геноциду који још увек траје. О каквим онда добросуседским односима и политици помирења причамо?

И зато бих замолио оне који и поред свега из Србије иду на хрватско приморје да када застану на врху Велебита уместо ,,селфија“ на видиковцу запале свећу десетинама хиљада жртава изнад којих се налазе, а које су зверски убијане и живе бацане у јаме само зато што су били Срби. А они који летују на Пагу нека замоле локалне рибаре да их провозају чамцима тамо где се на дну још могу видети ноге оних јадника који су бачени у море са каменом око врата, па нека спусте понеку ружу на њихову водену гробницу. Бар толико им дугују.

Јер Јадовно је било само увертира за Јасеновац.

(Илустрације са www.jadovno.com)

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*