ЏУКЕЛА (НИЈЕ ЗА ОНЕ ИСПОД 18)

Куцнула је и као некада одмах ушла, нешто пре 20 часова. Убрзано је прешла простор између ходника и дневног боравка.
– Педеру…
Гледао ју је не говорећи ништа. Чула се музика са “Радио Индекса“, док су мрак нарушавале свећице са мирисом јабуке и цимета.
– Баш си педер-рече љубећи га у крај усана.
Осмех јој је био развучен, али му још није било јасно чиме је заслужио такав наступ. Знао је да је паметније да не улази у причу и само је загрли.
– Педерчино…
Чекао је.
– Стварно си педер према мени…
Још је чекао.
– Знаш колико сам плакала…
Е, то је тај моменат кад Неда прелази у Даду. Ухватио ју је за главу и пољубио.
– Али, нећу ти заборавити, знаш…
Љубио ју је мислећи да ће тако прекинути доток ваздуха потребан за причу. Наставила је преко његовог језика:
– …убре ‘е’но…
Одвоји се од њега и оде да закључа врата.
– Стварно си ђубре…(скида јакну и мараму)…Толико времена да ми се не јавиш…А живот бих дала за тебе… Гура га према кревету, љубећи. У паду преко њега збацује ципеле.
– Стегни ме-скоро нареди.
Стеже је у наручје.
– А само сам хтела ово удубљење на твом рамену…
Пољупци су били све жешћи.
– Не гризи ме џукело, остаће модрица!
Завуче му руку у доњи део тренерке.
– Оо, па ко је то мене пожелео?
Свуче тренерку. И таман хтеде да на кожурасти микрофон “поздрави мајку, оца и остале родитеље“, кад зазвони мобилни. Не пуштајући микрофон другом руком дохвати торбу са стола и извади телефон.
– Молим?…Јесте, у том локалу….(Мм-мм-док саговорник прича-мммм)…Доћи ћу по тебе…(мммм)…Рачунај у 9….(кратко м)…боље у 9.15. Ћао…(прекида везу и убацује телефон у торбу) Мм-ммаму им јебемм-мм, организовала сам прославу матуре, па ммм-мме сви зовууммм…
Кад су речи постале неразговетне нежно јој повуче главу горе.
– Ти би да уђеш, а? Ко’ко си ме позелео?-из само њој знаног разлога поче да тепа, скидајући панталоне.
– Пуно си ме позелео, је л’ да?-чарапе и гаће.
Покуша да јој скине горњи део, али она није хтела. На кварњака завуче руку позади и једном руком откопча брус.
– Оо, још имаш вештину-дивила се његовом умећу. (Године и године искуства, помисли, али не рече ништа.)
Опкорачи га и уз један издисај, по чему се ваљда и зове чувени хит групе Вајтснејк “Издислав“, накачи се на УСБ, па је пренос података могао да почне.
– Само да знаш, ја још не вриштим.
У разговору пре пар година рекла му је да је кад се удала живела са мужем и свекром и свекрвом у малом стану, касније су дошла и деца, па је научила да се без обзира колико јој је лепо не оглашава. А он се увек трудио да добије баш ту звучну потврду што је значило да је морао да се потруди јер ко зна када ће имати следећу прилику.
Почела је квалификације за јахачке спортове на Олимпијади, са очигледним претензијама на медаљу.
– Џукела си-ахх….јеси-ахх-ххх……знаш да нисам моглаАААА раније…. промениииили ми радно место….ааааххх…по читав дан на послууууххх…
Пошто је трансфер података ишао споро, вероватно ометан њеном причом о свему и свачему, након неких пола сата окрете је на леђа и закачи њена колена за лактове. Почео је полако, истражујући прави положај, а онда постепено убрзавао.
Знала је шта то значи.
– Нисам сИИгурна…..не-емој у-у мене…
Но, но ћу у себе, помисли на чувену реплику Петра Божовића. Све више је убрзавао шкргућући зубима. Капљица зноја се са носа цедила на њено лепо лице. Још мало…још мало и милиони његових пливача ће кренути на последњи пут…Јооош маало…Затворених очију, стежући усне, убрзавала је дах са његовим. Желео је да је чује, знао је да то може, могла је да се опусти јер ту нема ко да је чује осим комшија који после пишу анонимна завидна писма, хајде, хајде…Забијао се покушавајући да дочека ону најлепшу синхронизацију не обазирући се на упозорење да су можда плодни дани. Када су камиказе пошле у десант на јајну ћелију, спусти се и угризе је за ресицу левог увета. Није било грешке, након заривања ноктију у његове плећке, спазмови екстазе изнедрише два кратка “АХ, АХ“, к’о да се опекла на рерну, помисли. Полако се померао, “двоумећи се“ (Питали Фату да ли више воли кад јој улази, или кад излази? Мисли се Фата, мисли, па ће “Ја највише волим кад се двоуми“).
– Џу-џу-џукело-рече уваљујући му се у наручје. Мази ме.
Мазио ју је док је долазила до даха. Даунлоад комплит уз звучни сигнал.
– Стварно си џукела…Када видим какав си, па ја се од мог мужа никад не бих развела…никад….никад! Ниси требао оно на крају…Сва треперим, а идем на прославу матуре…
Отишла је до купатила и вриснула “Јаао каква ми је коса!“
По изласку је почела да се облачи.
– Знала сам и прошли пут….рекла сам себи никад више…каква љубав, какво заљубљивање, али ти си морао да ми запржиш чорбу…И после се не јављаш… Стварно си невиђена џукела, мајке ми. Али НЕ-ВИ-ЂЕ-НА!
Ставила је кармин, до душе друге боје од онога са којим је дошла, завила мараму око врата и обукла капут.
– Не знам, ваљда ми се зато тако и свиђаш што си толика џукела.
Љубила га је дуго на путу према вратима. Тачно у 21.10 изашла је у мрак ходника, да на време покупи другарицу. Ценио је ту њену особину, као и многе друге због којих је знао да ће опет доћи.

Док се соба осећала на зној уместо на јабуку и цимет са радија се чуо велики хит “Somebody I used to know“, a он је размишљао када је то од бајкера постао џукела….

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*