ДОБОШ ТОРТА

 

– Зете, хоћеш парче?
-питала је са исуканим парчетом добош торте. Стајала је изнад њега и не чекајући одговор приносила парче тањиру.
– Нећу, хвала-одговорио је.
– Зете, не каже се “нећу хвала“, већ “не могу хвала“, тако је културније. Окренуо је главу од осталих гостију за столом и сусрео се са таштиним очима. Тада му постаде јасно значење израза “хладан као таштин поглед“.

Као млад ветеринар успео је да се запосли у ветеринарском институту одмах након завршеног факултета, што је без икакве партијске припадности сматрао огромним успехом у турбулентним временима. После неколико месеци оженио се девојком коју је волео и са којом се забављао још од војске. Предложила је да почну да живе у њеном стану чим се њени преселе у кућу где су раније становали. У тек окречен стан пренео је део ствари из своје куће, део уређаја су заједно купили од пара добијених за свадбу, а део су купили њени. Није му то било баш драго, желео је да се супруга и он заједно муче и куће како могу, али она није имала сталан посао од како се распала фабрика у којој је радила, тако да су живели од његових примања од којих и није баш много могло да се остави са стране. Планирали су убрзо проширење породице и морао је да се помири са чињеницом да је у том тренутку то најбољи избор, прогутао је свој понос и прихватио купљене ствари, обећавши себи да ће на неки начин већ покушати да им се одужи.

Проблеми су се уочили одмах приликом куповине стола за трезарију. Ташта је изабрала стилски, храстов, округли сто са 6 столица, који јесте био леп, али се није уклапао у трпезарију која је била узана, тако да се поред њега није могло нормално пролазити. Предложио је да сто буде правоугаоног облика који би више одговарао облику трпезарије, или чак сто са угаоном гарнитуром, за почетак, што је било доста практичније и јефтиније решење, али је то ташта прокоментарисала са “Каква угаона гарнитура, то је тако сељачки“, и купила одабрани округли сто. Када су радници донели сто и када су га ташта и супруга поставиле у трпезарију као су мислиле, могао се чути само звук одушевљења “Јао, како се лепо уклопио.“ На његово чисто практично питање “А куда ће се пролазити до кухиње?“, ташта је једва дочекала “Па склоните ту столицу!“. То “склањање столице“ је значило да се жртвује једно место, а и тада је простор за пролазак био мали, међутим, видевши да таст иза ње стоји у облику слова Ф, а да супруга ништа не проговара тупо гледајући у гарнитуру, не рече више ништа. Одмах по одласку таште и таста из стана једна столица је увек стајала са стране како би се оставило место за пролазак до кухиње, што је “тако господски“.

Како обичаји налажу требао је у новом дому почети да слави, чиме би наставио крсну славу коју је некада славио и његов отац. Припрему је обавио по свим прописима и на дан славе је кроз њихову кућу продефиловало преко тридесет задовољних пријатеља. Друштво им је остало до ране зоре играјући и певајући уз “стави, добви, вок’ен’вов“, како би рекао Шешељ. Трпеза је била богата како се за први пут само пожелети може. Иако је тек учила да кува, супруга му се показала као талентована куварица, а мали део ђаконија су спремиле њена и његова мајка. За “десертар“ је осим петнаест врста ситних колача била торта са малинама, коју његова жена никада више није спремила као тај први пут, и, погађате по наслову приче, добош торта коју је донела њена мајка. Она није спремила ту торту, већ ју је наручила из познате посластичарнице која је са том тортом побрала неке награде по разним сајмовима, и то “специјално за зета“, тако да та није имала шест до десет кора колико обично имају, већ, веровали или не, деветнаест. Била је изузетно украшена, шпиновани шећер се цаклио неприметно одајући трагове парчића, а тешки шлаг у боји чоколаде је приказивао правилну геометријску симетричност. Тог првог дана славе малина торта се буквално разграбила, тако да су супруга и он једва успели да закаче по парче, док је “добошице“ поједено само пар парчади и она је својом масивношћу стајала и заузимала пола фрижидера. Другог дана је на неки касни ручак дошла њена родбина са делом чланова који су живели у иностранству. После обилног ручка појачаног роштиљем, јер је печења од првог дана остало врло мало, приступило се дезертирању. Изнета је скоро читава добошица којој су суперлативи почели да пљуште још док се ником није ни нашла у тањиру. Када је у првом таласу поделила парчад онима који су били заинтересовани, ташта је пуна себе пошла да стави парче и њему.

dobos-torta-sm

– Госпођо, “не могу“ је несвршени облик и значи да једем ту торту али тренутно не могу, а “нећу“ је одричан облик и значи да ту торту уопште не једем.
Настао је мук. Десетак људи за столом и још толико у дневном боравку је заћутало. Замро је и звук ударања кашикица о пржени шећер, по коме је торта и добила назив. Сви су чекали реакцију. Светлост се пресијавала о оштре ивице парчета као о сечиво и једног тренутка му се учини да ће шпаклицу са парчетом да му забије у врат. Уместо тога, ташта се осорно насмеши и стави у парче у тањир:
– Не причај глупости, добош торту сви воле.
Знао је да је добош торта деликатес познат широм света. Знао је да је сви воле, али он никада није био “сви“. Пробао ју је једном давно на некој сличној манифестацији и није могао схватити чему је служио јебени пржени шећер на торти за који је требала брусилица да би се исекло парче, а сви су га остављали у тањиру. Тај шећер је мађарски посластичар који ју је изумео стављао да би торта што дуже остала свежа и задржала облик приликом слања на разне дестинације, али ако се јела у пар дана, као у већини случајева, чему је онда служио? Сва та мука да би се глазура направила била му је тотално глупа јер би се то све после бацило. Исти ефекат би се постигао да се стави и плексиглас: оставио би бљештави први утисак као и пржени шећер, само што би после би могао да се скине и употреби за следећи пут. Али није то било оно што га је одбијало код те торте: била је сувише сува за његов укус. Није волео уопште торте са много кора, биле су му некако “хлебасте“, волео је воћне торте које су могле да се једу великом кашиком. О укусима није расправљао и то је сматрао једноставним правом на избор: сви су волели ту торту, он није, сви у његовој фамилији су волели јагњетину, он није, сви око њега су слушали народну музику, он није. Могао је да поједе то парче јер је волео слаткише, али није. Ташта је могла да то парче проследи другом или да га врати на тацну, али није. Он је направио свој избор, а ташта свој.

Међутим, наслућивао је да се у овом случају не ради о обичном парчету торте, овде је у питању била лекција: лекција о томе чију ћерку је оженио, лекција о томе чији је стан, лекција о томе зашто је купљен округли сто који је штрчао као чир на дупету у правоугаоној трпезарији, била је то лекција о доминацији.
– Хвала госпођо, али ја то једем са супом, која је већ прошла-рече уљудно и даде тањирић неком од гостију који је чекао свој ред.
Поглед који му је упутила био је хладнији од апсолутне нуле. Окренула се бесно “налево круг“ и као надундурено дете села у дневни боравак са осталим гостима. Њена ћерка јој је одмах пришла, тешећи је као да јој је саопштио да има још три дана живота, а део осталих жена је око ње направио заштитнички бедем.

– Па она је за тебе наручила најбољу могућу торту, откуд је могла знати да ти не волиш нешто што читав свет воли…
-почела је једна од снајки из фамилије.
Гости за столом су га гледали осуђујући.

– Сви прави мушкарци воле добошицу- убаци се друга.
И то баш она чији муж има љубавницу двадесет пет година млађу којој плаћа стан у другом граду где често иде “на службени пут“. Периферним видом је спазио да јој се муж поче да дави тортом у ишчекивању његове могуће реакције, али туђи живот га није интересовао, тако да није ни имао намеру да било шта коментарише по том питању.

– Ето, ја не волим-једноставно одговори.

Хтео је само да га оставе на миру да са својом супругом покуша да формира породицу како је њима двома највише одговарало, без свих тих добронамерних савета са стране. А да је ташту уопште интересовало, лако је од своје ћерке могла сазнати да јој зет не воли добош торту.

– А које ти торте волиш?-питало је судско веће, наговештавајући у ваздуху да је било који одговор погрешан.

– Воћне, наравно, торту са  малинама, на пример.

– Па то нису торте, то су колачи, посластице!-одвалише пресуду, покушавајући да пруже подршку “невиној жртви“.
Сетивши се колико му је жена страховала како ће испасти торта коју је први пут правила, од које нису остали ни украсни цветови од теста, узе столицу и, замоливши одбрамбени бедем да се разиђе, наслоном је окрену према ташти. Сео је, прекрстивши руке преко наслона и на њих насолнивши главу, гледајући ташту право у очи са пола метра раздаљине. Није му оставила други избор, морао је да посегне за ултимативним оружјем против жена-логиком.

– Госпођо, могу ли нешто да вас питам, али да ми поштено одговорите?
После пар секунди размишљања о количини поштења коју је спремна да ризикује, рекла је:
– Питај…

– Која је сврха постојања торте?
Гледала га је бело као да је питање било из квантне механике. Почела је да звера около тражећи помоћ судија и адвоката из претходног дијалога.

– Госпођо, питање је просто: која је сврха постојања торте?
Када је нелагодност већ почела да воња у ваздуху, наставио је:

– Да ли се слажете да је сврха торте да буде поједена?
Гледала га је као прасе домаћина за Божић.

– Па…да
-изусти бојажљиво, очекујући потврду сабораца да је одговорила тачно.
– Ако је кроз овај стан прошло педесет људи и још није поједена ни половина торте, да ли мислите да је ваша торта испунила сврху свог постојања?
Притерана уза зид, поче да се врпољи на троседу где је седела.

– Наравно да није-настави не чекајући њен одговор. Торта коју је спремила моја жена јесте и зато ће она убудуће бити славска торта у овој кући, звали је ви колачем, посластицом или наполитанком, због чега вас молим да остатак ваше торте носите тамо где људи воле да је једу, јер је очигледно да гости који долазе код мене на славу баш и не воле. Молим Вас да се не вређате, ово је само практичан предлог како бих ослободио фрижидер за неке друге јестивије ствари.
Устала је сиктећи:

– Мм..Мм..Миломире…МИЛОМИРЕ…(театрално поче да дозива мужа)…Излази… Одмах ме води одавде…(таст га је тугаљиво гледао устајући од тек друге чаше вина)
Госпођа ташта је умало прошла кроз једног свог рођака који је седео на “вишак“ месту за округлим “господским“ столом, замало га не оборивши са столице. Не чекајући да јој муж придржи капут, што је иначе била редовна процедура, обукла се, пребацила давно искежену лисицу око врата и демонстративно изашла из стана. Док се обувао, таст је успео само да добаци “Е јеби га зете…“ пре него што је кроз отворена врата чуо “МИЛОМИРЕ, ПОБОГУ, КРЕЋИ!“ Након што су се врата затворила за тастом окренуо се према гостима да би прекинуо неугодну тишину и рекао “Ко ће шта да пије?“.

Добош торта више никада није унета у њихов стан, али је за њега остала симбол отпора према надобудним таштама које својим добрим намерама упропаштавају бракове својих ћерки.

 

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.