Прилог за ,,унутрашњи дијалог“ о Косову (1)

Подели

 

Све до великих сеоба Срба које су се десиле након 1389. на Косову и Метохији није било (турски) Арнаута или (српски) Арбанаса. После сеоба остао је велики празан простор у који су ушла албанска племена и одмах отпочела с терором, убијањем и прогоном Срба. Арбанаси, које су Срби називали Шиптарима, били су већином мухамеданци и, као такви, уживали све повластице које су у Отоманској империји уживали Турци, укључујући право да тероришу хришћане. Једна од тих повластица коју су обилато користили су политичка силовања, којима су присиљавали Србе и Црногорце на исељавање са Косова, не штедећи при томе ни старице, ни монахиње, ни малолетнице.

Југословенска влада је након Другог светског рата забранила да се преко 200 000 Срба и Црногораца врати на своја огњишта на КиМ, а дозволила насељавање 200 000 Албанаца које је Албанија населила према плану Италије и Немачке.

Тиме је осим федералне и републичка влада учествовала у албанизацији Косова, што је Едвард Кардељ и потврдио 1947. рекавши Титу да је Стаљину обећао да ће Косово препустити Албанији. Тако је прећутно дозвољено насиље на Косову и Метохији над Србима и Црногорцима, због чега се број силовања у политичке сврхе стално повећавао.

Да је и државни политички и војни врх то прећутно одбравао потврдило се када је на састанку приликом војне вежбе на Косову Фадиљ Хоџа, као члан Председништва СФРЈ које је било и колективни врховни командант ЈНА, предложио да се у циљу превенције силовања отворе куплераји ,,са Српкињама и Црногоркама, јер Албанке то не воле“. Хајде што Албанке ,,то“ не воле а имају по десеторо деце, али што се ниједан од присутних генерала на састанку тако понижавајућем предлогу није супротставио!

Све то је довело до најбестијалнијег политичког силовања названог ,,Случај Мартиновић“. 1.маја 1985.године Ђорђе Мартиновић, службеник Дома ЈНА у Гњилану, пресретнут је од стране шиптара на својој њиви и набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша је грлићем била натакнута на колац и кроз чмар, данцетом на горе, набијена у утробу. Зауставила се тик под десним подребарним луком и поломљена остала у утроби жртве. Флашу су из утробе жртве извадила у приштинској болници два хирурга Албанца и један српски хирург, др Морачић. Њега су Албанци накнадно позвали, пошто су се уплашили када су отворили утробу и видели флашу и срчу коју је требало извадити. Др Морачић је после операције изјавио да је призор био језив. Ђорђе Мартиновић је после тога оперисан још три пута, једном на Војномедицинској академији у Београду и два пута у Лондону. Да због тог етнички и верски мотивисаног злочина не би ојачао српски национализам у СФРЈ или, не дај Боже, дошло до побуне Срба, комунистичко руководство СФРЈ и ЈНА одлучило је да учини све да злочин не буде приписан шиптарима, већ је тражено од Мартиновића да призна како се сам набио на флашу у ,,хомосексуалном аутоеротском акту“. Уз помоћ Брозових генерала, пре свега адмирала Бранка Мамуле, генерала Милана Даљевића, генерала Владимира Војводића, генерала и народног хероја Југославије Петра Грачанина и пуковника Новака Ивановића, начелника Дома ЈНА у Гњилану, где је Мартиновић био запослен, разним манипулацијама, обманама јавности и скривањем истине о злочину, ток истраге је скренут у другом правцу. О „случају Ђорђа Мартиновића” расправљала је и скупштина Југославије осам пута, али без резултата. Скупштина Србије шест пута је одлагала расправу, јер су руководиоци сматрали да она није надлежна за случај, већ је према Уставу надлежна АП Косово и Метохија. Разрешењу случаја није помогло чак ни писмо познатог писца Добрице Ћосића, које је јавно упућено Бранку Мамули и Душану Чкребићу, тада актуелном Председнику Скупштине Србије. Иако је на медицинском вештачењу и супер-вештачењу доказано да самоповређивање такве врсте није могућно, иако је после операције у Лондону у болници „Свети Ђорђе” чувени проктолог светског угледа др Петер Холи изјавио да је искључено свако самоповређивање, а да су злочин извршиле најмање три особе, љубљански академик Јанез Малчински је на супер-супер-вештачењу оценио да је самоповређивање ипак било могуће. Сумњало се да су злочин извршили сестрићи Синана Хасанија, тада актуелног председника СФРЈ по кључу, против којих је Велимир Цветић, адвокат Ђорђа Мартиновића покренуо истрагу, која никада није спроведена. Да Словенци најбоље знају како је кад ти се  нешто пречника 6цм угура 25 цм у чмар показао је и Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештајне службе СФРЈ, званично закључивши случај 1987. на ТВ Љубљана, речима ,,Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса. Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харикири“, што је у сали пропраћено смехом.

Након подизања тужбе од стране Ђорђа мартиновића против државе Други општински суд у Београду донео је 1990.године пресуду којом је држава проглашена кривом за нанете увреде и тенденциозно скривање истине. Суд је одлучио да је над Мартиновићем извршено насиље, а узео је у обзир изјаве др Холија и посебне комисије на чијем челу је био др Владислав Доџић. Држави је наложено да Мартиновићу исплати на име одштете 100 000 немачких марака, међутим налаз је склоњен од јавности, а одштета никада није исплаћена. Извршење пресуде су, према Милораду Бајићу, спречили савезни секретар унутрашњих послова Петар Грачанин и адмирал Бранко Мамула, који су наложили да предмет буде похрањен у Архиву ССНО.

Мартиновић је под притиском продао своју земљу у Гњилану и преселио се у село Читлук код Крушевца, где је 6.октобра 2000.године и умро као тежак инвалид. Иза себе је оставио супругу, три сина, кћерку и десеторо унучади. Сва три сина и два најстарија унука били су мобилисани за време НАТО бомбардовања 1999. Страдања Ђорђа Мартиновића овековечио је сликар и академик Мића Поповић у својој слици 1. мај 1985 (Распеће Ђорђа Мартиновића), која га приказује у јасној паралели са распећем Исуса Христа, под будним оком комунистичке полиције.

Тако су се највиши политички и војни органи СФРЈ ставили у заштиту починилаца злочина и извргли руглу здраворазумско размишљање, услед чега су шиптари злочинима наставили са чишћењем Косова и Метохије од Срба и Црногораца. Само у периоду од 1986-1988. почињено је 2692 акта насиља над Србима и Црногорцима са позиције албанског национализма.

О „случају Мартиновић” редитељ Милорад Бајић снимио је документарне филмове „Страх од истине” и „Оптужујемо”, који су једини пут приказани у Дому синдиката у Београду 1986. године. После тога стигла је забрана приказивања, која и дан-данас важи, јер филмове не можете наћи ни на ЈуТјубу. Поводом двадесете годишњице од овог страшног злочина, редитељ Милорад Бајић је, у сарадњи са студентском организацијом „Центар” на Правном факултету организовао трибину под називом „Косово пре Милошевића – толеранција или терор?”, на којој је требало да буду приказани наведени филмови, али је, према Бајићевим речима, три сата пре почетка стигла је забрана и трибина није одржана.

То политичко силовање здравог разума врши и садашња власт, тражећи од нас да се одрекнемо Косова, уз образложење да ћемо са одсеченим ногама брже трчати ка ЕУ(таназији).

Крај првог дела.

 

 

 


Подели

Оставите коментар

Scroll to Top