БЕЛЕЖНИЦА

Чувар гробља је ушао на капију гробља припит од синоћњег славља. Родица му се породила, па је зетоња правио дернек док му госпођа не изађе из болнице. Пошто им је то било прво дете такав дернек је својеврсни опроштај од старог живота и обично буде незабораван, и гостима по забави, и домаћину по распремању после тога, зато га и није смео пропустити. Отишао је нешто после 22 часа, мислио је само на честитање и ”пар комада с ногу”, али га је пар комада разгалило, дохвати га музика и јеби га…
Било је хладно зимско време, чак врло хладно за средину децембра, али они које је чувао му неће сигурно побећи, а неких инцидената на национално мешовитом гробљу већ годинама није било. Таман да преда дужност колеги из дневне смене и иде кући да се баци у несвест.
После неколико корака угледа човека на клупи поред стазе која је ишла средином гробља. Седео је баш наспрам бисте српског команданта из тог места кога је метак са његовим именом рано сусрео приликом ослобађања коридора. Чувар се лелујајући приближавао клупи, знајући да нико у то време не долази да ода почаст, а и они који су долазили, осим најуже родбине, долазили би само када су им требали политички поени. Значи, пошто му је глава пала испод рамена мора да је неко од оних ”из треће смене” који би понекад свраћали по затварању кафана да се доврше у пријатнијем друштву.

– Јаране, јеси ли се и ти налилио?-покуша да се нашали, јер погнута глава и нешто што је држао у руци, за шта му се учини да је флаша, нису указивали ни на шта друго.
Још издалека виде да није од оних који су свраћали, био је лепо обучен, капут му је био читав, шал око врата, панталоне уредне. А, опет, наиђе некад и неко нов…
– Јаро, де болан устани, скуваћу ти кафу, и мени ће годити…
Већ је пришао близу, а никакве реакције није било.
– Ајде болан устани, смрзнућеш….Не доврши реченицу.
Алкохолна пара поче убрзано да избија из њега (а јес’ била добра она зетоњина ракија), док је пијани мозак кроз прве јутарње зраке сунца покушавао да схвати слику испред: сивило мушкарчеве косе се изједначило са бојом лица, капута, руку и панталона. Човек који је седео на клупи као да је био од силвер-металик воска изливеног из једног комада, а није био Сребрни летач, његов некада омиљени јунак из стрипова.
– Јаро…гурну га мало, и сам наслућујући узалудност тог потеза.
– Јаране, крув те јебо…гурну га опет мало јаче.
Чуло се како капут од крутости крцка. Учини му се да се човек помери мало. Добро је, помисли чувар, није…
У том тренутку силуета човека поче да клизи низ клупу. Стиже само да га ухвати за руку док су му раме и глава већ падали на рукохват. Тек тада му угледа лице искежено у осмех и залеђене трагове цурења из очију и носа. Пусти му руку и потрча према згради да зове хитну помоћ, покушавајући да се сети где је видео то лице, али на степеницама поче да повраћа. Док је ригао зетоњину ракију и парчиће мртве природе са софре, до свести му некако допре да оно што је човеку испало из руке није била флаша…Била је књига.

Поглавље 1

Бранимир Почуча је имао сређен живот када је почео рат у Босни. Живео је у скоро отплаћеном стану са женом коју је оженио из љубави, имали су двоје деце, радио је као професор српског језика у средњој школи, а супруга је држала књижару. Никада није претицало, али су били складна породица и добар део својих жеља су остваривали. Његови су живели у селу на прилазу граду, тако да су имали и где да одгаје нешто за славу и Божић. Сматрао је себе срећним човеком.
Када су почела превирања у бившој Југославији мислио је, као и већина тада, да ће се то смирити и да рат нема шансе да се прошири на Босну и Херцеговину где је раја у заједништву живела већ пар стотина година. Међутим, када су у Сарајеву убили српског свата, видео је да је ђаво однео шалу и да то неће проћи тако мирољубиво како је мислио. Када су у његовом граду почели да се шетају наоружани криминалци у маскирним униформама прво је пребацио жену и децу код својих, а затим је продао у бесцење оно мало преостале робе из књижаре, закључио ученицима оцене у дневнику и са нешто мало ствари које су могле стати у гепек ”голфа двице” напустио стан.
Село у ком су му били родитељи водило се као српско, али је било близу магистрале која је спајала Сарајево са Посавином, тако да је било питање тренутка када ће и у том крају почети борбе. Разговарао је са укућанима и одлучио да се сви одселе код неке женине родбине у градић на Дрини, у дубини српске територије који је за не дај Боже имао и прелаз у Србију.

Уписао је децу тамо у школу и покушао да избегне мобилизацију, али су га један дан нашли и рекли му да се јави у најближу јединицу. Држао се по страни док је могао, није се јуначио, али није ни бежао. Повремено би долазио да обиђе жену и децу, доносио оно мало пара од ратних дневница. Како је рат одмицао, тако се он удаљавао од места где му је била породица, све је ређе могао долазити. Приметио је задњи пут да му је жена некако хладна, али је то приписао недолажењу задњих пар месеци. Није се примећивала жеља као претходних пута када су једва чекали да остали у кући заспе. Када би са линија успео да дође до телефона разговор се сводио на питања о деци и осталим укућанима, није било зафрканције која му је давала снагу да издржи све.
Једне се ноћи таман спремао да крене у шуму на стражу, кад га командир страже зовну и уручи му писмо стигло са вечером док је он био на претходној смени. Престраши га женин рукопис. Размишљао је да ли да га прочита одмах или кад се врати са страже, али помисли да се нешто десило са родитељима, шта је друго могло бити, па га отвори одмах. Само што је успео да прочита ”Драги мој Бране…” позва га разводник страже да крене са сменом. Ходао је у колони од њих четири, пет као хипнотисан. Сменише једног стражара, другог…Није ни чуо који су одзив и лозинка за тај дан од помисли на лоше вести које су могле доћи у обзир. Добре сигурно нису, оне могу и да чекају и добре су кад год их саопштиш, ово мора да је нешто лоше чим му први пут пише. Дође ред и на њега. Након тихе размене речи разводника и старог стражара, оставише га у мрклом мраку полако се удаљавајући кроз шуму. Када се више ништа није чуло пошао је устаљеним путем између стабала са откоченом пушком и метком у цеви. Његов положај је била ”мртва стража” што значи да би одмах пуцао у случају наиласка некога из било ког другог смера осим стазе која је до тог места водила. Дошао је до најистуренијег стабла поред којег је био укопан грудобран, тако да је стабло било природан заклон, а рупа је дозвољавала да се у његовом корењу комотно стоји, што се једва примећивало дању, а камо ли ноћу. Поглед преко дана се пружао на шумски пут који је директно водио до команде и остатка јединице, док су се около пута налазила минска поља. Ноћу се једино могао уздати у слух, јер се пут назирао само у ретким приликама када би се месечина успела да пробије кроз густу шуму.

Ушао је иза грудобрана, начуљио уши пар минута и не чувши ништа, сео у рупу испод стабла подметнувши неки картон који су и други пре њега користили за одмор. Иако је давно савладао страх од страже ноћу, ово место га ниједном није сачекало равнодушним из простог разлога што је пар стражара на том месту настрадало док нису била постављена минска поља. Јесте да је после тога неколико непријатељских извиђача било разнето по шуми, али баш зато што је пут био најкраћа веза са непријатељским линијама никада му није било свеједно. Међутим, сада је језа због лошег предосећаја била јача и морао је да сазна шта је било у писму. Ставио је аутоматску пушку са дрвеним кундаком међу ноге, извадио писмо и малу батерлампу коју је увек носио са собом од када ју је нашао у претресу терена. Пуно пута ју је користио да не би будио саборце док се спремао за ноћну стражу јер је бацала усмерен круг светла тако да није морао да пали главно светло у соби и сада му је добро дошла. Десном руком је држао лампу облика хемијске оловке и спустио се низ пушку што ниже земљи како би спречио било какво удаљавање светлости из рупе. Пушка је увек била уз њега од када им је командир испричао причу како се давно у време ЈНА на некој чуки у Словенији изненада појавила контрола на стражи, толико изненада да је затекла стражара у сред ширења братства и јединства међу ногама локалне распуштенице. Када су успели да се некако раздвоје и уреде, стражар је на лицу места од зајапуреног команданта јединице добио 10 дана притвора, али је од пуковника који је био вођа инспекције добио 15 дана наградног јер му је пушка и у тим тренуцима била пребачена преко леђа, тако да је у суштини имао 5 дана скраћења. Пошто је госпођа већ добила шта је хтела, тиме су сви били на добитку, али је поента приче била да се никад не треба раздвајати од пушке. И од тада он се тога строго придржавао.

Чвакнуо је прекидач на врху лампе и држећи писмо у левој руци почео брзо да чита:
”Драги мој Бране,
нисам имала снаге да те дочекам. Нисам имала снаге да задњи пут поразговарам са тобом, нисам Бране…Грешна сам ти Бране, нисам могла у очи ти погледати.” Поглед је већ почео да му се мути, па шта му ово пише? Његова Снежа? Његова љубав још из средње школе? ”Немој се љутити, ма како ово глупо звучало, немој се љутити на мене, ја сам само женско, проклети рат те одвлачио све даље и даље…” Ма шта је ово, помисли? Окрете коверат да још једном буде сигуран да је писмо адресирано на њега, иако је увек могао препознати рукопис своје жене. Је л’ ово нека шега? ”…не знам како се десило, не знам…” Шта не знаш крваву ти мајку јебем? Не знаш да ти се неко заб’о међ’ ноге?! ”…не смем те чекати, знам да би ме убио, и заслужила сам…” Уб’ћу и тебе и њега матер ти курвину! ”…издала сам те Бране, најгоре сам те издала, издала сам све оно што си волио у мени…” Бес и немоћ су се смењивали, најгора могућа комбинација. ”…морам…морам да одем…овдје ми сада од срамоте нема живота… Погрешила сам…укаљала сам оно најбоље у свом животу и морам да идем…” Ма гдје ћеш лудо? ”…идем код сестре у Њемачку…слаћу пара чим се запослим, и дјеци ћу послати гарантна писма кад заврше средњу школу…” Речи су му се почеле маглити. ”Добар си човјек Бране, најбољи, и дјеца су нам добра, али ја нисам више добра…ако икако могнеш опрости…” У читању задњих речи га непозната рука ухвати преко уста. Оштар метал звекну и заби му се у врат. Школски пример ликвидације стражара у приручницима свих специјалних јединица света: левом руком се хвата стражар преко уста и заврће му се глава уназад док се нож забија у бубреге чиме се спречава пуштање било каквог звука-брзо и ефикасно. Међутим, пошто је седео у рупи непријатељу одозго није било могуће да дохвати бубреге, па је изабрао други начин, да му издигне главу и нож забије у врат. Али, у мраку није видео пушку на коју је био наслоњен, тако да је нож прво ударио у цев и само га порезао. Лампа и писмо му испадоше и ухвати некако рукама за руку у којој је био нож пре него што је кренуо други, прецизнији ударац. Шмичао је једва дишући на нос док му је лева рука непријатеља притискала главу уз грудобран. Знао је да ће нож пронаћи свој циљ ако само на тренутак остане без ваздуха. Осећао је дах непријатеља поред десног увета. Све му је изгледало као вечност. Убица је био јак, отпор му је полако попуштао и нож се све више приближава откривеном врату. У тренутку се сети трика који му је показао колега професор физичког, некадашњи првак Југославије у џудоу, када је покушао да му ухвати ”крагну”: нагло је опустио тело и навео га да полети за њим, убрзо га оборивши ухвативши му главу међу ноге, тако да је морао да лупа по струњачи да га пусти. И он се сада нагло опусти клизећи низ грудобран, покушавајући да убицу повуче за собом у рупу. Није у томе успео, али је стисак непријатеља за тренутак попустио. Удахну пуним плућима и бес због прочитаног писма доби свој облик. Ослони се што је могао чвршће на ноге и леђима поче да се одупире. Рукама сада није пружао отпор већ је десну руку непријатеља са ножем вукао у своју леву страну свлачећи га са грудобрана преко свог десног рамена. Свом преосталом снагом се одгурну од земљаног зида и увуче непријатеља у рупу још увек држећи руку са ножем. Убица покуша да ослонац пребаци на леву руку којом му је држао главу, али га само огреба по лицу падајући. Није се борио са непријатељем који је покушао да га управо убије, борио се са љубавником своје жене: ударао је ногама тамо где је мислио да му је глава, завртао руку са ножем, окретао се око себе у рупи квадрат и по површине не дајући му да се придигне, ударао га је у слепом бесу где је стигао навлачећи га на сопствени нож, клекнуо је ударајући га главом у главу док није чуо како пуцају носна кост и вилица, хтео је тог тренутка да измасакрира оног ко му је отео његову највећу љубав, ударао је и гризао док тело испод њега није давало више никакве знаке живота. Осећао је како крв цури, али није знао да ли је његова или од мртвог непријатеља. Није му ни било важно, колико се бедно осећао. Задихано је покушавао да пронађе писмо у крвавом блату.
”Готово?” зачу се тихо из мрака.
Сагну се и дохвати пушку, уперивши је у смеру одакле је чуо глас.
”Готово.” одговори тихо. Нека стабла оживеше и сенке почеше да се крећу према њему. Отвори паљбу шарајући по шуми, док пар слабих бљесака ускоро није одало да и они пуцају на њега. ”Мене сте нашли, матер вам јебем…” мрмљао је још увек у бесу. Пуцао је док није испразнио оквир. Није му било јасно како су дошли косином кад су ту била постављене мине, зато је морао брзо напустити то место док не пристигне помоћ. Меци су се све ближе забијали у стабло, а да није чуо одакле су долазили, што је значило да су користили оружје са пригушивачима. У даљини се чуо лавеж паса, до сада су сви вероватно будни. Дохватио је торбицу са бомбама коју су стражари предавали један другом и тражио ”крагујевку”, како су звали ручну бомбу М52, јајасту глатког, металног тела, која је била доста јача од одмбрамбене М75 са наребраним пластичним телом. Напипа је и извади осигурач. Замахну и баци је онако из рупе тамо где је мислио да се налазе. После неколико секунди бомба је експлодирала и осветлила шуму, забијајући гелере у стабло и грудобран. По звуку би рекао да није тамо где је бацио јер се вероватно котрљала косином, али му се учини да чује јауке. ”Па ђе мене…” Хтео је све да их побије, све, али не из разлога због којих су они хтели да убију њега, њему су сада сви били криви што га је жена преварила и напустила, и све би главом тукао док њима или њему не би пукла глава, било му је свеједно, као да је тиме хтео да уђе у женин мозак и види зашто је то урадила…Извади још једну бомбу, овај пут ”седамдесетпетицу” и након вађења осигурача пусти да кашика испадне, одброја ”дваесједан… дваесдва…дваестри” и баци. Овај пут му се учини да није ни пала на земљу кад је експлодирала. Сачека мало, јесте, чули су се јауци. Окрете залепљене оквире на пушци и репетира. Не може остати у рупи, да крене стазом према јединици, узбрдо је, мрак је, али другог излаза није било. У том тренутку туп звук на неколико метара изнад њега изазва паничну реакцију: бомба! Кренути стазом у том тренутку било би чисто самоубиство и он искористи леш у рупи као одскочну даску да би се пребацио преко грудобрана према путу. Само што се одразио све око њега се претвори у светлост…

Летео је кроз ваздух сатима…данима…годинама. Поново је био испред своје Снеже на трибинама, када је прекинуо локални дерби и изашао као голман са терена да би је, када су се сви утишали и згледали о чему се ради, питао ”Је л’ ти мала, би л’ ти у прелазном року потписала за Почуче?” Иако су се забављали више од годину дана скроз ју је изненадио са питањем, јер о томе уопште нису разговарали, али се брзо снађе ”Хоћу, само не волим да седим на клупи за резерве…” Била је бритка и зато ју је волео. ”Први тим и јесте једино што ти могу обећати…” рече и пољуби је. ”Ето, добисмо и центарфора!” добаци неко, алудирајући на то што његов тим одавно није имао неког играча који уме да да гол, на шта се сви грохотом насмејаше и запљескаше будућем пару. Резултата утакмице се не сећа, али се тог пољупца сећа. Тог пољупца од ког се осећао да лети, као сад…

Бол је био јак, раздирући. ”Роштиљало” се са свих страна (роштиљање-унакрсна ватра). Песак у устима. Жели да се склони али не може. У ствари, он се помера некако у месту, не осећа ноге. Неко долази до њега, тражи пушку да га убије, овај га вуче, ”Пусти ме матер ти…”, гласови, пуцање, бежи…бежи…бежи, жбуње по лицу шамара, бол, ваздуха све мање…носе га, возе га, преносе…бол…мрак.
Светло.
Бол.
Мрак.
Светло…
”Хеј ти..” зачу ”немој сад да ми умреш, таман смо те скрпили…”
Светло огромне лампе пробијало се кроз њену светлу косу. Тамне очи и широк осмех на керамичком лицу учинише да помисли да је стигао у неки други лепши свет. Личила му је на анђела и покуша да јој се осмехне, предајући се мишљу да је умро. Онда је стварност неумољиво почела задавати ударце.
У покушају да се осмехне видео је да не може због страног предмета у устима. Покуша да га језиком истера и то га загрцну у покушају да удахне ваздух. Од кашљања покуша да се придигне и установи да је везан.
”Полако…полако, мораш дисати на уста…само полако” говорио му је анђео.
Поступи како му је рекла, прогута накупљену пљувачку и са првим пуним удисајем полако се смири. Гледао је око себе, жице и цевчице су висиле свуда из њега. Био је окружен параванима, осим пролаза наспрам ногу који је гледао на обична плот бела врата. Тада примети параван који му је био постављен у висини струка. Таман широк и висок да не види ноге…Ноге? Покуша да помери ногу ван паравана, али су му и ноге биле везане. Или можда…Покуша да помери руку и склони параван.
”Не смијеш се помјерати, чуј ме добро, не смијеш још…Полако, најгоре је прошло…” Овог пута његов анђео није био у праву, најгоре је тек долазило.

Поглавље 2

Падао је и будио се из коме. Слике су се смењивале: отац теши мајку која плаче, деца га грле, јауци кроз параван, сокови и воће око њега, бол…и она. Чинило му се да је била ту кад год би отворио очи. Или је само њу препознавао. И увек насмејана, увек са неком досетком спремном да га орасположи. Била је млада и лепа и било му је још теже када би отишла јер је схватао да је то радила из сажаљења. Повремено би упадао у филмове и чуо гласове око себе, докторе који разговарају око његових ногу, сестре како му пуцају пенале, море где је са Снежом водио љубав на обали, чудне креатуре које му гурају справе непознатих облика у уста, у нос, у дупе, у… После неког времена му је до мозга почело долазити оно што су причали. Колико је схватио бомба га је бацила преко грудобрана са 4-5 метара висине на пут, имао је доста гелера у телу, горњи део су некако покрпили, али са доњим не знају шта да раде од прелома и покиданих мишића и тетива. Оперисан је неколико пута, нешто су успели, неке операције га још чекају, зато и стоји параван у висини паса. Сазнао је да се анђео зове Данијела, рекла му је да је стално питао за децу, некада и када су деца била ту, да је био под јаким седативима због болова, мајка му је рекла да је Снежана (сада је била Снежана уместо Нена како ју је увек звала) већ била отишла када је добио писмо, питала је за њега и расплакала се, али је боље да се не враћа, отац је рекао да су издајници док је био у коми потписали Дејтонски споразум и да ће отићи да види шта је са кућом, деца су, иако обоје средњошколци, само стајала поред узглавља и нису знали да ли смеју да плачу или не.
Када је чешће био будан него у изазваној коми, извадили су му тубус из уста. Пар дана је после тога причао као после добре пијанке. Одвезали су му руке и уклонили параван код паса. Данијела га је данима припремала за то, говорећи да га чека још операција и да мора бити упоран. Када је параван уклоњен грунуло је из њега као лавина: покушавао је да буде јак, али када му је Данијела стегла руку у знак подршке почео је да рида-ноге су му биле као из дечије играонице, два штапића на које је залепљен пластелин. Негде се видела гола кост, ожиљака је било на све стране, мишића на једној потколеници није било, бутина на другој нози била је дебљине руке, није имао три прста на десном стопалу (то му је рекла Данијела јер је стопало било у завојима), вириле су шипке и шрафови…да није било цевчице катетера која је вирила из длака међу ногама мислио би да му је и ћуна одсечена. Рекла му је да су му извадили 14 гелера које су бројали, оне баш мале и нису, да су то радили доктори са ВМА које је лично тражио командант бригаде да дођу, јер је био у тешком стању и није био за транспорт, да су дошли хеликоптером и радили преко 20 сати, да су тек после наставили ”ови одавде” и да су рекли да их редовно обавештавају о његовом стању…Бес и немоћ.

После пар месеци дође командант бригаде, чувени генерал-потпуковник и уручи му орден за храброст. Поразговарао је кратко са њим, рече да је спречио изненађење и најјачи напад непријатеља до тада, да су захваљујући њему ликвидирали највећи део њихове специјалне јединице, да су нашли издајника који им је дао шему минског поља и страже, да му сви у команди дугују живот и да се његово дело неће бити заборављено…трт, мрт…сликаше га неколико пута са генералом и овај оде рекавши да му обезбеде најбоље услове. Када су му почели долазити ближи другари већ је био у засебној просторији. Питао их је да ли су случајно нашли писмо и његову лампу у рову, на шта би му рекли да су нашли измасакриран леш непријатељског највећег убице кога су звали Змија и да им није јасно како је он преживео јер му је колега на другом стражарском месту већ био ликвидиран. Пође да им каже да је то због писма, али не би му веровали.
Помирио се са судбином што се тиче сад већ бивше жене и решио да се посвети свом опоравку. Али није могао побећи од помисли да је једва чекао да Данијела буде у смени. И остале сестре су биле услужне, али она је била…некако… приснија. Шалили су се све двосмисленије иако је он знао да има дечка, а глупо би било да га тако лепа и нема. Био је неких петнаест година старији од ње, и у почетку га је само посвећеношчу одушевљавала, али, како је време одмицало, све више му је пријало њено друштво. Чак је задиркивао да ће је напасти чим му вршњак проради, на шта се она само кикотала.
Почео је да једе и снага му се почела враћати, бар у горње екстремитете. Успео је да преживи и са четрдесет и нешто кила почео је да добија људско обличје. Повремено је стављао своје мисли на папир, чисто да избаци свој јед. Данијела је то приметила и питала га једном шта пише. Стидљиво је рекао да пискара ”онако нешто”, једном се одважи и даде јој да прочита. Рекла је да јој се свиђа. Није веровао и замолио је да буде искрена да то не би било из куртоазије. Рекла му је да јој се стварно свиђа. Уобличио је то у неколико песама и дао јој када је била у ноћној смени. Ујутру му је вратила и рекла да јој се заиста много свиђа и да обавезно настави да пише.
Једног дана му је у посету дошла само мајка. Питао је где је отац, рекла му је да је отишао да обиђе кућу и стан. Онда се није појавила следећих десетак дана. Деца су долазила и само су одговорала на пар питања везано за школу. Осећао је да нешто није у реду и покушао је да то извуче из њих. Имао је добар однос са децом и знао је када нешто крију или покушавају да га слажу. Када их је притиснуо плачући су рекли да им је баба рекла да не говоре ништа. Наслутио је и питао их где им је деда. Почели су још више да плачу. Пошао је да устане у бесу, син је покушавао да га смири, кренуо је не знајући ни сам где и испао из кревета, ћерка је вриштала јер је почео да крвари. Стигли су и доктори, и сестре и болничари, смиривали су га, борио се као да су му непријатељи, осетио је убод и после неколико тренутак како га везују за кревет. Када се поново пробудио мајка је била поред кревета. Изгледала је старије, сва се некако смањила и смежурала, вероватно од плакања. Учини му се да је одједном оседела или је то био контраст од…..црнине. Поново она мешавина беса и беспомоћности. ”Ђе је ћаћа?” Мајка је само гледала у под и плакала. Кроз њене јецаје сазнаде да је отишао да обиђе и оспособи кућу да би могли да се врате, али је налетео на ”дочекушу”, како су звали мине изненађења које су се постављале повратницима. Сахранила га је ту где су, није хтела тамо, да му и споменик не оскрнаве. Загрли га везаног и још теже заплака док је он тупио зубе од шкргутања. Доктори уђоше и рекоше да да морају да раде неке ревизије јер је падом извалио неке кости које су таман срастале.
Поново бол…мрак и борба за ваздух…

Прође пар месеци и још пар операција. Придржавао се савета и мировао. Сувише мировао…Био је у јадној депресији после смрти оца, након операција је тотално атрофирао, није желео да види никога. Чак га је и Данијела почела осуђивати због тога. Живот му је почео губити смисао.
Онда је она постала нерасположена после раскида са дечком са којим се забављала четири године. Онда је он њу почео да провоцира не би ли јој скренуо мисли. Љутила се на њега онако детињасто. Остали су једном читаву ноћ причајући када је била у ноћној смени. Рекла му је да је диван човек и да има дивну децу…и да лепо пише…Он је рекао да не зна никог другог са ким би пожелео да настави живот. То му је излетело као, како му се чинило, логичан закључак: Снежанина слика је бледела јер се није јављала, а Данијела га је једина гледала као човека, а не као хендикепираног пацијента. Није он преувеличавао однос сестра-пацијент, заиста му се свиђала. Зато ју је привукао и покушао да пољуби, али је она стално избегавала његове усне. Није се бранила у загрљају, само је избегавала пољубац у уста, као да је хтела да га излуди. Или није била сигурна. Стегну је мало чвршће и усмери лице према његовом.
– Данијела…заусти. Гледала га је крупним кестењастим очима у којима се утапао. Пошао је да је пољуби поново, она покуша да измакне, али је стисак био јачи. Усне се додирнуше и она поче да се опушта…Само за тренутак.
– Немој…молим те…
Ма шта немој, мислио је, шта немој кад је тако лијепо. Поново је измакла усне и поново их је вратио.
– Немој ме љубити…узвратићу…-рекла је тако молећиво да није имао другог избора него да поново потражи њене усне.
Сваки пољубац је био мало дужи од претходног. И све слађи. Спустио је руку на њену дојку и нежно стегнуо док није испустила уздах. Одмакао је главу и погледао је: могао се заклети да је њено лице са затвореним очима и полуотворене усне са тек назирућим секутићима један од најлепших призора које је у животу видео. Могао се мерити једино са оним првим пољупцима када је био најзаљубљенији у Снежу. И по први пут од када је настрадао крв му се сјури доле. Његов некадашњи понос за који је мислио да ће му до краја живота служити само за мокрење поче да се буди. Сав срећан је зграби још јаче и завуче руку испод униформе.
– Аааа…аааа…ааа…поче да се грчи у њеном наручју.
– Па ти си мене баш пожелио, је л’ да?
– Мааааа јесам, ал’….
– Нема везе, свакоме се деси…-извали она најглупље женске речи утехе мислећи да је свршио.
– …болииии, луда главооо, аааааааааааа…
Од силне среће је заборавио да још увек има увучену цевчицу од катетера, тако да је сада сунђерасто ткиво са навалом крви стезало страно тело у мокраћном каналу. Колико год му је пре пар секунди било лепо, толико га је сада болело. Иако га је видела голог док га је превијала, сада је стајала поред њега и понављала:
– Шта сад да радим…шта сад да радим…
Да није било те проклете цевчице знао би он да јој каже шта да ради, али овако се само преко чаршава држао за међуножје и јаукао. Покушао је да извади цевчицу колико је био неугодан бол, али га је онда још више болело.
– Удари ме! Аааа…
– Шта?
– Удари ме јебо те…
– Ма како да те ударим јес’ луд?
– Удари ми шамар…уууххх….
Она је оклевала.
– Ајде бона удари ми шамар да скренем мисли с тебе….
– Како ћу…
– МА УДАРИ ЈЕБЛА МАТЕР СВОЈУ КО ДА САМ ТИ БИВШИ…
Не стиже ни да заврши реченицу, Данијела му развуче шамар да му је лево уво звонило к’о ватрогасни аларм. Иако је очекивао, изненади га јачина и некако преусмери крв у друге делове. Она је стајала са напола подигнутим рукама како би се заштитила од евентуалне реакције. Кад је бол попустио рече јој:
– Да знаш, ово нам се не броји у свађу…
– Будало, ниси нормалан… рече са осмехом и сузама у очима.
– Откин’о би му руку и туко га њоме…
– Кога?
– Тог што те тако повредио…
Већ је свитало и она је морала да иде. Када је јутарња визита дошла затекла га је свог упишаног, јер цевчица катетера после ноћашњег догађаја није дихтовала, али са победничким осмехом на лицу-није му било важно што је лежао у сопственој мокраћи, било је важно што поново може да му се дигне. И живот му се одмах учини лепшим.

Даљи опоравак је ишао по неком плану. На његово инсистирање су му скинули кататер, ожиљна ткива су зарастала и убрзо су престали и да га превијају свакодневно, јео је као сиромах на даћи, са терапеутима је почео да ради вежбе. Данијела се некако, по њему, чудно понашала, некада га је грлила и љубила, а некада му се чинило да га чисто службено поштује као болесника. Иако је понекад успевао да је поново ухвати у загрљај брзо би се извлачила са неким изговором типа ”да чува снагу за опоравак”. Све је више лудео за њом и то му је давало неку додатну снагу да још више вежба и покуша да се што брже опорави. Иако су прогнозе биле лоше, веома, веома лоше, он је желео да што пре прохода ни сам не знајући како. Радио је све што су му терапеути говорили, чак је све вежбе понављао по неколико пута када они нису були ту, али су то биле вежбе у кревету. Желео је да устане, већ се осећао довољно јаким, али му кости још нису биле зарасле. Чинило му се да без обзира колико вежбао никаквог напретка нема. Међутим, то што је све више вежбао није остало непримећено, па су му доктори рекли да је време да се врати у матични град на даљу рехабилитацију, јер више није било потребе да буде код њих у болници. Одавно је требало да се пребаци у болницу у граду где су му и деца, али су испоштовали његову жељу да остане ту, коју је образложио тиме да још није спреман да буде са осталим болесницима, а у ствари није хтео да иде од Данијеле. Сада више није имао неког ваљаног разлога и та га вест онерасположи.
Сачекао је да она буде у ноћној смени и позва је да разговарају. Међутим, чим ју је видео, страх од раздвојености надвлада и привуче је у наручје. Знао је да ће за пар дана да га отпусте и хтео је да некако ово вече буде посебно, хтео је све. Љубио ју је дуго, отимала се таман колико треба да му тестостерон почне да шишти на уши, распремио је њену униформу и дошао до голог тела. Мазио ју је нежно и она се препустила. Скинула му је пиџаму и пошла да седне на њега. Очекујући тај тренутак месецима схватио је да се ипак није опоравио колико је мислио-либидо који је скочио у почетку лабаво је висио у њеним рукама. Пољупци и покушаји да га поново подигне свели су се на вероватноћу да се са куваним шпагетама игра пикадо. Стегнуо ју је јако и са главом међу њеним грудима проклињао судбину.
– Бане…(тако га је звала)…пусти ме.
Правио се да не чује иако је чуо кад је ваздух кренуо из плућа да формира речи.
– Пусти ме, молим те.
– Не могу.
– Наи’ће неко…
– Нек’ наиђе. Шта кога брига шта ја радим са својом женом!
– ……каквом женом??? Шта то бунцаш?
– Још мало невјенчаном…рече гледајући је у очи. Што, је л’ нећеш?
– Ма дај…гледала га је и видела да он то мисли озбиљно. Онда се истргла из загрљаја и обукла.
– Данијела…Знам да нисам нека прилика, али дај ми бар шансу да покушам да те учиним срећном…
– Пусти…-гледала га је оним крупним смеђим очима-…не иде то тако. Гледај ти да се опоравиш…
– Опоравићу се…Хоћу…Не знам како, али хоћу. Нећеш ме се стидјети, обећавам…
– Што бих те се стидјела, ма шта причаш? Па ти си преживјео што нико није. Само…
– Само ШТА?
– Само…не знам…не иде тако…
– Ја сам сам, ти си сама, ти си нешто најбоље што је могло да ми се деси у животу, шта онда не иде тако?
– Хеј ти…не претјеруј. Опорави се, треба и ја да видим да ли си ти најбољи у мом животу…рече му, смешећи се враголасто.
Неки кораци се зачуше ходником и она изађе да види ко је. И више је није видео. Предала је смену и отишла да одмара два дана до следеће дневне, а њега су сутрадан пребацилу у болницу, тамо где су му живели мајка и деца.

Поглавље 3

Сместили су га у четворокреветну собу, где је лудео од целодневних прича о рату. Тројица цимера су побила више непријатеља него Рамбо у свим филмовима заједно. Када су једном дошли другари да га поново обиђу и када су им рекли са ким деле собу, приче о херојству су се у многоме смањиле. Поштовали су га и постао је на неки начин старешина собе. Он је мислио на Данијелу и писао захтеве, молбе и жалбе покушавајући да оствари нека права као инвалид, вредно је вежбао и ускоро је почео да се креће у колицима. Тај осећај када је први пут сео у колица и померио се само неколико метара од кревета за који је више од пола године био везан удахнули су му нову вољу за животом после летаргије у коју је упао. Сада је у кревету био само када је спавао, возио се ходницима, разговарао са људима, јео је у трпезарији са осталима, а не у кревету као до тада. Излазио је напоље и поново био део света.
У посету су му дошли женина родица и њен муж код којих су се сместили почетком рата. После устаљених поздрава и питања о здрављу неминовно се дошло и до Снеже. Њена нерођена сестра поче гледајући у под….
– Ником није јасно…трудила се и све радила да прехрани дјецу, није хтјела помоћ, држала је неку тезгу на пијаци и са твојом мајком продавала свашта, сналазила се…Онда је једног дана са голфом пуним робе ударила у џип сина оног Качара што има пумпе, не знаш га ти, држи пола града. Клинац возио, штета није била велика, али је матори инсистирао да му надокнади да се не би тужили и стварали трошкове. Пошто није имала пара понудио јој је да ради код њега у кафићу и да јој од плате одбија пола док не исплати потребну суму, ваљда неких шест мјесеци, откуд знам. У почетку је добро дошло, имала и бакшиша, радила је прије подне на пијаци, поподне у кафићу…али почела је да долази све касније, неколико пута су је донјели пијану…Свукла се Бране мој и више нег’ кад се удала за те. Рекла је да ће издржати још мало, само да отплати ту штету и неће више радити у кафићу. Дјеца нису оскудевала, то је сигурно, била су све боље обучена, није ни њима, ни твојима фалило. После неколико мјесеци, једну ноћ се вратила и рекла ми да дјеца буду код нас неколико дана, да она мора да иде јер је убила Качара, маторог, нешто рече на брзака да ју је стално уцјењивао…Не знам Бране…нико не зна шта је стварно било, није га убила, разбила му је флашу о главу и исјекла га, он пао, она мислила да је мртав и узела пасош и побегла…Јављала се и питала за тебе, каже мучи се тамо, рекла сам јој да је Качар жив, само унакажен, рекла је да је таман нашла посао и да ће видети да шаље пара дјеци…али…да се не може вратити…бар не неко дуже вријеме…срам је и тебе и дјеце…То је што знам, што ми је рекла…не знам друго Бране дјеце ми…Кажу да је овај….знаш…Качар тјерао…знаш…ови кад дођу са ратишта…али то су приче Бране, ти најбоље знаш своју жену…не вјеруј…

Одоше и оставише га са горким укусом у устима. Знао је своју жену као ведру и вредну, увек спремну да помогне другоме и надасве психички јаку. Шта је толико могло да се деси да тако остави децу и њега није му баш било јасно, али није хтео о томе да размишља. Читав живот је избор, правимо их сваки дан, некада добре, некада лоше, али морају се правити. Она је свој направила, отишла је не покушавши да било чиме образложи тај поступак. Да је хтела да му се врати до сада би нешто покушала. А и када би дошла, питање је како би због накупљеног гнева прошла. Сада је касно, заљубљен је у другу због које је највише журио да се опорави, а и суочавао се са другим проблемима које је морао да реши.
Мајка му је све лошије изгледала. После смрти оца једноставно је почела да копни. Мучила се у младости да са оцем скући и сада је мислила да ће са њим уживати у старости. Рат је све променио, сувише је догађаја било у кратком року и смрт драгог бића са којим је четири деценије делила постељу ју је дотукла. Говорио јој је да се тргне и да мора да живи, да има због чега, али она је полако за собом гасила једно по једно светло. Видео је то и чим је смогао снаге замолио је родициног мужа да их одвезе до бившег места пребивалишта и да пренесу папире од куће на њега.
Кад су после неколико сати вожње дошли пред зграду у којој је живео до рата рођо му је помогао да седне у колица, али зграда није имала ни навоз за инвалиде, ни лифт, тако да је он остао доле док су се рођо и мајка попели на други спрат. Не прође ни десетак минута, појавише се они са неким човеком који је носио гајбу за поврће у рукама, пуну неких папира. Препозна првог комшију Омера.
– Здраво Бране…
– Здраво Омере…
– Бране, нисам ништа крив, матере ми. Дошли неки људи из банке и тражили те, тебе није било, запечатили стан судски, знаш и сам, мене питали гдје си, ја им рек’о да си тамо али нисам имао адресу, нисам знао ни да ли си жив…после дошли неки и развалили, покупили шта су ‘тели…био тако разваљен, ја закуц’о даску да не улази било ко…и покупио ово што сам нашао некије папира и слика…
– И?
– Па после долазили опет они из банке и рекли да ће дати стан на лицитацију… кажу ниси отплатио…и ја…шта сам мог’о Бране, па свак би тако, је л’ де, ја их питао да л’ могу ја и колико кошта, па што да узме ко други…Нисам Бране, дјеце ми моје, ништа ружно мислио, кунем ти се…Људи рекли да платим те четир’ рате и камату неку и да ће ми дати папире да је стан мој, ево ми и папира…
Спустио је ону гајбу и пружио му папире из џепа. А он је само седео и гледао у њега. Петнаест година је отплаћивао тај стан и због четири јебене рате које није ни имао где уплатити кад је рат почео, стан је припао другом. И то не било коме, него првом комшији који је имао четворо деце и коме су сваке године из књижаре давали књиге и свеске, торбе и пернице на вересију, што је он отплаћивао како је могао, некад и до краја школске године, да би се на почетку следеће одмах задужио. Човеку коме је својим колима возио жену на порођај са другим и трећим дететом јер није имао кола. Човеку због којег је крњио рате за тај исти стан дајући му паре за кирију док му у руднику не дају плату…Бес је киптио из њега. Омер је то видео и померио се корак уназад.
– Немој Бране да се љутиш, молим те…Иди у банку, ако они кажу да иселим ја ћу иселит’…Ет’, је л’ поштено?
Био је љигавац који је својим гмизањем пролазио кроз живот и због тога му се гадио.
– Поштено Омере, рече и пљуну га по сред лица. Пошао је колицима према њему, али се рођо испречи између и одгурну комшију.
– Немој тако…немој ме пљувати…нисам ти ја ништа крив…
У неку руку љига и није био крив, али сви се рађамо поштени и самим тим у себи знамо да ли смо некога преварили или не, како онда овај бескичмењак може да мисли да је поштено то што је за плаћене четири рате добио стан некога ко је тај стан 15 година отплаћивао? Управо зато што у себи налазимо оправдање док нас тај осећај упорно упозорава да нешто нисмо урадили како треба, да смо узели нешто што нам не припада, да смо некога повредили, управо зато долази до свих сукоба. И због тога што се то оправдање све лакше налази, чиме се полако затире тај рођењем дат осећај за правду, управо због тога ратови на овим просторима не нестају већ се само повремено прекидају.
– Како си га зарадио, тако те у њему здравље служило…-од једа избаци клетву. Знао је да ће чак и да покрене код УНПРОФОР-а захтев за повраћај имовине то трајати и трајати, да ће ови из банке рећи да су покушали да га контактирају, али да нису успели, да се скоро три године није појавио у стану, тако да би и сам исход био неизвестан, чак више известан на његову штету, уз трошкове за које није имао новца.
Рођо одгурну Омера и убаци ону гајбу у кола. Мајка је само стајала са сузама у очима, није их имала више да теку. Отишли су на пар места у општину, то јест мајка је ишла са очевом умрлицом како би прво успела да преведе на себе, а након тога су уз унапред припремљен уговор пренели права располагања кућом на њега. Нервирало га је што је морао да чека напољу док би службеници са папирима излазили да их потпише, али нигде није постојала рампа за колица. Некако су успели да то заврше и већ су и он и мајка били уморни, то му је било нјавеће одсуствовање из болнице, па су кренули до куће.

Кад су стигли пред кућу мајка му је рекла да не излази, али он је желео да види како му је отац настрадао. Рођо му је помогао и изнео га из кола у колица. Већ са пута се видело да су прозори избијени, стакла је било свуда около, кућа је вероватно била опљачкана и одавала је некако тужан утисак. Докотрљао се до улазних степеница, и преко пар степеника погледао унутра. Врата су била отворена и видела се мрља од крви на поду. Замоли рођу да гурне врата јако и да се склони иза зида, где се и сам помери . Рођа га погледа зачуђено, али уради како му је рекао. Гурну врата и склони се. Врата ударише у зид иза њих. Погледао је поново унутра сада кад су врата била широм отворена. Иза врата се налазила рупа од експлодиране бомбе највероватније, рекао би по гелерима да је била ”седамдесетпетица”. То их је упозорио командир када су први пут ишли у претрес терена: у чашу се стави бомба и извуче осигурач да кашика не би спала, чаша се стави иза врата, која морају бити мало одшкринута да навуку онога који долази да их само отвори, а не развали, како би се чаша преврнула и бомба без кашике испала одмах испред посетиоца. Зато су се и звале дочекуше-јадни људи би неопрезно похрлили у дом који су годинама стварали и у добром делу случајева остајали заувек у њему. Некада су их поново постављали баш кад неко настрада, јер су знали да ће кад тад неко други поново доћи да обиђе имовину. Зато је и рекао рођи да прво гурне врата и склони се. Овај пут, срећом, није било дочека, јер је ”дочекуша” која му је убила оца била постављена ко зна када.
Гледао је кућу и размишљао зашто људи постављају такве мине некоме цивилу кога никада нису упознали? Хајде, рат је, уђеш у кућу, видиш да ли има кога и идеш даље. Шта је згрешио цивил који се годинама мучио да ту кућу сазида и који и није учествовао у рату? Ко зна колико је њих још настрадало као његов отац, то нико и не проучава. Кућа где је растао сада није била употребљива за њега. За неког другог можда да, али да би он ту функционисао требало је доста улагања и опет не би могао да буде сам, а не може децу везати да му помажу када и они желе да нађу свој пут у свеопштем лудилу. Син завршава средњу школу, игра фудбал и повремено конобарише, желео би бар на неку вишу школу. Није неки ученик, али пролази са добрим и врло добрим успехом. Ћерка миљеница је одлична и за њу би било штета да не иде на неки факултет, али од чега? Мајка се осушила и било је питање дана када ће се придружити оцу. Зашто би онда улагао у кућу у којој нико од њих неће становати? Ако окачи таблу да продаје кућу следећи пут кад дође неће наћи ни циглу на цигли. Комшије су се бојажљиво враћале, али све су то били старији људи који су ту дошли да сачувају то мало имовине деци, ни са ким није био толико присан да би му поверио продају куће. И коме да прода у овој ситуацији када је затртих домаћинстава на све стране? Ко зна колико би то потрајало и колико би уопште новца могао да добије…Погоди га парадоксалност ситуације: док се он борио на некој другој страни да сачува српска места где би народ могао безбедно да живи, и у тој борби замало изгубио живот, остао је без стана и куће где је он требао да се врати. Најгоре је што ништа није могао да уради. Само бес и немоћ…
Испод прозора нађе пар полупаних каменова, то је био кремен којим га је отац давно учио да пали буков труд, суву гљиву којом је запрашивао пчеле, а коју је касније палио и стављао у кућу јер је отпуштала пријатан мирис. Вероватно су од експлозије спали са прозора где су их увек држали, заједно са парчићима гљиве. Дохвати их и поче да удара један о други. Варнице су прштале јер хиљадама година стваран камен није могао да затаји. Рече рођи да донесе онај сандук са документима. Прегледа површно шта има. За шта год је ухватио везивале су га успомене, макар то био и рачун за струју од стана. Извади прашњаву слику: Снежа и он док је био у војсци, млади, лепи, насмејани, заклети на љубав. Зубе је стезао до испадања трудећи се да из њега не груне туга. Узе парче гљиве и пар пута кресну док се варница није примила. Дуну пар пута да жар крене и убаци гљиву у сандук, покривши је папирима. Позва рођу који је обилазио око куће и рече му да унесе сандук и стави га иза кревета јер нема ништа што му треба. Пожурио га је говорећи да мајци није добро, и кренуо до кола. Када су кренули учини му се да кроз прозор осећа слаткаст мирис запаљене буковине која је тињала полако палећи папир и крваву јамболију којом је био прекривен кревет. И црно-белу слику из војске…

Сазнање да нема ништа и да ни од кога ништа не може ни да очекује, донесе му неко чудно олакшање због којег поче је још жешће да вежба. Почео је да ”хода” у дубку (негде зову пилот, негде лифт) испрва се ослањајући на руке и помало на леву ногу, док му касније касније нису скинули шипке и ставили неку гвоздену скаламерију са којом је благо могао да се ослања и на десну. Када је на ногама добио довољан ослонац да може да стане на штаке пустили су га кући. Дошао је код женине родице и рође у помоћну кућу где је ”само на кратко” склонио породицу. Та је кућа била у ствари летња кујна коју су његови прилагодили животу: кухиња је била и кухиња, и дневна и спаваћа соба за његовог оца и сина, а тадашња остава је била спаваћа соба за мајку, Снежу и ћерку. Шпајз су преправили у клозет, а купатило су користили у рођиној кући. Његова инвалиднина није била довољна да се живи. Син би понекад донео нешто пара, али то није било довољно ни за његов џепарац. Узео је своју писаћу машину и почео да куца деци матурске радове и неке преводе, ништа посебно, али чисто да не седи кући залудан. Ишао је на вежбе, вежбао, дружио се, куцао.

Поновно ватрено крштење са вршњаком је имао пред излазак из болнице са неком спремачицом, овај пут га није издао и спустио се, али је свршио после неколико улазака као да је први пут видео ону женску ствар. Али, неколико следећих пута се постепено враћао у форму. После је имао неку удовицу која јесте била добра према њему, али он је видео само Данијелин лик. Некада би у сред радње прекидао и само уздисао гледајући у плафон, некада би док је био у њој шапутао Данијелино име и говорио колико му недостаје, некада би тако јако улазио као да се њој свети што није са Данијелом. Била је и нека удата, па после још једна, и још…било их је како је време одмицало, али ниједна није могла да га преокупира. Данијели је писао писма, она би онако куртоазно одговорила на свако пето, некада би је звао телефоном, некада би успео да је добије, али никада није имала времена за неки дужи разговор. Разједало га је то и желео је да је заборави, али би после неког времена схватио да је још заљубљенији него када је одлучио да проба да је заборави. Давао је шансу другима, бар се трудио, али ниједна, баш ниједна, није могла да начне ту копрену са његових очију која се звала Данијела.

Пошто је био педантан посао са куцањем дипломских је полако напредовао, иако је био свестан да ће машину за куцање убрзо заменити компјутери. До тада, посао није одбијао, без обзира колико је био обиман, када је био крај школске године остајао би и до зоре да куца. Набавио је и неку малу машиницу за увезивање као што су пре имали у књижари, тако да је одрађивао комплет услугу и то су ученици волели. Рођо га је питао да ли би радио у видео клубу код неког његовог јарана, он рече да би, и после пар дана поче. Није да власник није имао другог избора, него му се неки порез враћао ако је имао запосленог инвалида, тако да је обојици то добро дошло. Ни плата није била велика, али мало тамо, мало ‘вамо, и некако се живот устали. Онда му је умрла мајка.

Она је у ствари почела умирати када је одједном осетила неку зебњу јер јој се муж није јавио оног дана када је отишао да обиђе кућу, умирала је те ноћи док ујутру неко није јавио да је погинуо на кућном прагу. Од тада је само чекала да тело физички откаже. Сахранили су је поред оца. Оно мало пара које је успео да уштине и остави са стране дао је за сахрану и да се излије опсег за гробове родитеља у већ претрпаном гробљу, за споменик није имао. Када су сви отишли замолио је децу да га мало оставе самог. Гледао је у крстове и у себи им се извињавао што су сахрањени ту у граду у којем никада до ратс нису боравили, а не тамо где су имали жељу да буду и у смрти заједно, тамо где су провели већи део живота. Дивио се њиховој љубави и посвећености, некако су и у смрти били достојанствени, имали су једно друго и то је све што им је требало, а он на овом свету, осим своје деце, није имао ништа. Бес и немоћ му настераше сузе на очи…

У видео клубу је газда донео неки компјутер ради вођења евиденције издатих касета и ажурирања стања, међутим убрзо је све више њих тражило филмове на дисковима. Компјутер му је добро дошао и он полако поче да се обучава за основне програме. Једног дана му газда донесе неку кутију са видео касетама и рече му да их прода ”испод пулта” по некој багателној цени, јер су све биле порно касете и покушавао је да се ослободи касета како би увео дискове. Издавао је те касете и био је у почетку зачуђен колико људи их гледа, али се сам није нешто претерано палио. Није да их никада није гледао, али сад да баш сваки пут уз два филма узме трећу касету гратис која мора бити порно, то није. Пође да сложи набацане касете у кутији да би знао поклоницима те врсте умотности шта да понуди. Било је ту класика као ”Дубоко грло”, ”Ђаво у госпођи Џонс”, ”Мајами спајс” и других, али њему привуче пажњу једна неизгледна касета која је испод фолије била умотана у обичан папир и са залепљеном сликом цице исечене из порно часописа, очигледно ”изненађеном” са којих јој је страна све улетало. Оно због чега му је привукла пажњу био је натпис са стране на којем је хемијском писало ”Похотна конобарица” и у загради име града где се налазио. Кад је завршио паковање из чисте знатижеље убаци касету у неки изгуљени плејер. На екрану се после безвезне најаве појави војни џип који стаде испред кафане којој је сниматељ намерно скривао назив. Изађоше тројица са пушкама у маскирним униформама и почеше да менекенишу на сунцу. По начину на који су држали оружје видело се да га никада раније нису имали у рукама. Ушли су у кафану са цвикама за сунце иако се сада кроз прозор видело да је напољу мрак, ту је као газда који хоће да их истера, они га ударају и везују, а конобарицу почињу да малтретирају. Конобарица је била плава, мало појача, али добра, утегнута у неку хаљиницу до пуцања, са све опасаном кецељом. Она се бранила и то је трајало све док један није ухватио и једним потезом поцепао ту хаљиницу. Она му удара шамар, изгледао је као прави, он њој враћа још јаче, она пада, прискачу ова двојица и цепају све са ње, стављају је на столицу, ваде справе и почиње трпање у уста. Ређали су се један за другим и таман хтеде да угаси плејер уочи минђушу на увету конобарице. Снимак је био урађен лошом камером, сниматељ се стално кретао да уђе конобарици што ближе међу сисе и међу ноге, али се могао заклети да…Сачека сцену не пратећи радњу већ само када ће уво конобарице бити на екрану и тада стисну паузу…Личи, али није…Ма јесте…Није…Стисну ”плеј” па опет паузу. Замрзнута слика потврди његове сумње: минђуше на конобарици је он купио Снежи за 10 година брака, сећа се колико их је бирао и колико их је платио. Минђуше са малим црним дијамантом, или карбонадом, оивичене срцем и низом малих белих циркона су биле толико лепе да није могао да одоли када их је видео у једној ексклузивној златари главнога града. Коштале су ђаво и по, али је вредело видети Снежино лице када их јој је поклонио и рекао ”Ти си овај мали ретки дијамант у мом срцу.” Али…откуд на овој плавуши њене минђуше? Нису ваљда били у толикој беспарици да их је морала продати? Тек тада обрати пажњу да се испод плаве косе назиру обриси црне. ”Војник” који ју је држао за косу и навлачио главу на свој уд повукао јој је перику. Пусти поново касету, овај пут успорено. Сада већ није било сумње, била је то његова жена. И здушно је то радила. Са свом тројицом. У разним позама. Са свом тројицом. Одједном. Није одгледао до краја. Како су почели можда су до краја натегли и оног газду који је то везан ”морао” да гледа.
Није знао шта је осећао…или није ништа осећао…осим можда огромне празнине у пределу стомака… и жала што није погинуо оне ноћи.

Сутрадан је питао газду одакле му та касета и да ли има још аматерских снимака, као интересовала се нека муштерија. Овај му рече да има можда пар комада, да је то он снимао за Качара (”знаш, онога што држи пумпе”), који је налазио удовице или распуштенице без пара и нудио им да раде као конобарице, а после би их приморавао да се проституишу и продавао по куплерајима у Србији и Хрватској.
– А је ли, знаш ли шта би баш са овом, овом конобарицом на касети?
– Шта је, напалио си се, а? Не кривим те, и други су, те сам касете највише издао и продао.Та ти је јаро посебна прича…Качар се жестоко на њу ложио, она му није дала, он јој ставио неку дрогу и, видиш јаро, боља је него пола пола професионалки у порнићима. Качар није хтео да јебе док је дрогирана, него сачекао док сам ја измонтир’о филм (”А, јеси га вала измонтир’о, свака ти част кад ноћу возе са цвикама за сунце”) и после јој показао, уцјењујући је да спава са њим иначе ће филм пустити у промет. И шта луда уради? Спуца га флашом вискија у главу и замало га убије…Свог га исекла и побегла неђе, кажу да је у Швабији..или Швици, нешто од та два. Качар чека да се врати, хоће он да јој суди…А какву је каријеру могла имати…
Не рече му ништа. А и шта се ту имало причати? Сада је разумео зашто је отишла: знала је свог човека и знала је да би свашта направио. Дубоко у себи се некако осећао поносним што је то урадила. А да је била жестока у сексу, била је…

Поглавље 4

Голфа је продао онако удареног и нерегистрованог за неке смешне паре (”Јаро, то што је ударено да ја и ти дунемо из кабине има да исправимо тамо на крилу…”) и од тога купио полован компјутер и штампач и доградио минијатурно купатило у помоћну рођину кућу. Почео је осим штампања дипломских да нарезује филмове на дивље, инсталирао је неки крекован правни софтвер и писао све поднеске, од тужби, молби и жалби, до захтева, приговора и решења. Чак се повезао и са неким адвокатима, тако да је посла било и за децу. Подигао је најзад родитељима споменик.
Замолио је рођу да проба да вози. Тешко му је било да уђе са оним металним стезником око ноге, али када је ушао видео је да може да притиска папучице. Возио је неких десетак километара и то без проблема. Одушевио се, то је био много виши ниво живљења. Одмах тог викенда га је питао да му позајми кола. Спремио се и отишао да тражи Данијелу. После неколико сати вожње дође до болнице где је лежао. Они који су га препознали грлили су га и поздрављали се са њим као са најрођенијим сазивајући читаву болницу да га виде. Ходао је на штакама и то им је било толико чудно као да су му ноге поново израсле, а не да је оно мало преосталих мишића ојачао довољно да на њих може да се ослони. После разговора о стању рехабилитације, издвоји једну од сестара која је радила заједно на одељењу и дружила се са Данијелом, и упита је где је она.
– Отишла је.
– Гдје је отишла?
– Па вратила се кући, гдје ће…
– Како, напустила посао, шта?
– Напустила је овдје и вратила се тамо у болницу.
Због свих дешавања није стигао да јој пише задњих месец дана, а вероватно и више, нису се ни чули телефоном, али ниједном није наговестила могућност враћања кући, тако да га та вест баш изненади.
– Па зашто, кад јој се овде свиђало, бар тако ми је говорила?
– Није могла више да издржи, онај њен је поново почео да малтретира…
– Који њен?
– Манојло, хирург…
Иако није имао појма о чему прича покуша да је ухвати на кварно:
– Како, мислио сам да је раскинула с’ њим…
– И јесте, баш онда када си ти био овде. А и јесте се вукла с’ њим, никоме није било јасно, онако лијепа, ваљда је нахват’о чим је завршила средњу и ко зна шта обећао…Али опет…Тад је био ожењен, са двоје дјеце, ваљда јој рекао да ће се развести…и састави она са њим четири године, мој Бране…Ђецу му је она одгајила, ма шта причам, Бога ми скоро пет година. И заволела је ђеца више нег’ рођену матер, знаш ти Дацу како је умиљата, и јесте он узео стан, и живели заједно, али кад је она рекла да јој је доста чекања и да би и она своје дијете он полудио…Јесте, био си ти ту кад је то било…Свађали се по ваздан, начелник морао да интервенише, рекао да ће их обоје истерати с посла…Онда је она покупила ствари и прешла код мене…Тад ми је и рекла за тебе…Плакала је кол’ко јој је било жао што си све преживјео…Каже да си добар човјек…Овај после кукао мјесецима и молио да му се врати, и она луда опет оде, и после неког времена установи да он уопште није разведен, и ту пукне свађа и она оде…
– Причали смо- поче он опет да је бунари-не знам шта јој је то требало…
– Јесте, јесте, сви су јој то рекли. Могла је имати било кога, еј, било којег мушкарца, а она је нашла њега 12-13 година старијег, ма ‘ајд’ и што је старији, лијеп је човјек, нег’ што је ожењен. А мушкарци су ноге ломили трчећи за њом…Није ти ни она чиста Бране…
– Једном сам ја био код ње прошле године-настави он да извлачи информације лажним навођењем-знаш ли тачно гдје јој је кућа, не верујем да би се сад сетио?
– И ја сам била сам’ једном…можда два пута…Али није тешко наћ’…
И објасни она ту њему како да нађе Данијелину кућу (”Јесте, јесте”-понављао би као да се сећа када би она рекла неки оријентир). Трудио се да запамти иако су га ноге болеле од стајања у месту. Међутим, ако је био изненађен чињеницом да је отишла из болнице где су се упознали, још више је био изненађен чињеницом да је њен дечко због којег је после оне вечери тако нагло мењала расположења био само пар година млађи од њега…Поздравише се и он крену…
Данијела је живела у малом месту на пола пута у повратку. Није било директно на магистрали и то му је давало неку рустичну чар. Стао је само једном да провери оријентир који му је дала Данијелина другарица у болници и убрзо стао испред куће које се као сећао док је сестра у болници није детаљно описала. Испакова се некако и на штакама се попе уз пар степеника. Како је притиснуо звоно тако је срце дошло у грло. Хтео је да он њу изненади, а сада је изненађен стајао пред њеним вратима. Неко се приближавао и он се успаничи. Пре него што је успео да се окрене на штакама и побегне, мислећи да није можда погрешио кућу, врата му отвори жена педесетих година.
– Да?
Стајао је гледао у њу премотавајући по глави шта треба да каже. Сада је видео на кога је Данијела лепа…Пошто није проговарао жена понови:
– Изволите, кога тражите?
– Данијелу…-изусти некако као да су му то последње речи у самртном ропцу.
– Данијела…-позва она иза својих леђа. Ништа се не деси пар тренутака и она понови гласније ”ДАНИЈЕЛА!!! НЕКО ТЕ ТРАЖИ”…
Иза ње се зачуше кораци.
– БАНЕ! викну из ходника.
Гледао је у њу као када је први пут отворио очи и видео је у светлу рефлектора-као у божанство са неког другог света. Чинило му се да се искрено обрадовала.
– Хајде мама помери се побогу, видиш да је човјек на штакама.
Њена мајка се помери, она га загрли и пољуби у образ. Ушли су у велики и лепо сређен дневни боравак и сели на угаону гарнитуру. И ту је почела прича… Данијела је објашњавала мајци ко је он, мајка се дивила, онда је кувала кафу, онда се појавио Данијелин отац, па је изнео своју ракију и рекао женама да спреме мезе, па су онда њих двојица мезили и причали о рату, па је онда дошла Данијелина млађа сестра са зетом, па је онда отац њој објашњавао ко је посетилац…И тако је у пријатној атмосфери време промицало, повратило му се расположење и учинише му се као сасвим пристојна породица. Гледао је у Данијелу опијено, када би видео да су и други то приметили склањао би поглед и одговорио на питање постављено доста раније, што су остали смејући се приписивали ракији. Када је хтео да крене Данијелин отац рече да о томе нема говора, да је попио и да се распреми некладашња соба млађе ћерке да би преспавао код њих. Прихватио је и остао у даљем чаврљању са њима. Да ли му се чинило да је и она њега поново гледала нежно? Отац је и даље причао о рату, о томе ко је крив, о времену СФРЈ…(”Да ли ме то она чачка ногама испод стола?”)… зашто ЈНА није извршила пуч и завела диктатуру…(”Не гледа у мене, али мора бити она…А море бит’ да је и зет…”)…где је служио војску…Све то време су полако сркали ракију, чак су пар комада попиле и Данијела и њена сестра, док је једино мајка седела некако постранце и пазила да нешто не фали на сточићу. Данијели ракија натера руменило у керамичке образе и дође му да је ту пред свима пита да се уда за њега. Нешто пре поноћи одоше сестра и зет, а и њени се почеше спремати, рекавши јој да покаже госту где ће спавати. Поведе га и пође да се пење уз степенице. Он је стајао и гледао за њом: ишао је он уз степенице, али само по неколико на улазима зграда, сада је требало да се попне на спрат. Бојао се да се не обрука.
– А могао сам ја и у дневној…
Окренула се и погледала га са оним ђаволастим осмехом на лицу:
– И моја соба је горе…
Зашто мушкарци немају интуицију да разумеју између редова? Зашто жене не могу да буду практичне и да кажу једноставно шта желе? Али и због тог ситног наговештаја, због тог промила могућности у његовој глави да би могло нешто да буде, и пузећи би се попео. Кренуо је понављајући у себи ”Уз степенице нога па штаке, низ степенице штаке па нога” и полако, степеник по степеник, повремено гледајући у њене облине у висини лица, попну се на спрат. Био је у голој води, што од напора, што од страха да се не стрмекне и направи себи белај као када је испао из кревета онда кад му је отац погинуо. Показа му где је купатило и он одмах оде да обави личну хигијену. Ушао је у собу, распремио се и легао. Иако је био уморан, иако је мало попио (ненавикнут пуно није ни могао), очи су му гледале обрисе уличног светла на плафону. Ослушкивао је као да је поново на оној мртвој стражи. Међутим, није се ништа чуло…И таман кад га је умор почео ломити, учини му се да чује врата. Ускоро се отворише његова и она уђе. Била је у некој широкој краткој спаваћици кроз коју се тек назирало колико је згодна.
Повуче је на себе, скиде јој спаваћицу и поче исконски плес телима. Иако је горео од жеље, обуздавао се и желео да јој продужи уживање. Када је почела да гласно уздише дохвати га и поче да уводи у царство сладострашћа. Ни тантризам не може дефинисати тај осећај када толико времена чекаш да будеш са женом коју толико волиш. Сада је он био горе и желео је да води игру. Кружио је око улаза дражећи је још више док је она промуклим гласом уздисала на уво ”Хајде Бане…хајде…” Стегла га је ногама гурајући рукама његове гузове према себи. Осетио је да је она већ близу и полако поче да улази. Мало…само мало…милиметар по милиметар…Гледао је то дивно лице обасјано уличним светлом и неодољиво дигнуту горњу усну која је откривала секутиће. Није могао ни он више да издржи и наслони се на лактове да уђе до краја.
– Боже, колико те в…..-заустио је да каже.
-Данијела!-зачуло се са степеница, а она је тако скочила одгурнувши га, као да је неко ушао у собу. У ходу навуче спаваћицу и изађе. Зачу како као отвара врата од њене собе.
– Молим мама…рече сањиво.
– Шшш нссс..нн!-није разумео њену мајку.
– Нисам!
– Јсс!!
– Нисам!!
– Мзнм јс…мммнн..шшшш!!!
– Пусти ме!
– Нммм …мммм…ттд…!
– Нећу, пусти ме!- и залупи врата.
Након тога је била тишина, али се још увек осећало присуство у ходнику.
Није се питао зашто се десио онај напад док је баш он био на стражи, није се питао зашто је баш толико лоше морао проћи, није се питао зашто је остао без стана, није се питао зашто је остао без жене, није губио време питајући се зашто се такве ствари дешавају, био је рођени борац и стално је гурао даље носећи своје бреме, али тог момента док су га болеле препоне, тог момента се питао: ”Зашто, Боже, зашто??? Зашто нисам ушао раније?”

Пробуди се ненаспаван и некако сиђе низ степенице. У дневном боравку га дочека Данијелин отац док су у кухињи она и мајка спремале доручак. Седоше сви за сто да једу и Данијела седе преко пута њега. Стално је склањала поглед и некако се извештачено смешила. Није нешто имао апетита, само је брљао по тањиру, сачека да остали заврше и захвали на заиста изузетном гостопримству. Отац рече да је њихова част што им је такав човек био гост и да су му његова врата увек отворена. Мајка се не изјасни. Срдачним тоном отац рече Данијели да га испрати. Изађоше напоље и она му као поможе да уђе у кола, само да би се сагла и рекла му да после неких двеста метара скрене лево и вози до гробља и да ће доћи за пола сата. Није му било јасно шта ради док у ретровизору није видео њену мајку како стоји на вратима. Кренуо је и она му је махнула, а он свирнуо у знак поздрава.
Пратећи њена упутства пронађе гробље. Иако му идеја да се нађу на гробљу испрва учинила глупом, поглед га одушеви: па у много већим градовима није видео ни паркове тако уређене. Бетонске стазе под правим углом, трава поткресана као вимблдонска, клупе за дивно чудо читаве и у довољном броју, поточић који је текао кроз гробље са укусно урађеним мостићем и бакарна биста неког јуришника која је доминирала. Прегледно и приступачно, заиста за сваку похвалу.
Чекао је пола сата, сат…Да не би заспао обасјан сунцем кроз ветробран кола изађе да прошета. Направи круг по гробљу и седе на клупу наспрам бисте. Иако је добио орден за храброст био је уверен да њему никада не би подигли споменик-не би знали где. Звук штикли по бетонској стази га обрадова. Устаде, клатећи се, на леву ногу да је поздрави. Пољубише се и седоше на клупу, али она седе на некој удаљености од њега. Рече да чувар гробља зна њене и да мора тако. Једино што му дозволи је да је држи за руку, а и за то се освртала око себе, као да раде нешто забрањено. Није му било јасно како од синоћне врелине у његовим загрљајима долази до такве хладноће. Почела је да прича о томе коме је подигнут тај споменик избегавајући његов поглед.
– Данијела…-волео је да је ословљава целим именом, изгледало му је присније јер су је остали звали скраћено Даца или Даки.- Нисам дошао да упознајем културне знаменитости…
– Тужна сам ти и претужна Бане…-некако изусти пре него што јој сузе кренуше. Није то био плач, причала је док су јој сузе ишле, био је то добро му познат концентровани течни јед, бес и немоћ. Говорила је како је себи упропастила живот са Манојлом желећи само да што пре оде из куће од мајке и да докаже да може да буде самостална, како је био старији и ожењен…како је читаву себе уложила да докаже да таква веза може да успе…како је чекала и чекала да се он разведе… како су почели да живе заједно мислећи да јесте…како се трудила да је његова деца заволе…како је била тампон зона између њега и бивше жене упијајући све њихове свађе…како је после свега слагао да се развео…како је сада празна и безосећајна…понижена повратком кући…о како понижена…и сада нема право на грешку…
– Нисам грешка! Ја хоћу да будем рјешење…
– Бане-и њему се свиђало то што га није ословљавала као сви други-ја сам грешка, како не разумијеш…Скрхана сам и морам мало мислити на себе и на своју будућност…Не смијем поново бити са толико старијим…Не смијем…
– Преправићу личну карту…-нашали се из очаја и измами јој осмех кроз сузе.
– Данијела, ако у шта можеш бити сигурна онда је то моја љубав. Од тренутка када сам те први пут угледао у болници само на тебе мислим. Због тебе сам песме почео да пишем. Мислили су да нећу проходати, још не знам како, али хоћу, јер желим са тобом да шетам загрљен. Помисао на тебе ми даје снагу да издржим све. И успећу ако ти будеш поред мене, хоћеш ли?
– Ма како ћу…Гдје би живели, у помоћној кући твојих рођака, гдје? И од чега? Не могу се закопат’ Бане…
– Нећеш се закопати, обећавам. Само се немој бојати, не смијеш, само то тражим од тебе. Не бој се и ја ћу учинити све да будеш сретна са мном…
– Ја ти и причам да се бојим…видиш да нисам добра ни себи, како би могла бити теби?
– Ти и ниси добра, ти си само довољно лоша да би могла да будеш са мном…
– Не знам, ништа више не знам…
Посегну у џеп и извади прстен. Носио га је већ неко време желећи да га однесе негде у златару да га угланцају и да нађе адекватну кутијицу не би ли јој га поклонио када за то буде прилика. Помисли да бољу прилику од ове можда неће ни имати. Стави јој га на длан:
– Мајка ми је оставила прије него што је умрла. Рекла је ”Овим прстеном ме твој отац вјерио. Дај некој која ће те вољети као што сам ја вољела твог оца.”
Гледала је са неверицом једноставан али леп прстен, мешавину белог и жутог злата, на свом длану.
– Ти..ниси нормалан…
– И нисам. Луд сам….луд за тобом…
– Не могу…не могу ово примити…
– Можеш, јер си ти једина која би ме на такав начин могла вољети.
Подиже јој уплакано лице:
– Данијела, не тражим много, само да пробаш да ме заволиш. Можеш ли?
– Мм…могу…али…
Уснама јој затвори пролаз остатка реченице. Љубио ју је и док је плакала у његовом загрљају. Када се мало смирила ставио јој је прстен, који лагано наиђе на домали прст десне руке.
– Бане…-гледала га је сузним очима због којих би поново прошао сав пакао опоравка-како ћу…
Поново ју је љубио и није га било брига што је чувар гробља прошао на метар од њих кварно се смешећи.

Погледавши на сат, скочи као опарена:
– Видиш како љубав увијек прави проблеме, закаснићу на посао…
– Хајде, одвешћу те.
Наводила га је до болнице. Кад су стигли истрчала је из кола и рекла му да сачека. Није му било тешко, сада му ништа није било тешко. Осим можда што су га поново болеле препоне, што ће ипак морати да сачека док дође кући. Након неких двадесетак минута истрчала је у белој униформи. Помисли како би остатак живота волео да гледа тај њен лелујави ход. Нико није могао рећи да је изразита лепотица, али њен распоред атома је био по његовом укусу и њему је била најлепша на свету.
– Хеј ти…нисам имала ништа овдје, али, ето, бар мали знак пажње…
Даде му у руке роковник у кожном повезу.
– Морам ићи…
Пољуби га и гледајући уназад са оном својим ђаволастим смешком, оде. Када је ушла у зграду, погледа мало боље роковник. Отвори га и угледа на брзину исписану посвету:
”Ово је ситница, али сам сигурна да ће на странама ове биљежнице заблистати сав твој таленат. Немој никад одустати од писања. Данијела”
Возио је назад осећајући се као да лети, дошло му је да заустави кола и потрчи без штака, веровао је тог тренутка да све може. Осим да избегне затвор.

Поглавље 5

Рођо га је сачекао зајапурен од беса. На шта то личи да се не јави, јутрос је звао полицију да види да ли се негде није слупао, сви су пресвисли од бриге, и остало што га је нагрдио, све је то било тачно, јесте погрешио, али он се по први пут од када је настрадао осећао срећним и није дао да му ико поквари то расположење. Извинио се смешећи се, дајући до знања да се не каје због учињене грешке, али се кајао што од силне еуфорије није од Данијеле узео број телефона. Рођо му рече да је добио неку позивницу за дан ослобођења града и да су ови из удружења ветерана рекли да им се обавезно јави. Није му баш било драго, претпостављао је да ће бити нека гњаважа, али их је сутрадан позвао. Рекоше му да на дан ослобођења дође свечано обучен и обавезно да стави орден, да се отвара нека рампа за улазак у општину за инвалиде и ће њега снимити како иде уз рампу у колицима. Одговори да више не користи колица већ штаке. Рекоше му да нема везе, нека буде у колицима само за снимање, ако нема обезбедиће му они, да је то веома важно због донација које треба да добију како би инвалидима рата бар мало олакшали живот. Знајући какве је све проблеме сам имао обећа да ће доћи.
Идућих пар дана до прославе провео је пишући заостале списе. И почео је тражити своје песме које су биле разбацане по разним папирима, некада писане на лекарским упутима, неке са мрљама од донетих колача, неке у књигама које је читао. Желео је да их препише у бележницу коју је добио од Данијеле.
На дан прославе ослобођења града обукао је одело, једино које је успео сачувати и ставио по први пут орден. Рођо га је довезао до општине, где са њим на колицима успе некако да прокрчи пут кроз већ окупљену рају. Одгурао га је скроз напред, одмах поред столица неких буџована. Ређали су се говорници на, за ту прилику, постављеној бини и један од другог желели више доброг народу, са акцентом на погинуле у рату, које неће заборавити, и инвалиде рата, којима ће омогућити нормалан суживот. И са тим у вези су скупљене донације од истакнутих привредника тог краја да се уради рампа за инвалиде на уласку у општину. Рампа је била јефтина алуминијумска са рукохватима са страна, тако да колике год да су донације биле скупља је била сценографија прославе и није му било јасно чему толика помпа. Осим тога, ко је рампу радио било је очигледно да је идиот, јер је рампа требала бити дужа за неколико метара како би се неко са колицима могао попети.
– Ти си Почуча?-тапну га неко по левом рамену.
– Ја…
– Сад ћемо ти ја да отворимо рампу јуначе…-шапну му на уво.
”А сада,” поче водитељ програма да најављује ”први који ће имати част да се попне уз рампу биће наш херој, носилац ордена за храброст, професор Бранимир Почуча…”
Каква глупост, размишљао је, па коме може бити част да се пење рампом за инвалиде? Онај што му се обратио поче да полако гура колица…долазе до почетка рампе…камерман се помера да што боље сними…фоторепортери сликају из свих углова…почињу полако успон док раја пљеска…првих пар корака иде…следећих пар теже, па још теже и негде код средине рампе осети да се више не померају…онај позади се мучи…уздише…полако колица крећу назад и онај псује ”матер неспособну”…”Коме овај псује матер? Вероватно онима који су преко ове скеле опрали само десет пута више пара, а не двадесет или педесет…”…човек позади му је дувао у врат…знао је да му неће помоћи ни украсни балони везани за рампу да га узгура…клизили су полако уназад и када је осетио да ће колица да се преврну, ухвати се махинално за рукохвате…онај позади гурну и поткајлова га да поново не крене назад, он се поново ухвати за рукохвате…онај поново гурну…и у некој несихронизованој симбиози њега који се хватао да се не преврне и онога који га је гурао у колицима због политичких поена, дођоше најзад на зараван испред улазних врата у општину. Маса је била у делиријуму. Човек му ухвати леву руку и подиже као победнику у боксу. Вриска поста још јача као да су се попели на Монт Еверест, и то са кинеске стране, а не на рампу мало вишу од метар и по. Држећи се за рукохвате да не добије убрзање, човек који га је гурао сиђе низ рампу, где га раја дочека као да је Свевишњи управо сишао са облака. Ништа њему под милим Богом није било јасно: народ је клицао рампи направљеној да би осакаћени и хендикепирани могли да се попну до шалтера и предају молбе које им никада неће бити услишене, а на коју ни здрав човек не може без потешкоћа да се попне? Клицао је људима који су се издркавали на оно мало мозга што је имао. И нервирало га је што су њега искористили за то.

Свечани ручак је био у сали оближњег хотела. Иако су га молили да поново буде у колицима одбио је и рекао да иде или на штакама унутра, или кући. Скоро попуњена сала је устала и пљескала кад је ушао и било му је неугодно. Још кад је видео да треба да седи на централном месту за ”младеначким столом” који је имао поглед на читаву салу би му криво што је уопште прихватио да дође. Могао је далеко паметније искористити ово време и попуњавати бележницу…или куцати и зарађивати новац да би се осамосталио…или…шта год, све му се чинило паметније од губљења времена на манифестацијама заосталим из комунизма.
Музика је почела свирку и оскудно одевена певаљка поче да крештањем крчи пут ка естрадном небу. Око њега је било пар слободних места, али се убрзо и то попуни. Са његове леве стране седе човек који га је гурао на рампи. Нагну му се према левом увету, јер га је тако једино могао разумети од слободних препева неких хитова турбо-фолка:
– Хвала ти до неба што нас извуче, вала би се баш обрукали…
Сад он њему на десно уво:
– А што ми, ваљда би се обрукали они што су урадили тако глупо.
– Рек’о сам им да ћу им руке поломит’, матер им јебем, ни усрану рампу не умију направити. Сад сам их послао да расформирају и за два дана да ми јаве да је у функцији. Него, живио ти нама…-рече сипајући му виски, специјално донет за њега. Некада би после утакмице са другарима попио пиво-два и то је било све, али од када се теже креће избегава пиво због чешћег одласка до тоалета. Није био ни љубитељ вискија, али опет му је жестина више одговарала од кабастих пића. Прво подигоше чаше за фоторепортере који су се и ту налазили, а затим, како то обичаји налажу, окренуше се један према другом да се погледају у очи и куцну. И тада примети да је лева страна лица код човека са којим наздравља као да га је бријао Фреди Кругер: врат му је ожиљцима био састављен са лицем, тако да је и око било спуштено у односу на десно, пола обрве није имао јер се ту настављао ожиљак као из гусарских филмова и изнад левог увета се беласало ткиво без косе. Попили су по пар вискија док није дошло јело, а тада је и музика престала да их малтретира. Причао му је кроз пуна уста како је ”он њих све задужио, како је он све изградио, како је помагао свима, како споменик треба да му дигну…”
Упита га на ком ратишту је зарадио ожиљак.
– То ти је мој Почуча захвалност…То је та наша захвалност…-загрли га већ припит-ко тебе хљебом ти њега каменом…Кад ниђе није било посла ја сам давао… мушкарци ратовали, жене саме, неке удовице, неке ни не знају да јесу, неке тек треба да буду, немају ‘љеба дјеци дати и ко им да посао-КАЧАР!
Коцкице сумње се сложише и сада је добио потврду о томе ко га грли.
– И умјесто да моју слику држи као свеца на слави, једна ме луда замало не уби… Одмахујући главом у знак чуђења шта га је снашло, поново искапи чашу.
– А дао сам јој посао, плакала је кол’ко је била дужна, и ја шта ћу…будалет’на к’о будалет’на…дам јој и пос’о…и одјећу…и хране из мојих продавница носила кући… ма све…И шта ти она мој Почуча уради? Шта? Почне да се дрогира…Јесте, немој да ме гледаш тако…Муж јој био на фронту, ратов’о за ову нашу чељад (широким замахом показа по просторији), а она се дрогира…Све што је зарађивала давала је на дрогу, још се и задужила…Дјеца је носила дрогирану, мој Почуча…Туга…И све више и више…ја је молио да престане…због дјеце, има дивну дјецу…васпитану…и остала дужна и онда почела краст’ од мене…кажу да се и курвала…и онда дошла један дан код мене и почела молит’ да јој дам паре да плати…каже убиће је…каже све ће да уради само да јој дам паре…и клекла и откопчала ми шлиц…хтела да пуши…могао сам да сам хтео…Али већ ми била доста дужна… нисам хтео да јој дам паре и она побесни и спуца ми флашу о главу…Еееј, разумијеш ли ти то? И… није обичну флашу…’вак’у…(показа празну флашу од вискија да дочара необичност)…скроз ме исјекла, матер јој курвину јебем… заклала ме к’о прасца…Ето, то ми је захвалност мој јаране…А кажу да је пушила врхунски…
– Сигурно је у затвору?-поче да га испипава хладнокрвно, јер је причу већ чуо, до душе у другој верзији.
– Ма јок, побјегла кучка…неђе…пријеко…Али доћи ће, ту су јој дјеца…доћи ће кад тад…А онда ће Качар да јој суди…нико други-САМО КАЧАР!
И ту направи бесну гримасу, који његовом изрезбареном лицу даде гротескан израз.
– ЈА САМ ОВДЕ БОГ!!!-устаде и продера се пијан да га сви чују. Када је био сигуран да је читава сала обратила пажњу, настави: ЈА ОВДЕ ВЕДРИМ И ОБЛАЧИМ, РАЂАМ И СА’РАЊУЈЕМ! ЈА!
Да појача утисак својих речи поче да се удара по грудима док је у сали владао мук.
– А ОНА КУРВЕТИНА КАДА ДОЂЕ ПРОКЛИЊАЋЕ МАЈЧИНО МЛИЈЕКО КАД СЕ РОДИЛА!-рече показујући на ожиљак. ДАЋУ ‘ИЉАДУ МАРАКА КО МИ ЈЕ ДОВЕДЕ… НЕ…ДВИЈЕ ‘ИЉАДЕ! ДВИЈЕ ИЉАДЕ МАРАКА КО ЈЕ ДОВЕДЕ МЕНИ!…А ТИ,-обрати се певечици-Ш’А ЧЕКАШ, ПА ЈЕ Л’ ТРЕБА ДА ТЕ ЈЕБЕМО ДА БИ ПЈЕВАЛА?
Полтрони по команди почеше да пљескају тако дубокоумној доскочици, а певаљка једва дочека да покаже капацитет плућа. Качар седе и поново га загрли говорећи му на уво:
– Видиш, Србима треба чврста рука, другачије не може…Стока је то.
Није волео такве људе и нека нелагодност га потера да устане и крене.
– Гдје ћеш?-пође Качар да га заустави.
– Морам ићи, имам нека посла.
– Нећеш ти нигдје, сједи.-повуче га за рукав и опет загрли. Ти и ја смо тандем… Имам ја за тебе планове…велике…Има да оснујем фонд…знаш, хуманитарни…са твојим именом…за нестале и осакаћене…и ја те водим свугдје…имам ја људе…и донације има да пљуште… знаш, паре…ништа мука, чиста лова…ти предсједник… херој…баш такав ми треб’о…распоређујеш паре…несталим (показа на себе) и осакаћеним (показа на њега и прасну у смех)…
Прича о бившој жени са којом није имао контакта скоро две године је једно, али изругивање жртвама рата је друго-осећао је како притисак у њему расте. Није волео профитере, поготово не ратне који су газећи безобзирно преко жртава богатили своју империју, а Качар је био од најгоре врсте-није бирао средства и био је незасит. Склони му руку са рамена и мало жустрије устаде. Дохвати штаке и крену да се извлачи између столица. И Качар устаде. Ухвати му главу између руку.
– Не брини јуначе (пољуби га једном)…све ће теби Качар дати (пољуби га други пут)…све (шапну му на уво и пољуби га трећи пут)
– Нека, хвала-одмахну главом да не удише алкохолно испарење измешу руку-биће ми довољно ако ти доведем ону…
Рекао је то више на свој него на његов рачун, желећи да се што пре извуче.
– Ма ко јој јебе матер курвину, ако и не дође ту је ћерка…ппушиће она ччамугама из Унпрофора за 5 ммарака…аако је на маму лепо ћу и зарадити…Тти..и јја… та-ндее-м. Рразу-мијеш та-нде-м!
Одбаци штаке и ухвати Качара за главу, као што је и овај њега држао. Изгледало је као да ће и он њега да пољуби.
– Таа-ндее-м…-понови, опонашајући Качарев пијани говор.
– Таако је бррате ммој…-рече Качар и пође поново да га пољуби.
Ударац се чуо и поред крештања певаљке. Навукао је Качара на главу свом снагом и ударио га директно у нос.
– Ово ти је за дуг…-говорио је док је падао јер га је онесвешћени Качар поломљеног носа повукао за собом-за погинуле и нестале (још једном главом у паду)…за усрану рампу (песница десном)…за оне у куплерајима (лева)…
Оштар бол у пределу потиљка му замрачи поглед на млевено месо које је до пре пар минута било Качарево лице.

Када је отворио очи осетио је смрад око себе који га натера на повраћање. После пар надражаја пљуну и очи му се почеше привикавати на нову сцену живота. Кроз неонско светло из ходника уочи да се налазио у ћелији са решеткама, у којој су осим два кревета били само чучавац и лавабо, очишћени задњи пут за време Тита. Глава га је болела и још пола метра око ње, по натеклинама на лицу и крви у устима рекао би да је добио лепе батине. Придиже се некако и седе на кревет. Хтео је да оде до лавабоа и умије се, али примети да нема штака.
– Ееј…-некако викну, установивши да га од тога још више боле вилице. Иако није јако викнуо, зачуше се кораци.
– Шта је?-упита га крупан човек у тегет униформи са беретком.
– Фта фе дефило?-покуша кроз отечене усне.
– Чекамо судију, а судија чека да види да ли ће Качар остати жив да би знао колико затвора да ти да, ето ”фта фе дефило”…ругао му се.
– Фтаке, т-ебају фтаке…
– Ништа јаро нису донијели, само повадили ствари из џепова и убацили те унутра…
– Не могу…бев фтака…
– У понедељак кад дође шеф па ћемо видети.
– Па како …ћу…-оста питање у ваздуху јер се полицајац окренуо и отишао.
Морао је доћи до лавабоа…и чучавца. Није му било друге, морао је пузати. Довуче се преко прљавог пода до лавабоа и подиже се на леву ногу. Пусти воду…једва цури. Сачека да мало одиђе и уми се. Испрао је и уста од крви. Окрете се према чучавцу да мокри, али видећи да је запушен и сув јер водокотлић вероватно није радио, обави ту физиолошку потребу у лавабо. Пође да се врати на кревет и заборављајући на смањени ослонац десне ноге, паде. Метална ортоза зазвекета. Пандур дотрчи и упита шта се то чуло. Он му рече да носи металну ортозу да би могао да хода. Овај прокоментариса за себе зашто су га и затварали кад ионако не може да побегне.
Нико се није појављивао, ни у понедељак, ни у данима после. Доносили су му храну, некада би нешто појео, већином би чекао само неког да види да би питао има ли неких вести, зашто судија не долази, зашто му не дају штаке, зашто не поправе котлић….Много питања на која нису знали или нису хтели да му дају одговор. А можда и нису смели. Размишљао је зашто је баш он морао да исправља све светске неправде, али шта је друго могао кад су се просто лепиле за њега, нађе у себи подршку. Сламале су га мисли о Данијели и када би му дошло да вришти, устајао би и држећи се за шипке покушавао да хода. Испрва је ногу само вукао бојећи се да се на њу ослони, али после пар дана је увидео да би могао да хода и са једном штаком. Да су му је дали…Схвати да је остављен на Качареву милост и немилост…ако је жив.
После неких петнаестак дана намоли некако оног полицајца који га је и примио да му пусти децу у посету, само да види да ли су добро. Он му рече да су долазила деца скоро сваки дан, али да их није смео пустити, рекли су му да никог не пушта док судија не каже. После болног сусрета деца му рекоше да је Качар у болници, али жив, да не брине за њих, имају посла око куцања, а и мајка је послала неких пара преко родице, ако треба за адвоката. Знајући да ту у граду нема никога ко би се могао супротставити Качаревим пуленима у суду, рече сину да не дају паре џаба, него да замоли рођу да га вози код генерала. Није знао где, али му рече кога да тражи, и да би тај могао знати. Оставише му мало пите и хигијене и пандур их после неких пола сата удаљи. Са тим чуваром који га је и дочекао бар је могао нешто да прича, остали су га само повремено обилазили када би доносили храну. Једном приликом му овај рече да је неки његов пријатељ остао без потколенице кад је нагазио на ”паштету” (пешадијска мина) и да је ишао у Београд где су му израдили протезу са којом хода да се уопште не примећује да нема део ноге. И додаде да му то каже онако, јер њему ни суђење још није одржано, тако да се не нада да ће скоро изаћи. Ако изађе…
Помисао да га држе без икакве оптужбе и да ће га осудити без суђења, због чега неће моћи да буде са Данијелом поново изазва шкргутање зуба. Бес и немоћ су били већи него код Јозефа К., лика из Кафкиног ”Процеса” који је био обавезна лектира у време док је предавао. Осећао је како губи животну снагу у тој беспомоћности да докаже неправду коју нико није хтео ни да саслуша, осећао је како луди од жеље за Данијелом, од потребе за контактом који није могао да оствари. Све је мање шетао, све је мање јео, само је мислио на њу. Некако када су му идеје да дигне руку на себе све више потискивале Данијелино лице из сећања, живот му поново направи игранку…

Поглавље 6

Једног јутра, или ноћи, већ се почео губити у времену, зачуше се звуци корака. Усиљени тонови га пренуше, јер их је било превише у односу на протеклих месец и нешто дана, колико је мислио да је ту. Све се дешавало брзо и наспрам врата се појави крупан човек у црном комбинезону, са црном беретком на глави. Видео га је неколико пута за време рата, звали су га Легенда. Оно што се причало о њему стварно је прерасло у легенду: где год је било проблема на ратишту слали су њега и његове људе, кажу да је имао неколико избушених панцира које је чувао као сувенире, чак и један амерички ”Поинт Бланк” са распрснутом предњом заштитном плочом када га је погодио Бровинг 12.7, ни сам није знао колико је пута био рањаван, али је био изузетно јак и врло брзо би се поново нашао у првим линијама. Довољно је било да се прочује да је на том делу ратишта па да непријатељ нахвата страх. Откључао је ћелију и ушао.
– Можеш ли ходати?
– Могу…са штакама.
– Немам штаке, а немам ни времена…-рече мирно и као џак кромпира пребаци га преко рамена. Када није био у борби Легенда је вежбао са постољем за ”Шарац” (постоље од митраљеза тешко 22кг), са којим се уз конопац пео брже него они без, тако да му његова тежина није представљала никакав проблем.
– Ово ти изгледа прешло у навику…-рече му док су пролазили поред једног од полицајаца кога су држала два момка са фантомкама. Није разумео на шта је мислио, али сад сигурно није био тренутак за нека запиткивања.
– Је л’ те тук’о?-упита га и показа на полицајца, који се избечен укочио од страха ишчекујући одговор.
– Нисам, матере ми…-покуша да убрза двоумљење.
– Није…-одговори, након чега ова двојица пустише полицајца.
Легенда га је изнео низ степенице и ставио у џип, док су остали трпали у комби везане полицајце са капуљачама на глави. Возили су се до касарне негде на брду и ту га Легенда изнесе и остави у стационар, рекавши једној од сестара да га уреде и да ће доћи по њега кад покупи банду. Прегледали су га, обријали, дали му да једе и оставили су га у собу где је први пут после више од месец дана заспао под сунчевом светлошћу.

Када се пробудио одмах је тражио штаке, желећи да иде. Дошао је неки доктор и поново га прегледао, мерећи са једном од сестара могућност покрета и ослонца. У то се појавио и Легенда. Питао је доктора каква је ситуација и овај му одговори да би уз адекватну протезу могао да иде и без штака. Рече му да заврши све што треба од папира и да ће он доћи прекосутра да га вози на израду протезе. Доктор му одговори да такву протезу нема ко да направи у Босни и предложи да иде за Београд, у фирму коју је и онај пандур из затвора поменуо.
– Онда ћемо ићи у Београд…-донесе Легенда одлуку.

Када су остали сами рекао му је да је оне ноћи када је био напад он први стигао до њега и да га је вукао да га склони, да се отимао мислећи од њега да је непријатељ, да га је носио, због чега се и нашалио рекавши да му је то прешло у навику…Испричао му је још да су он и ”Змија” били класићи, да је био најбољи извиђач кога је некадашња ЈНА имала и да му није јасно како је успео да избегне његово сечиво…Да је генерал склоњен од ловаца на хашке оптуженике, али да је послао њега да реши ситуацију са Качаром, да су Качара пратили и скупљали доказе и да је он својом главом убрзао поступак (”Да сам знао да ви просветари имате тако тврду главу узео бих те код мене у јединицу…”), да су похапсили скоро све његове јатаке у три околна града из полиције и суда, да морају да му суде да би доказали да постоји држава иначе би га лаке руке убио због крвавог новца који је отимао док су други ратовали…због пљачки које су његови људи вршили по кућама иза прве линије, а он те ствари после продавао повратницима…због горива из Србије које је продавао по пет пута скупљој цени…због тога што је наплаћивао лекарска уверења којим су се ослобађали ратишта…због…И да због свега заборави на Качара јер га више неће видети.
Он Легенди исприча за бившу жену и писмо оне вечери када се десио напад, на шта се, иначе службено озбиљан, Легенда грохотом насмеја.
– Ето доказа да и највећем специјалцу жена дође главе…и то туђа…
Нашли су му неке штаке и одвезли га кући. Деца и рођаци су били пресрећни, али су га гледали са неверицом, мислили су да је некако побегао. Одмах је желео да узме од рође ауто и иде до Данијеле, али га слика у огледалу спречи: коса му је порасла, смршао је и добио неку жућкасту боју, изгледао је доста старији. Одлучи да то одложи за пар дана, само да поврати боју у лице. Али, у идућих пар дана поче да се ствара неки нови свет…

Први дан: Подшишао се и почео да уноси песме у бележницу. Видео је да бележницу тим темпом неће попунити још десетак година, па узе да песме преписује у компјутер и штампа на штампачу. Паде му на памет да изда збирку, али док пошаље песме неком издавачу, док буду питали да ли је већ афирмисан песник (па да је афирмисан већ би имао издавача), док буду прочитали и одлучили, проћи ће месеци, а њему је то требало ”за јуче”. Отишао је до државне штампарије која је некада запошљавала пар стотина радника, сада је двадесетак радника шетало по објекту, сударајући се услед недостатка посла. Разговарао је са некима од њих и рекоше му да од тога нема ништа, да мора тираж да буде бар 500 примерака јер се не исплати да укључују машине за мање. Онда их је питао да ли могу да му увежу у неки тврд повез оно што он одштампа на штампачу, само један примерак. Згледали су се, очигледно не знајући одговор. Један од њих се издвоји и упита га ”Јеси ли ти онај Почуча?”. Изненађен, рече да јесте. Када је овај, што је ваљда пословођа, објаснио сцене са прославе, атмосфера постаде сасвим другачија. Одведоше га у неку канцеларију и он између узорака изабра повез у браон боји, који је и личио на бележницу коју му је Данијела дала. Договорише се и око додатног мотива на насловној страни, од неколико десетина које су већ радили. Рекоше му у ком формату да штампа, па ће му укоричити. Када се враћао кући уочи да испред општине нема рампе за инвалиде.

Други дан: Легенда дође по њега са џипом и кренуше за Београд. Након преласка Дрине сачека их патрола српске полиције која је са ротацијом рашчишћавала пут испред њих, тако да су врло брзо стигли до одредишта. У фирми за протетисање су већ били обавештени о доласку, па су одмах почели да га раде. Загипсали су га, узели отисак и за пар сати су урадили први одливак. Након тога су пробе трајале читав дан, водило се рачуна да га нигде не стеже превише и не жуља, да би могао да корача. Када је шаблон био готов, одушеви се лакоћом кретања у односу на ону гвоздену скаламерију. Већ је било вече кад су му урадили протезу од карбонских влакана, врло лагану, али чврсту. Убацио је десну ногу у њу, личила је на неку футуристичку чизму јер је обухватала и колено и стопало, стегнуо каишеве и …проходао. Кренуо је неколико пута држећи се за шипке у разбоју и видео да му колено више није нестабилно, мало се нагињао у кретању, али су му рекли да ће то вежбом да се изгуби, и након тога је кренуо по сали без икаквих помагала радујући се као дете. Дадоше му штап да се са њим помаже док не увежба и док нога довољно не ојача. Легенда га је бодрио са ”То, легендо моја…” У повратку је заспао од напора тога дана, чекајући одговор на питање ко ће платити протезу. Када су стигли пред рођину кућу изгрлише се на растанку и Легенда му даде визит карту од неког његовог који га може увек наћи ако затреба.
– Профо, био си добар, видиш да те Дјед Мраз није заборавио…-нашали се затварајући врата од џипа, којим је одлазио у још једну легенду.

Трећи дан: Рођа се појавио на вратима и рекао да га траже неки људи. Уплаши се да нису Качареви дошли да се свете. Када њих двојица фино обучених уђоше у ”све-за-све” собу његове бојазни се испоставише као тачне-то и јесу били Качареви људи. Али, кад му молећиво изнеше да потпише папире за стан и локал, умало не окапи. Три пута су му објашњавали да му је ”у складу са одлуком управног одбора фирме ”Качар-трејд” као инвеститора…а због ратних заслуга…на иницијативу удружења ветарана рата…бла, бла…додељен двособан стан у улици тој-и-тој, први спрат, квадратуре 60 и нешто квадрата са припадајућим локалом у приземљу…” Ни рођа није веровао, али када их замолише да пођу и погледају да ли одговара, само што нису потрчали. После краће вожње стигоше у центар града, испред најновије зграде која још није била потпуно усељена. Уведоше га и попеше се лифтом на први спрат. Стан је мирисао на ново и на средини соба су биле убачене ствари у најлону. Рекоше да ће људи доћи да поставе уређаје и кухињу чим преузме кључеве. Потписао је папире, ови му дадоше два пара кључева од стана и замолише да сиђе до локала. Ишао је као у бунилу, локал са неких пар писаћих столова, иначе празан, због чега један од ове двојице поче да се извињава ”јер нису знали намену”, потписа и за локал, опет доби два пара кључева, уз напомену да на уговору има број и да позове ако шта буде требало. ”СВЕ што буде требало” нагласи други од ове двојице, и, уз ”нека је са срећом”, одоше. Седео је за столом гледајући у рођу, којем такође ништа није било јасно. Док је размишљао како у кругу од стотинак метара има три школе, како ни сам не би могао одабрати боље место за своју радњу, и како ће већ сутра звати ове да наручи фотокопир апарат и још један компјутер, рођо му прекиде сањарење:
– Јебо те крув рођо, шта ово би?
– Дјед Мраз, рођо, Дјед Мраз…-одговори му смешећи се, док га је рођа посматрао као да је сишао с ума.

Четврти дан: Деца нису могла веровати када им је саопштио. Провели су читав претходни дан селећи се, и са мајсторима су уређивали ”своје собе”. Нису имали много ствари, а пракично им ништа није ни требало осим неких личних ситница. Отац им је седео у дневној соби и читао уговоре по ко зна који пут, тражећи нека ситна слова која би га уверила да се ради о превари, али их не нађе. Звао је ”другове за све” и рекао шта му треба за радњу, одговорили су да ће компјутер и још један штампач добити поподне, али да се за копир апарат стрпи неколико дана. Син му рече да се отац од једног његовог другара из клуба бави фирмописачким пословима, ако хоће да га пита да му испише рекламу за излог, на шта му одговори да то уопште није лоша идеја.
Када се син вратио са поподневног тренинга, са врата је у једном даху испричао да ће доћи неки људи ради преласка у већи клуб, где су му понудили стипендију, да не може да верује да му се то дешава и да би желео да иде, јер тамо има прилику да студира ДИФ који је толико желео да упише. Молио је оца да га подржи и да му среди да што пре иде у војску, како би то отарасио, и од идуће сезоне био њихов првотимац. Рече сину да, што се њега тиче, може одмах да иде и пријави се у војни одсек, средњу школу је завршио, посла није било, ништа га није задржавало, а у већем клубу би испунио свој сан, тако је само могао да му пожели срећу. И да буде добар, због Деда Мраза.

Пети дан: Стан је већ личио на дом. Ћерка се побринула за те ситне детаље који дају топлину, а које мушкарци и не примећују. Када ју је видео да да кува у кухињи, помисли како је израсла у праву лепотицу. Сигурно би се добро слагала са Данијелом, и она и син су желели да најзад буде срећан.
Фирмописац се појавио и договорили су се око изгледа рекламе. У локалу је до касно куцао песме које је у ходу преправљао. Неке је потпуно заборавио и сети се баш тих тренутака када их је писао. Схвати да је безнадежно заљубљен. Иако је читао негде да заљубљеност траје неколико недеља, ретко до неколико месеци, али, сада, читајући песме које јој је написао пре више од годину дана, увиде да његова љубав није ништа изгубила на интензитету. И зато је бирао фонт којим ће штампати, пробао их је бар двадесетак, одштамапао би, видео како изгледа и стављао листове један поред другог док није одабрао. Ставио је и неке украсе понуђене програмом, нешто што је давало старински изглед који је и хтео: само у горњи леви и доњи десни угао би ставио орнаменте под правим углом, нешто што је дочаравало резбарени рам за слике. Желео је да све буде савршено. Направио је садржај и видео да је одштампао неких четрдесет песама, што је било преко 80 штампаних страница. Није много, али читаво његово биће је било у њима. Заспао је кад је већ почело да свиће.

Шести дан: Отишао је у штампарију одмах ујутру, али су му рекли да имају неку контролу и да ће му јавити када може да дође. Био је као на иглама. Журио је да испуни своју замисао. Сада има стан, има где доћи, он има већ разрађен посао за који ће му требати још радника, она може и да не ради, син на пролеће иде, ћерка ће идуће јесени на факултет, хвала Богу биће од чега, или хвала Деда Мразу, остаће сами, моћи ће да формирају породицу како буду хтели. Обећао јој је да га се неће стидети, и ето-сада може да буде поносна. И прошетаће загрљени градом. Сви предуслови су испуњени, па зашто је онда не би запросио?
Фирмописац је дошао са својим сином и излепио слова на излог. Једноставним ћириличним словима је писало ”Штампарија Почуча”, док је мањим словима у углу излога писало које све делатности обавља. Слова су била златна оивичена тамно браон бордуром и изванредно су се уклопила у улични пејзаж касне јесени. Пословођа га је позвао тек око три поподне, каже тек тад су директори отишли са контролом на ручак. Дошао је и донео одштампани материјал. Мајстор је то неколико пута сецкао на формат који су договорили, како би се испоштовала симетрија украса на страницама. Онда је отишао до машине за увезивање и са већ припремљеним повезом увезао песме. Када му је дао књигу у руке осећао се узвишено као када је децу износио из породилишта…
Помисли како је Бог за шест дана поново успео да створи свет.

Поглавље 7

Журио је, журио је, о како је журио. Обријао се, обукао одело, стављао и скидао кравату гледајући како му боље стоји. Обукао је капут, ставио шал и сишао у локал, стално премотавајући сцену прошње. Да ли да пита овако или онако? Да ли да клекне, шта ако после не буде могао да устане? На брзака је написао посвету, одлучивши да у путу нешто смисли, нешто оригинално у сваком случају, као када је питао…Снежану.
Стајала је на вратима и тихо рекла:
– Здраво Бране.
– Здраво…
– Ја…Дошла сам чим сам чула…за Качара…знаш нисам смјела прије, бојала сам се због дјеце…Требала сам синоћ стић’, ал’ сад има двије границе више…
– Разумијем…
Није била иста, није ни могла после свега, али је још увек била лепа. Видело се да тешко изговара речи избегавајући његов поглед.
– Ја…не могу ништа вратит’…Згријешила сам…мислила сам да сам јача…Хтјела сам најбоље, али проклети рат…Знам да ти не волиш говоре…па ето…Ако икако можеш опростити…Ја… пробала бих опет да ти будем жена…Ако икако можеш… Ето…ја тебе просим…
– Снежана…ја…
Није знао шта да каже. Изненадила га је, журио је сада, није о таквој могућности ни размишљао јер се није јављала. Знао је да одржава везу са ћерком преко родице, али му ћерка није ништа говорила, вероватно прерано сазрела услед свих дешавања. Рођа би му понекад рекао да се распитивала како је док је био у болници, осим тога ништа. Знао је да ће једном до сусрета доћи, али првобитна агресија због срамоте коју је нанела њему и деци временом је почела да слаби. Није био од оних који не дају другу шансу, не, сматрао је да свако може да се поправи, али сада, баш тог тренутка, само је стајао и гледао у њу. Иза њених леђа је било све оно што је желео, не рачунајући добро за децу која су ван свих мерила, оно што га је претходне две године терало да се залаже преко својих граница и што му је давало снаге да не посустане. И сада, када је решио материјалну егзистенцију, све материјално му ништа није значило без Данијеле. Јесте да новац не може купити љубав, али бар ојачава преговарачке позиције, зато је и журио да је обрадује са вестима у које је једва и сам веровао да су се десиле у протеклих неколико дана.
Са ове стране врата је била још увек његова законита жена која му је родила двоје деце, која је, из разлога за које није ни хтео да пита, згрешила и направила себи пакао од живота из којег је морала да побегне, остављајући и њега и децу. Али, скупила је снагу да се врати и поред евентуалних понижења која може доживети, и за то јој је требало одати признање. Знао је да би могао да јој да шансу и да би живот после неког времена кренуо неким старим токовима, знао је да би се она трудила више него раније да буде добра жена, али није знао да ли би могао да је поново заволи.

Срце га је вукло у слатку неизвесност, његовој инспирацији због које би био спреман да скине звезде са неба, мозак му је говорио да игра на сигурност, коју би имао поред бивше-садашње жене. Можда би боље размислио да је дошла неки други дан, али Оном Горе Режисеру то не би било занимљиво, морала је доћи баш ТАЈ дан, као што је морао бити ОНАЈ дан кад је добио писмо.
– Жао ми је…-једино је успео да изусти.
Сва вода која је у те две године протекла добрано је поткопала обале које су их некада спајале и бесповратно их удаљила једно од другог.
– Схватам… -рекла је-…И претпоставила сам да ће бити тако, на жалост…Желим ти срећу…И њој…изабрала је доброг човјека…
Окренула се полако и отишла. Жене увек знају, помисли док је закључавао радњу.

Већ је био мрак када је кренуо рођиним колима. Тих непуних пар сати до Данијеле му се одужи због размишљања да ли је могао тактичније поступити. Али, избори су се морали доносити…Најзад је стигао испред Данијелине куће, где га изненади десетак аута паркираних у дворишту и на улици. Колико се сећао, није слава. Размишљао је какав би повод за окупљање могао бити и сину му-па њој је рођендан. У ствари… Јесте у децембру, али који је уопште датум? Затвор и убрзана дешавања после тотално су га пореметили. Ма да, нема шта друго. Ето, и то је заборавио, али срећом има поклон, и то какав. Мада…сада ће бити тешко запросити је поред толико људи, али када је могао Снежу пред целим стадионом, зашто не би могао Данијелу пред њих двадесетак…Паркирао је негде скроз ван видокруга осталих возила, изашао, мало затегао гардеробу и кренуо. Онда се вратио и оставио штап у кола, јесте да се клати док хода, али желео је да остави утисак. Узео је књигу и гегајући се кренуо према кући. На улици се чула музика. Опа, помисли, овде се баш лепо дернечи. Дошао је до степеница, попео се полако, поново наместио гардеробу и пошао да позвони. Глас са друге стране врата га натера да се склони са светла изнад улаза.
– Чекај…не чујем…не чујем…-викала је њена мајка. Ево сад сам у ходнику, унутра се ништа не чује од музике…Јесте…ма није…јесте…ма није због рођендана…због зарука…ЗА-РУ-КА…(Осетио је како му је протеза одједном постала широка и како му ноге клецају)…Па са оним њеним…ЈЕСТЕ…развео се…(Знојио се иако је било хладно)…помирили се кад је сазнао да је носећа…ЈЕСТЕ…ваљда четврти… (Као да га је неко ударио у плексус остаде без ваздуха)…Хоћетелдоћ?
Склизнуо је у мрак ван светла и исповраћао се. Из њега је текло нешто горко, једва је стизао да удахне. Обрисао се марамицом и отишао до прозора кроз који се видео скоро читав дневни боравак. Угледа Данијелу међу људима за столом. Хтео је да ухвати њен поглед, хтео је да види да није срећна, хтео је да види грижу савести, хтео је да види…да уместо прстена који јој је дао носи други. Смејала се и играла у загрљају будућег мужа, обучена у шампањ хаљину уз тело којом се благо истицао стомачић, док су остали певали неку мелодију праћени хармоником и гитаром. Стезао је књигу…гурао је корице кроз ребра…бесмислено би било да понижава себе уласком…изашао је на улицу…нема ваздуха…нема ваздуха… шиштао је као експрес лонац…бауљао је кроз мрак…пао…зуби пуцају од стезања вилица…диже се…препозна гробље…откуд ту?…сети се оног дана кад јој је дао прстен… АААААААААААААааа… викао је према небу…стезао је зубе и није дао тој сузи да крене…НЕМОЈ! НЕМОЈ! обраћао се сузи…ННЕМОЈ…он је јак, он је увек био јак…немој сада…Мушка суза која се дуго држала за угао ока, та тешка и ретка суза, изгуби ослонац и крену…Суза беса и немоћи…Суза некога ко није слабић, већ је само сувише дуго био јак…Суза-псовка Богу због којег нас уче да све у животу иде по заслузи… Читав живот је био поштен и вредно је радио, увек се трудио и другима помагао, да би без свега остао? Али, опет је веровао и опет се трудио, трудио се да преживи, трудио се да прохода, да не буде ником на терету, трудио се да поново стекне, трудио се да буде пример деци, трудио се да буде…достојан. Све време се трудио да буде достојан Данијеле, да јој никад не добаце ”Шта ћеш са тим богаљем?” И када је поново постао човек достојан свих, шта је заслужио? Молио је Бога само једно, да она буде та заслуга, то свеобухватно искупљење за све патње које је преживео…
И она је правила избор, то ју је научио, то је његова цура, добро је изабрала, ипак дете треба да има оца….задњим атомима снаге је покушао да је оправда…и да разуме оно ”али” када јој је пољупцем прекинуо реченицу…Па није се јављао, шта је могла, откуд је могла знати да је у затвору… Зашто је био у затвору? Зашто баш тада?…. Шиштао је неким немуштим звуком, сличном мантрању, стежући књигу обема рукама и гурајући кроз грудну кост…После прве и остале сузе кренуше низ образе…Балончићи су му се стварали на носу…Хладноћа је већ нагризала ноге са слабом циркулацијом…протеза је трчала око ноге од дрхтања…Није га било брига…није му било важно…сада му се читаво тело тресло од хладноће…Сав се скупио око књиге као да у њу хоће да побегне… и вилице су дрхтале иако их је још јаче стезао…Само је шиштао ”ммм-мм-ммм”….”ммм-мм-ммм”…Професор Бранимир Почуча је чекао да чује последњи звук, звук сломљеног срца…

А чуо је штикле…да…штикле…она је долазила стазом као оног дана…својим лелујавим ходом, распуштене светле косе и са осмехом наглашеним јарко црвеним кармином…”Хеј ти…” позва га оним поздравом који је толико волео…Устао је и кренуо према њој…Раширила је руке и загрлила га, а он је подиже у наручју… Љубили су се дуго, дуго…и плакали…Знао је да га неће оставити, знао је да су једно за друго чим ју је угледао…Показао јој је књигу…и посвету…Она га је љубила, гризла, кидала и скидала…Задигао јој је хаљину…Пали су на клупу…и…најзад, најзад, најзад, најзад је био у њој…О Боже, хвала ти, хвала, што смо најзад једно…извини што сам за тренутак изгубио веру…понављао је у себи док се приближавао врхунцу …”Сада, Бане, сада” чуо је како му уздише на уво…”мој Бане”…само то, па само то је чекао, само то МОЈ…ништа више…Одиже главу и погледа је: сада је сигуран да је њено лице са затвореним очима и полуотворене усне са тек назирућим секутићима један од најлепших призора које је у животу видео… Препусти се екстази тонећи у њеном загрљају…И више му није било хладно.

ЕПИЛОГ

Када је чувар гробља успео да дође до даха после повраћања, назвао је хитну помоћ и они дођоше као да су били ту иза ћошка, чинило му се. Рече им да је затекао човека на клупи и да му не изгледа добро. Мисли да није домаћи, али га је негде видео, само се никако није могао сетити где. Одмах га момци ставише на носила и убацише у комби. За њима је поред клупе остала књига за коју је помислио да је флаша. Подиже је да им да, али закасни јер су већ били на капији. Гледао је у стезањем укривљен тврди браон повез, на ком је утиснутим мањим словима писало Бранимир Почуча, а испод, већим, Скупљач неправди. На корицама се налазила стилски обрађена силуета са рукама испруженим према небу. Отвори књигу и пуштајућу листове низ палац провери да нема нешто унутра. Док су се листови низали један за другим схвати да је то књига песама. Примети посвету на првој страни и одлучи да књигу остави у кућицу јер су му руком исписана слова говорила да ће неко сигурно доћи по њу:
”Оној која ми је дала биљежницу
и вољу за животом.
Удај се за мене…”

klupa

4 Коментара

  1. Rodjak 1. фебруара 2017. Reply
    • БунарAuthor 4. фебруара 2017. Reply
  2. Petar 13. фебруара 2018. Reply
    • БунарAuthor 14. фебруара 2018. Reply

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.