ФИЛМ, И ТО ЉУБАВНИ

Пре тачно тридест година родила се једна љубав у некадашњем диску шабачког хотела “Слобода“. Ненадано, ничим изазвана, како то само љубав зна. Родила се у диску, а планула у повратку кући када сам покушао “француски“ да је пољубим док је држала стиснуте зубе. Све је кренуло као у бајкама и после неколико састанака нисмо могли једно без другога. Али, живот је био неумољив и ја сам морао да се вратим на војну академију у Загреб јер сам тада био на семестралном распусту. Писао сам јој писма сваки дан, баш сваки дан. Она војничка, разнобојна, са разним љубавним мотивима, која су заљубљени куповали на пакет. Чим бих уграбио прилику бежао бих кући да будем с њом, а ти доживљаји о шверцу без карте и бесконачним путовањима возом заслужују посебну причу. Углавном све је на емотивном плану било да боље бити не може и заиста памтим тај период живота као један од најсрећнијих.

Међутим, када сам завршио ту трећу годину академије и дошао пун чежње кући није се појавила на договореном месту. Ни тада, нити више икада. Како се ненадано родила још ненаданије је та љубав после неких пет месеци угашена. Због чега, остала је за мене мистерија до данашњих дана јер је њено последње писмо изљубљено кармином неколико дана пред мој долазак одисало жељом за што скоријим сусретом. Тешко сам све то поднео и неки психијатри ће изучавајући мој живот када већ будем био прашина паламудити о томе како је баш то узрок касније немогућности потпуног емотивног везивања, што наравно неће имати везе са истином. Права истина је да је то набачена црна магија које нисам успео да се ослободим чак ни кад сам намазан мајонезом, кечапом и павлаком са кофом на глави окрећући се го око себе викао Вајтснејк.

По повратку на академију у септембру све ме је то још држало и једва сам пратио наставу. Недостајало ми је писање писама у којима сам по први пут почео да слажем речи из до тада прочитаних књига, одгледаних филмова и преслушаних плоча и радио емисија. Недостајало ми је слатко ишчекивање сусрета, неизвесност да ли ће дежурни пријавити да сам побегао и нежне речи, загрљаји и пољупци када би се видели. Све ми је недостајало.

Као што сам већ писао у ранијим чланцима био сам филмофил и често сам ишао у биоскоп још док сам био у Шапцу, а у Загребу сам ишао неколико пута недељно. У једном од биоскопа је играо филм “Сјај у трави“ са мојом омиљеном и једном од најлепших глумица икада-Натали Вуд. Отишао сам, погледао филм и тако ме је емотивно нокаутирао да данима нисам устајао из кревета. Једва су ме убедили да се истуширам и кренем на наставу колико је та филмска прича оставила трага. Ако се узме у обзир да сам у исто време завршио и књигу Харолда Робинса са неким љубавним дебаклом (да ли беше “Камен за Денија Фишера“?) стање у ком сам се налазио није био бедак, био је бедак на n!, где n тежи бесконачности.

Филм “Сјај у трави“ (Splendor in the Grass) један је од најбољих љубавних филмова свих времена. Снимљен је 1961.године у режији Елије Казана, а маестралне улоге су остварили Натали Вуд (Дини) и млади Ворен Бити (Бад), коме је то било прво појављивање на филму, после којег ће постати једна од највећих звезда Холивуда. Филм би вероватно и у другој прилици оставио утисак, али је прича где двоје младих услед утицаја окружења из чисте љубави прелазе у фазу слома код мене тада повукла паралелу која је изазвала прегоревање свих лицни у глави. Несрећан крај ошинуо ме је реалношћу најјаче што је могао, након чега сам имао страх и од саме помисли да бих у вези могао бити срећан.

Двадесет четири године касније, поново се родила једна љубав. Иако сам у то време имао неколико паралелних веза са девојкама и женама разних профила,  ненадано је нечији осмех успео да испритиска давно заборављене дугмиће и учини да пожелим да се потпуно предам само једној. Бранио сам се од те помисли колико сам могао, али су речи размењиване преко мобилних телефона и друштвене мреже Фејсбук постајале све нежније, а раздаљина од око 150 километара, колико смо били удаљени, све краћа за прелажење (тих 146 километара и 300 метара никада ја нисам мерио). Није било писама, али је ишчекивање црвеног индикатора изнад коверте на Фејсбуку или звука поруке на телефону било исто тако интензивно као некада очекивање дежурног на академији који је разносио писма. Све је поново кренуло као у бајци.

Како је после неколико месеци дошло до тога да све те нежне речи нису уопште требале бити упућене мени, а, ето, неким чудом су се појављивале на мојим екранима, не знам, али у време тих ломова у којима ми се чинило да поново окружење води главну реч десило се да сасвим случајно са интернета скинем филм “Бележница“ (The Notebook). Видео сам да је филм из 2004. и мислио сам да сигурно и није нешто када за њега нисам чуо шест година. Одгледао сам га, одиграо партију хркљуша са собом што то раније нисам урадио, снимио на ДВД и одмах у поруци замолио ону која ме је и ликом подсећала на главну глумицу да се нађемо. Нисам хтео да јој кажем због чега, хтео сам да јој некако тим филмом кажем поенту коју можда нисам успео свим причама и песмама које сам јој писао. И хтео сам да је видим, наравно.

Увек је била довољна само једна њена порука да упалим мотор и кренем. Тада је било довољно и пола јер сам мислио да ћу стићи док се она премишља. Иако је на некој од успутних бензинских пумпи тотем показивао да је температура 2 степена стигао сам за исто време као да је било лето. Смрзнутих ногу на којима сам имао танке чарапе и војничке чизме (кренуо на брзака), али на њено изненађење стигао. Није изашла ни на пар минута да бих јој дао диск. ДВД са снимљеним филмом, нешто мало одабране музике коју воли и песмама које јој нисам послао остао је у бисагама мотора. После пар месеци сам тешко настрадао у саобраћајној незгоди.

Сестра и зет су успели да сачувају све ствари које сам имао у тренутку незгоде, чак и ту одваљену бисагу у којој је био диск. Кутија је била поломљена од ударца Рено Клиа из супротног смера, али је диск био читав. Иако пре незгоде нисмо били ни у каквом контакту у тренутку када сам напуштао овај свет изненада се појавила, што сам описао у причи Погодба. Један сусрет уприличен на кварњака на мото-журци код ње у граду 2012. био је довољан да се пред њеним осмехом сруши сва одбрана коју сам спремио. Застрашујуће је када схватите да нечији распоред атома има толику моћ над вама. Послала ми је поново захтев за пријатељство на Фејсу и ја сам још јаче прионуо на вежбање како бих се што боље опоравио за следећи сусрет. До којег никада није дошло.

Јесте их пар било договорено, али су били одложени “јер би јој виђање са мном направило проблем“. Мушкарци немају интуицију и није ми баш било јасно какве сам проблеме могао да створим када су ме знали и њени, и добар део града, а место виђања је могла да изабере. Да поново не бих пролазио кидање кроз које сам прошао пар година раније, решио да предузмем нешто и видим хоће ли ми најзад дати шансу или не. Купио сам танак и лепо дизајниран меморијски УСБ на који сам снимио садржај диска. Смислио сам да тај УСБ убацим у бочицу која ће бити модерна верзија поруке у боци. Вероватно са сличном надом да ће ме тај неко пронаћи као што су се надали и они заробљени на пустим острвима. Изгубио сам читаво преподне тражећи одговарајућу бочицу по тржним центрима и на крају сам купио неколико екстрата за торте јер ми се чинило да ће УСБ моћи да прође кроз грлић флашица. Нажалост, због дебљине стакла нисам добро проценио, али је бар стан недељама мирисао на ванилу. Решење сам нашао изнад главе, а то су била авионска паковања пића која сам држао на светларнику од врата кухиње. Млађа ћера се великодушно понудила да уништи садржај бочице џина старог тридесетак година да се неко случајно не би отровао, а ја сам УСБ са филмом након чишћења убацио унутра и кренуо куда ме срце води.

poruka_u_boci-small

У том малом рустичном босанском месту нашао сам цвећару и замолио радницу да спакује најлепшу корпу цвећа. Никако натрпано већ укусно. Након неких пола сата сам се вратио и чекао још неких петнаестак минута да све уреди како сам желео и украсним тракама увеже бочицу са УСБ-ом да виси са дршке корпице. Пошто је био 1.септембар нисам се дуго размишљао какву пропратну поруку да напишем: “Најљепшој професорици, за срећан почетак нове школске године“. Без потписа. На ијекавици ако допадне у погерешне руке. На све сам мислио. Када сам рекао цвећарки коме да достави и где мало ме је чудно погледала, али јој је звук шуштања новчаница између прстију уклонио сваку дилему. Сео сам у кола и отишао. У ствари нисам отишао-побегао сам.

Негде у путу се зачуо познати звук поруке на мобилном. Одмах сам стао, знао сам од кога је. Написала је да је се уплашила када су је звали из школе да се врати на посао, а онда је била запањена када су јој показали зашто су је звали. Иако то ничим нисам наговестио знала је да сам ја, јер смо се знали много пре упознавања. Захвалила се срдачно, написала да сам је поново одушевио и да ће филм одгледати чим стигне. Културно. Сувише. Одговорио сам да бих више волео да сам лично уручио и да се не могу више јављати јер возим. А киша је падала, брисачи нису стизали да обришу. Можда што нису брисали изнутра. Оно од чега сам бежао.

“Бележница“ је такође филм о двоје младих класно различитих као и у “Сјају у трави“, само је прича из двадесетих у “Сјају“ померена у четрдесете године и обрнут је случај ко је богат. Сурови заводници ће рећи да је филм лимунадица са анемичним Рајаном Гослингом (млади Ноа), али вероватно не знају да су улогу одбила много познатија глумачка имена у том тренутку не разумевајући шта Касаветес (редитељ) у ствари жели од тог лика. Филм је једва довршен због свађа између Гослинга и преслатке Рејчел Мекадамс (млада Аби), да би после филма били неколико година званичан пар. Љубавна прича је испричана кроз ликове остарелих Аби и Ное, које су глумили великани холивудског глумишта Џина Роулендс и Џејмс Гарнер. Било како било, оба филма су ушла у све изборе за најбоље љубавне филмове свих времена, заједно са давно снимљеним “Прохујало са вихором“, “Казабланком“, “Доктор Живагом“, “Кратким сусретом“, “Љубавном причом“, новијим “Енглеским пацијентом“, “Кад је Хари срео Сали“, “Титаником“ и за новогодишње празнике незаобилазним “Заправо љубав“. Наравно да је набројан само мали део филмова који ми је прво пао на памет, јер свако ко је био заљубљен има неки филм који га је у специфичном расположењу посебно емотивно додирнуо. Када сам био у бедаку мени су очи сузиле и због јадног Паве, који је стално облетао око Пчелице Маје а она му није дала да убоде.

“Бележница“ ме није нокаутирала као “Сјај у трави“ јер има “неки“ крај (да не откривам за оне који нису гледали), док овај други оставља само горак укус бескрајне патње због пропуштених прилика. А можда је и проток година учинио своје. Осим тај пут за време академије никада касније нисам гледао “Сјај у трави“, али сам га користио приликом мувања девојака наговарајући их тиме што је Дини због апстиненције завршила у лудници. Ни “Бележницу“ нисам погледао од 2010., све до пре пар вечери када сам на некој од телевизија закачио само крај и чувено питање које је и лајтмотив читавог филма: “Да ли наша љубав може да чини чуда?“ И то је оно због чега сам толико желео да муза већине мојих песама погледа филм: мислио сам да би наша могла.

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*