Борци


 

Претпрошли петак зове Оља, старија ћерка која студира медицину у Новом Саду, кидајући се преко телефона јер је пала последњи испит из четврте године, чиме би практично изгубила годину због нека три бода (по ,,Болоњи“). Каже да је скоро све знала, али да се та професорка из неурологије иживљава над свима и да једноставно није хтела да је пусти. Није прихватала одговоре чак ни када се Оља понудила да донесе књигу и да јој покаже тачно на којој се страни налази тражени одговор. Поменула је и то да ју је чекала испред ординације у болници више од два и по сата у односу на време када јој је професорица заказала испит. У претходне четири године студија никада се раније није жалила, тако да није било разлога да јој не верујем.

Рекао сам јој да тражи полагање пред комисијом. Одбила је уз образложење да нема комисије која ће прећи преко мишљења те професорке и да то нико у скоријој прошлости, колико је чула, није то ни тражио управо због никаквих изгледа за успех. Професори нису хтели да се замерају једни другима и то су називали ,,колегијалност“. Уверавао сам је да нема шта да изгуби и да ће пред собом бити чиста јер је покушала све. Није био проблем само губљење године већ што би то ланчано изазвало низ других проблема.

Преко викенда смо је бивша супруга и ја наговарали и у понедељак је некако успела да закаже полагање за прошли петак. У петак сам јој послао поруку ,,Ти си борац на мене, само се опусти и не дај да те изнервирају.“ Можда је порука стигла баш у тренутку док је наведена професорица пролазила поред ње у ходнику, коментаришући са три колегинице из комисије како је ,,срамота што је Оља тражила полагање пред комисијом јер прошли пут ништа није знала и да она неће да присуствује испиту јер има паметнија посла“. Када је стала пред комисију Ољи су рекли је највећа оцена коју може добити 9, ваљда по оном старом да само професори знају за 10.

После пар сати практичног и теоријског испитивања, на којем само што нису питали бројеве слика на којима се налазе нерви, комисија јој је рекла да изађе како би се консултовали. После двадесетак минута већања позвали су је и рекли јој да је знала за 9, али су јој у индекс уписали 8, погађате, ,,због колегијалности“. Иако свесна да је знала за више, прихватила је оцену. У ходнику је са победничким смешком прошла поред професорице која ју је оборила на испиту. Тиме је утрла пут другим студентима, над којим се професори иживљавају, да траже своје право.

Оливера је пета година медицине и остала је на буџету.
Наташа је прву годину медицине завршила са просеком 10.
Алекси је зарасла поломљена рука и био је међу најбољим играчима школског турнира у фудбалу. Кренуо је и у ,,Абакус“, школу менталних вештина.

Да би вам деца били борци морате прво ви бити борци. То је једина и права борба за боље сутра, све остало су изговори.

deca

One Comment

  1. Ana 31. октобра 2016. Reply

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*