FILM, I TO LJUBAVNI

Pre tačno tridest godina rodila se jedna ljubav u nekadašnjem disku šabačkog hotela “Sloboda“. Nenadano, ničim izazvana, kako to samo ljubav zna. Rodila se u disku, a planula u povratku kući kada sam pokušao “francuski“ da je poljubim dok je držala stisnute zube. Sve je krenulo kao u bajkama i posle nekoliko sastanaka nismo mogli jedno bez drugoga. Ali, život je bio neumoljiv i ja sam morao da se vratim na vojnu akademiju u Zagreb jer sam tada bio na semestralnom raspustu. Pisao sam joj pisma svaki dan, baš svaki dan. Ona vojnička, raznobojna, sa raznim ljubavnim motivima, koja su zaljubljeni kupovali na paket. Čim bih ugrabio priliku bežao bih kući da budem s njom, a ti doživljaji o švercu bez karte i beskonačnim putovanjima vozom zaslužuju posebnu priču. Uglavnom sve je na emotivnom planu bilo da bolje biti ne može i zaista pamtim taj period života kao jedan od najsrećnijih.

Međutim, kada sam završio tu treću godinu akademije i došao pun čežnje kući nije se pojavila na dogovorenom mestu. Ni tada, niti više ikada. Kako se nenadano rodila još nenadanije je ta ljubav posle nekih pet meseci ugašena. Zbog čega, ostala je za mene misterija do današnjih dana jer je njeno poslednje pismo izljubljeno karminom nekoliko dana pred moj dolazak odisalo željom za što skorijim susretom. Teško sam sve to podneo i neki psihijatri će izučavajući moj život kada već budem bio prašina palamuditi o tome kako je baš to uzrok kasnije nemogućnosti potpunog emotivnog vezivanja, što naravno neće imati veze sa istinom. Prava istina je da je to nabačena crna magija koje nisam uspeo da se oslobodim čak ni kad sam namazan majonezom, kečapom i pavlakom sa kofom na glavi okrećući se go oko sebe vikao Vajtsnejk.

Po povratku na akademiju u septembru sve me je to još držalo i jedva sam pratio nastavu. Nedostajalo mi je pisanje pisama u kojima sam po prvi put počeo da slažem reči iz do tada pročitanih knjiga, odgledanih filmova i preslušanih ploča i radio emisija. Nedostajalo mi je slatko iščekivanje susreta, neizvesnost da li će dežurni prijaviti da sam pobegao i nežne reči, zagrljaji i poljupci kada bi se videli. Sve mi je nedostajalo.

Kao što sam već pisao u ranijim člancima bio sam filmofil i često sam išao u bioskop još dok sam bio u Šapcu, a u Zagrebu sam išao nekoliko puta nedeljno. U jednom od bioskopa je igrao film “Sjaj u travi“ sa mojom omiljenom i jednom od najlepših glumica ikada-Natali Vud. Otišao sam, pogledao film i tako me je emotivno nokautirao da danima nisam ustajao iz kreveta. Jedva su me ubedili da se istuširam i krenem na nastavu koliko je ta filmska priča ostavila traga. Ako se uzme u obzir da sam u isto vreme završio i knjigu Harolda Robinsa sa nekim ljubavnim debaklom (da li beše “Kamen za Denija Fišera“?) stanje u kom sam se nalazio nije bio bedak, bio je bedak na n!, gde n teži beskonačnosti.

Film “Sjaj u travi“ (Splendor in the Grass) jedan je od najboljih ljubavnih filmova svih vremena. Snimljen je 1961.godine u režiji Elije Kazana, a maestralne uloge su ostvarili Natali Vud (Dini) i mladi Voren Biti (Bad), kome je to bilo prvo pojavljivanje na filmu, posle kojeg će postati jedna od najvećih zvezda Holivuda. Film bi verovatno i u drugoj prilici ostavio utisak, ali je priča gde dvoje mladih usled uticaja okruženja iz čiste ljubavi prelaze u fazu sloma kod mene tada povukla paralelu koja je izazvala pregorevanje svih licni u glavi. Nesrećan kraj ošinuo me je realnošću najjače što je mogao, nakon čega sam imao strah i od same pomisli da bih u vezi mogao biti srećan.

Dvadeset četiri godine kasnije, ponovo se rodila jedna ljubav. Iako sam u to vreme imao nekoliko paralelnih veza sa devojkama i ženama raznih profila,  nenadano je nečiji osmeh uspeo da ispritiska davno zaboravljene dugmiće i učini da poželim da se potpuno predam samo jednoj. Branio sam se od te pomisli koliko sam mogao, ali su reči razmenjivane preko mobilnih telefona i društvene mreže Fejsbuk postajale sve nežnije, a razdaljina od oko 150 kilometara, koliko smo bili udaljeni, sve kraća za prelaženje (tih 146 kilometara i 300 metara nikada ja nisam merio). Nije bilo pisama, ali je iščekivanje crvenog indikatora iznad koverte na Fejsbuku ili zvuka poruke na telefonu bilo isto tako intenzivno kao nekada očekivanje dežurnog na akademiji koji je raznosio pisma. Sve je ponovo krenulo kao u bajci.

Kako je posle nekoliko meseci došlo do toga da sve te nežne reči nisu uopšte trebale biti upućene meni, a, eto, nekim čudom su se pojavljivale na mojim ekranima, ne znam, ali u vreme tih lomova u kojima mi se činilo da ponovo okruženje vodi glavnu reč desilo se da sasvim slučajno sa interneta skinem film “Beležnica“ (The Notebook). Video sam da je film iz 2004. i mislio sam da sigurno i nije nešto kada za njega nisam čuo šest godina. Odgledao sam ga, odigrao partiju hrkljuša sa sobom što to ranije nisam uradio, snimio na DVD i odmah u poruci zamolio onu koja me je i likom podsećala na glavnu glumicu da se nađemo. Nisam hteo da joj kažem zbog čega, hteo sam da joj nekako tim filmom kažem poentu koju možda nisam uspeo svim pričama i pesmama koje sam joj pisao. I hteo sam da je vidim, naravno.

Uvek je bila dovoljna samo jedna njena poruka da upalim motor i krenem. Tada je bilo dovoljno i pola jer sam mislio da ću stići dok se ona premišlja. Iako je na nekoj od usputnih benzinskih pumpi totem pokazivao da je temperatura 2 stepena stigao sam za isto vreme kao da je bilo leto. Smrznutih nogu na kojima sam imao tanke čarape i vojničke čizme (krenuo na brzaka), ali na njeno iznenađenje stigao. Nije izašla ni na par minuta da bih joj dao disk. DVD sa snimljenim filmom, nešto malo odabrane muzike koju voli i pesmama koje joj nisam poslao ostao je u bisagama motora. Posle par meseci sam teško nastradao u saobraćajnoj nezgodi.

Sestra i zet su uspeli da sačuvaju sve stvari koje sam imao u trenutku nezgode, čak i tu odvaljenu bisagu u kojoj je bio disk. Kutija je bila polomljena od udarca Reno Klia iz suprotnog smera, ali je disk bio čitav. Iako pre nezgode nismo bili ni u kakvom kontaktu u trenutku kada sam napuštao ovaj svet iznenada se pojavila, što sam opisao u priči Pogodba. Jedan susret upriličen na kvarnjaka na moto-žurci kod nje u gradu 2012. bio je dovoljan da se pred njenim osmehom sruši sva odbrana koju sam spremio. Zastrašujuće je kada shvatite da nečiji raspored atoma ima toliku moć nad vama. Poslala mi je ponovo zahtev za prijateljstvo na Fejsu i ja sam još jače prionuo na vežbanje kako bih se što bolje oporavio za sledeći susret. Do kojeg nikada nije došlo.

Jeste ih par bilo dogovoreno, ali su bili odloženi “jer bi joj viđanje sa mnom napravilo problem“. Muškarci nemaju intuiciju i nije mi baš bilo jasno kakve sam probleme mogao da stvorim kada su me znali i njeni, i dobar deo grada, a mesto viđanja je mogla da izabere. Da ponovo ne bih prolazio kidanje kroz koje sam prošao par godina ranije, rešio da preduzmem nešto i vidim hoće li mi najzad dati šansu ili ne. Kupio sam tanak i lepo dizajniran memorijski USB na koji sam snimio sadržaj diska. Smislio sam da taj USB ubacim u bočicu koja će biti moderna verzija poruke u boci. Verovatno sa sličnom nadom da će me taj neko pronaći kao što su se nadali i oni zarobljeni na pustim ostrvima. Izgubio sam čitavo prepodne tražeći odgovarajuću bočicu po tržnim centrima i na kraju sam kupio nekoliko ekstrata za torte jer mi se činilo da će USB moći da prođe kroz grlić flašica. Nažalost, zbog debljine stakla nisam dobro procenio, ali je bar stan nedeljama mirisao na vanilu. Rešenje sam našao iznad glave, a to su bila avionska pakovanja pića koja sam držao na svetlarniku od vrata kuhinje. Mlađa ćera se velikodušno ponudila da uništi sadržaj bočice džina starog tridesetak godina da se neko slučajno ne bi otrovao, a ja sam USB sa filmom nakon čišćenja ubacio unutra i krenuo kuda me srce vodi.

poruka_u_boci-small

U tom malom rustičnom bosanskom mestu našao sam cvećaru i zamolio radnicu da spakuje najlepšu korpu cveća. Nikako natrpano već ukusno. Nakon nekih pola sata sam se vratio i čekao još nekih petnaestak minuta da sve uredi kako sam želeo i ukrasnim trakama uveže bočicu sa USB-om da visi sa drške korpice. Pošto je bio 1.septembar nisam se dugo razmišljao kakvu propratnu poruku da napišem: “Najljepšoj profesorici, za srećan početak nove školske godine“. Bez potpisa. Na ijekavici ako dopadne u pogerešne ruke. Na sve sam mislio. Kada sam rekao cvećarki kome da dostavi i gde malo me je čudno pogledala, ali joj je zvuk šuštanja novčanica između prstiju uklonio svaku dilemu. Seo sam u kola i otišao. U stvari nisam otišao-pobegao sam.

Negde u putu se začuo poznati zvuk poruke na mobilnom. Odmah sam stao, znao sam od koga je. Napisala je da je se uplašila kada su je zvali iz škole da se vrati na posao, a onda je bila zapanjena kada su joj pokazali zašto su je zvali. Iako to ničim nisam nagovestio znala je da sam ja, jer smo se znali mnogo pre upoznavanja. Zahvalila se srdačno, napisala da sam je ponovo oduševio i da će film odgledati čim stigne. Kulturno. Suviše. Odgovorio sam da bih više voleo da sam lično uručio i da se ne mogu više javljati jer vozim. A kiša je padala, brisači nisu stizali da obrišu. Možda što nisu brisali iznutra. Ono od čega sam bežao.

“Beležnica“ je takođe film o dvoje mladih klasno različitih kao i u “Sjaju u travi“, samo je priča iz dvadesetih u “Sjaju“ pomerena u četrdesete godine i obrnut je slučaj ko je bogat. Surovi zavodnici će reći da je film limunadica sa anemičnim Rajanom Goslingom (mladi Noa), ali verovatno ne znaju da su ulogu odbila mnogo poznatija glumačka imena u tom trenutku ne razumevajući šta Kasavetes (reditelj) u stvari želi od tog lika. Film je jedva dovršen zbog svađa između Goslinga i preslatke Rejčel Mekadams (mlada Abi), da bi posle filma bili nekoliko godina zvaničan par. Ljubavna priča je ispričana kroz likove ostarelih Abi i Noe, koje su glumili velikani holivudskog glumišta Džina Roulends i Džejms Garner. Bilo kako bilo, oba filma su ušla u sve izbore za najbolje ljubavne filmove svih vremena, zajedno sa davno snimljenim “Prohujalo sa vihorom“, “Kazablankom“, “Doktor Živagom“, “Kratkim susretom“, “Ljubavnom pričom“, novijim “Engleskim pacijentom“, “Kad je Hari sreo Sali“, “Titanikom“ i za novogodišnje praznike nezaobilaznim “Zapravo ljubav“. Naravno da je nabrojan samo mali deo filmova koji mi je prvo pao na pamet, jer svako ko je bio zaljubljen ima neki film koji ga je u specifičnom raspoloženju posebno emotivno dodirnuo. Kada sam bio u bedaku meni su oči suzile i zbog jadnog Pave, koji je stalno obletao oko Pčelice Maje a ona mu nije dala da ubode.

“Beležnica“ me nije nokautirala kao “Sjaj u travi“ jer ima “neki“ kraj (da ne otkrivam za one koji nisu gledali), dok ovaj drugi ostavlja samo gorak ukus beskrajne patnje zbog propuštenih prilika. A možda je i protok godina učinio svoje. Osim taj put za vreme akademije nikada kasnije nisam gledao “Sjaj u travi“, ali sam ga koristio prilikom muvanja devojaka nagovarajući ih time što je Dini zbog apstinencije završila u ludnici. Ni “Beležnicu“ nisam pogledao od 2010., sve do pre par večeri kada sam na nekoj od televizija zakačio samo kraj i čuveno pitanje koje je i lajtmotiv čitavog filma: “Da li naša ljubav može da čini čuda?“ I to je ono zbog čega sam toliko želeo da muza većine mojih pesama pogleda film: mislio sam da bi naša mogla.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.