Прилог за ,,унутрашњи дијалог“ о Косову (1)

 

Све до великих сеоба Срба које су се десиле након 1389. на Косову и Метохији није било (турски) Арнаута или (српски) Арбанаса. После сеоба остао је велики празан простор у који су ушла албанска племена и одмах отпочела с терором, убијањем и прогоном Срба. Арбанаси, које су Срби називали Шиптарима, били су већином мухамеданци и, као такви, уживали све повластице које су у Отоманској империји уживали Турци, укључујући право да тероришу хришћане. Једна од тих повластица коју су обилато користили су политичка силовања, којима су присиљавали Србе и Црногорце на исељавање са Косова, не штедећи при томе ни старице, ни монахиње, ни малолетнице.

Југословенска влада је након Другог светског рата забранила да се преко 200 000 Срба и Црногораца врати на своја огњишта на КиМ, а дозволила насељавање 200 000 Албанаца које је Албанија населила према плану Италије и Немачке. Тиме је осим федералне и републичка влада учествовала у албанизацији Косова, што је Едвард Кардељ и потврдио 1947. рекавши Титу да је Стаљину обећао да ће Косово препустити Албанији. Тако је прећутно дозвољено насиље на Косову и Метохији над Србима и Црногорцима, због чега се број силовања у политичке сврхе стално повећавао.

Да је и државни политички и војни врх то прећутно одбравао потврдило се када је на састанку приликом војне вежбе на Косову Фадиљ Хоџа, као члан Председништва СФРЈ које је било и колективни врховни командант ЈНА, предложио да се у циљу превенције силовања отворе куплераји ,,са Српкињама и Црногоркама, јер Албанке то не воле“. Хајде што Албанке ,,то“ не воле а имају по десеторо деце, али што се ниједан од присутних генерала на састанку тако понижавајућем предлогу није супротставио!

Све то је довело до најбестијалнијег политичког силовања названог ,,Случај Мартиновић“. 1.маја 1985.године Ђорђе Мартиновић, службеник Дома ЈНА у Гњилану, пресретнут је од стране шиптара на својој њиви и набијен на колац, на чијем је врху била полулитарска стаклена пивска флаша. Флаша је грлићем била натакнута на колац и кроз чмар, данцетом на горе, набијена у утробу. Зауставила се тик под десним подребарним луком и поломљена остала у утроби жртве. Да због тог етнички и верски мотивисаног злочина не би ојачао српски национализам у СФРЈ или, не дај Боже, дошло до побуне Срба, комунистичко руководство СФРЈ и ЈНА одлучило је да учини све да злочин не буде приписан шиптарима, већ је тражено од Мартиновића да призна како се сам набио на флашу у ,,хомосексуалном аутоеротском акту“. Иако је на медицинском вештачењу и супер-вештачењу доказано да самоповређивање такве врсте није могућно, љубљански академик Јанез Малчински је на супер-супер-вештачењу оценио да је самоповређивање ипак било могуће. Да Словенци најбоље знају како је кад ти се  нешто пречника 6цм угура 25 цм у чмар показао је и Стане Доланц, савезни секретар унутрашњих послова и шеф контраобавештајне службе СФРЈ, званично закључивши случај 1987. на ТВ Љубљана речима да је ,,Ђорђе Мартиновић први српски самурај који је над собом извршио харикири“. Мартиновић је под притиском продао своју земљу у Гњилану и преселио се у село Читлук код Крушевца, где је 2000.године и умро. Тако су се највиши политички и војни органи СФРЈ ставили у заштиту починилаца злочина и извргли руглу здраворазумско размишљање, услед чега су шиптари злочинима наставили са чишћењем Косова и Метохије од Срба и Црногораца. Само у периоду од 1986-1988. почињено је 2692 акта насиља над Србима и Црногорцима са позиције албанског национализма.

То политичко силовање здравог разума врши и садашња власт, тражећи од нас да се одрекнемо Косова, уз образложење да ћемо са одсеченим ногама брже трчати ка ЕУ(таназији).

Крај првог дела.

 

 

 

Напишите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*