Празник

– Хеј…
– Хеј…Откуд ти? Си ме пожелела?
– Замишљај само, нешто сам хтела…
– То срећо и ја исто желим. Годинама.
– Хајде скрати. Знаш оно кад си  ми причао…
– Наравно…Немам појма шта. Свашта сам причао да бих ти се увукао у гаћице.
– Па када си написао прве песме.
– Ух, немој ми то радити.
– Ммм, да…јеби га, видела те кроз излог од ,,Евергрина“.
– Добро, да, што не сврати?
– Знаш ли с ким си седео?
– Да, са мојим ортацима.
– Да, а знаш оно  за песме?
– Шта, не разумем?
– Па оно када си написао прве песме.
– Да…
– Сећаш се коме си писао?
– Е…ово постаје неугодно.
– Па и јесте…Зато ти и пишем.
– И? Не зајебавај да си ми спасла прве песме из Хрватске?
– Не, него…Мика је умрла.
– Шта бре причаш?
– 31.12. Сахранили смо је 1.1 Мислила сам да треба да знаш.
– Ово нека шега за Ускрс?
– Не, стварно сам само хтела да знаш.
– Па…
– Седиш са њеним мужем управо, који се напатио невиђено. Био је поред ње седам година на апаратима.
– Не….
– Знам, не сери, јебеш га, нико то није заслужио. Будало…
– …
– Па како….
– Лако, живот. Не куцкај у друштву, ниси неваспитан. Сахрањена је на Летњиковачкој коси у Шапцу 1.јануара. Знам да ћеш сазнати све, лако ћеш наћи гроб. Однеси цвеће мајмуне романтични…
Угаси се екран.
Седим у излогу ,,Евергрин“ кафеа, немам појма после десетина порука за честиатње Ускрса шта се десило.
Спуштам телефон да не будем некултуран.
Прича обична.
Пијемо чај и подсећамо се неких догодовштина.
Устаје човек кога мислим да видим први пут у животу и каже ,,Бунар, драго ми је да смо се видели“ и одлази…
Муж некадашње љубави.
Велике.
Некад највеће.
Када сам почео да пишем песме, уместо да сам се као сви несрећно заљубљени песници убио.
Ортак који остаје ме гледа, једини зна неку ту давно (не)завшену причу.
– Знаш оно…
– Знам.
– Па то. Давно.
– Јесте. Много давно. И та смрт (он је био први мој десетар, али срећом није био у рату) некако иде уз мене.
– Не сери, деца су нам супер, не сери, ово је све распад. Не система, распад света. Љуби те брат, одох.

Излазим из кафића. Зовем бившег војника по уговору који је руковац гробаља у Шапцу. Каже да зна отприлике где је сахрањена јер је  скоро.
Идем да купим цвеће. И једну црно-белу слику да нађем. И да запалим ружичасту свећу у облику Пантер Панте, коју ми је давно поклонила.
И да…Христос Васкрс.

 

 

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*