GIMNASTIČAR

Pošao sam u zlataru da uzmem nešto jednom skoro rođenom kuronji za krštenje. Zlatara lepa, u centru grada, kažu da ju je bivši policajac pošteno otvorio. Dok je bio na rasporedu u Peći.
– Dobar dan.
– Dobar dan.
– Želeo bih neki zlatnik sa grbom za krštenje jednog dečaka.
– Do koliko?
– Do koliko čega?
– Para.
– Recimo do 5000 dinara. Obe prodavačice prasnuše u pritajen smeh.
– Gospodine, najjeftiniji zlatnik je oko 15000 dinara.
“Tujke jadana blamage“, što bi rekla braća iz Malu. Otkad ja to nisam bio u zlatari?
– Dobro onda, dajte da pogledam krstiće.
– Evo izvolite.
– Koliko su ovi prazni?
– Oko 4000 dinara.
– A ovi sa Gimnastičarem?
Gledala je belo u krstić koji sam držao.
– 6600.
– Znači Gimnastičar 2600? Au, ala je pao na niske grane…Dajte taj prazan.
Pakuje u kutijicu. Vadim karticu da platim.
– Izvinite, nemamo čitač za kartice.
– Može li čekom da se plati?
Mlađa prodavačica gleda u stariju. Starija nevoljno pristaje.
– A može li ček da ide u junu? Po pogledu sam naslutio da bi bilo bolje da sam im lupio šamar.
– Kada?
– Može desetog?
– Ne može, može petog.
– Doobro, nismo došli da se vređamo.
-Dajte mi ličnu kartu.
Posle provere svega na ličnoj karti od broja do boje očiju, vraća mi dokumenta i daje kesicu sa priveskom.
– Hvala, veoma ste ljubazni.
Pogledi su mi pekli leđa na izlasku.

Gimnastičare, brate, izvini…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.