Zamena

 

Priča jedne prijateljice od pre neki dan:

Nekada je bolje ne ustajati iz kreveta, kažu. I tog dana se činilo da je svanulo jedno sasvim obično jesenje jutro koje ni po čemu nije obećavalo haos koje je nosilo. Prethodnog dana me je u poštanskom sandučetu sačekalo obaveštenje da na pisarnici Prekršajnog suda u Šapcu preuzmem nekakav dokument, pa sam odmah po pristizanju na posao otišla do suda.

I kao po nepisanom pravilu, kada uđeš u bilo koje javno preduzeće ili ustanovu krene šetanje od šaltera do šaltera, od kancelarije do kancelarije. Najpre sam ušla u pisarnicu odatle me poslaše u drugu kancelariju, iz nje u treću, ali tek je četvrta bila odredište. Već na ulasku se našalih sa poznanicom koju zatekoh na vratima zamolivši je da me obraduje informacijom da sam konačno na pravom mestu. “Da, na pravom si mestu, raj na zemlji!“

U kancelariji 50 stepeni, pod krovom zgrade sede dvojica starijih sudija, ispijaju svoju jutarnju kafu razmišljajući da li po tako sumornom, kišnom danu vredi i počinjati posao ili se zaključati i glumiti neprisutnost na radnom mestu. Iz takvih misli ih je vrlo malo poremetio moj bučni ulazak i konstatacija da bih ih veoma rado poslala kod ovdašnjih “gazda“ da rade i da pokušaju da stranku koja kod privatnika uđe u firmu tako prošetaju kroz par kancelarija. Jedino izvesno što bi im se u tom trenutku dogodilo je siguran otkaz ili u najboljem slučaju umanjenje plate! Šta ću, pokupim svoju kovertu na kojoj je pored mog imena, prezimena i adrese pisalo ZAMENA. Ni pojima nisam imala o kakvoj zameni je reč, a Bog mi pameti ne dade da odmah pročitam uručen mi dokument, već siđoh do auta, bežeći od kiše koja je sada već sasvim pristojno padala.

U autu otvorim kovertu i krenem da čitam: “novčana kazna u iznosu od 5.000,00 dinara preinačuje se u kaznu zatvora od 5 dana“! Čitam i ne verujem, pomislim greška, ponovo proverim, jeste moje ime i prezime, ali nikako da ukapiram kakav prekršaj sam načinila, kome zlo nanela kada me u zatvor otpremaju?! Pokušavam da se prisetim, ali u nekom pređašnjem vremenu me ni redovna kontrola policije u saobraćaju nije zaustavljala, nisam vlasnik automobila pa me ni FAMA nije mogla slikati, baš ništa mi nije padalo na pamet. Nastavljam potragu po papiru za mestom gde piše kakvo sam veliko zlo napravila pa je sudija odlučio da me isprati na petodnevni odmor u zatvor! I onda vidim da je zbog toga što sam pogrešno parkirala auto 18.08.2016. godine u centru Šapca, pa počeh da se prisećam događaja tog dana.

Trebalo je registrovati Pežo Partner koji je u vlasništvu firme u kojoj radim, a kako na tehničkom pregledu nisu mogli da očitaju broj motora zakazala sam veštačenje u PU Šabac. U zakazano vreme sam odvezla vozilo, uredno se prijavila i sačekala kriminalističkog veštaka. Kako u “dvorištu“ PU, koje uzgred budi rečeno i ne postoji, veštak mi je naložio da auto parkiram na trotoar kod “Pro Kredit banke“. Zapamtite ovaj momenat. U tom terminu je veštačio još jedno vozilo, koje je brzo završio, a moje vozilo smo morali da vozimo u Auto-centar na kanal, jer je motor zarđao, pa je bilo nemoguće očitati broj motora. Otišla sam sa veštakom u kancelariju kako bih potpisala Zapisnik, a policajcu sa portirnice MUP-a veštak je naložio da pripazi na moje vozilo jer je nepropisno parkirano. Kada smo se nakon desetak minuta vratili do auta, dežurni policajac nas je obavestio da su mi komunalni policajci napisali kaznu za nepropisno parkiranje!!!

Mislim da ne postoje reči kojima bih mogla da opišem šta sam sve želela da kažem policajcu! Pa zar je moguće da neko sa negativnim koeficijentom inteligencije radi u policiji, da čuva zgradu MUP-a, da uopšte hodi zemljom. Mislim da bi moj jed, bes i očaj u tom trenutku bili dovoljni da ga zbrišu sa lica zemlje, ali nažalost svaka izgovorena reč čoveku tog kalibra bi bila samo trošenje snage uzalud, jer do njegovog mozga iz viceva o pandurima nikada ne bi stigla. Zamolila sam veštaka da odmah odemo do Komunalne policije, kako bi pokušali da otklonimo nastali problem.

Međutim, tamo smo zatekli još gori oblik ljudskog postojanja, osobu do čijih visina niko i ništa ne dopire, niti mu iko išta može jer on je njegovo visočanstvo KOMUNALNI POLICAJAC! Ne postoji niko dostojan da mu se obrati, a kamoli da mu prigovori ili da ga za pažnju zamoli. Pokušala sam dotičnom gospodinu da objasnim do kakvog nesporazuma je došlo, kako se i zašto vozilo našlo parkirano na trotoaru, odnosno na za parkiranje nepropisnom mestu i da je tu parkiranje naložilo službeno lice policije koje će to da potvrdi, ali svaki trud je bio uzaludan. Nakon stotina izgovorenih reči, molbi, objašnjenja, gospodin me udostojio jednom izgovorenom rečenicom: “Dajte mi vaše i veštakove podatke da ubeležim, pa ćete biti obavešteni!“

Nakon toga od 18.8. do pre par dana kada su me pozvali u Prekršajni sud niko nikada mi nije poslao bilo kakvo obaveštenje ili poziv iz Komunalne policije, tako da sam na taj događaj potpuno zaboravila misleći da su kaznu poništili. Što je najgore Komunalna policija je u prijavi Prekršajnom sudu navela da su mi dostavili zapisnik, da su me o svemu obavestili, da su me čak i opomenuli, a da se ja nisam odazvala niti propisanu novčanu kaznu uplatila! Prekršajni sudija iz ćoška pregrejane prostorije sa početka moje priče mi je rekao da je slučaj rešio pod pretpostavkom da su u Komunalnoj policiji sve to uradili jer je “Komunalna policija javna ustanova kojoj se veruje“, zbog čega je novčanu kaznu preinačio u kaznu zatvora!!! Bez ikakve provere, bez ikakvog uvida u činjenično stanje, bez prethodnog poziva stranaka u postupku, bez ikakvog dokaza o prijemu bilo kakvog obaveštenja, sudija je odlučio da nekog ko nikada nije bio okrivljen, niti je ikada platio bilo kakvu kaznu osudi na pet dana zatvora!!! Eto dokle je došla ova zemlja Srbija kada sudije presude donose na osnovu pretpostavke!

Sada sam u dilemi da li da se uopšte žalim, odnosno da nedokaznima dokazujem istinu i sve isteram na čistac, ili da mirno i bespogovorno krenem na odsluženje zatvorske kazne! Nakon koje ću verovatno izaći kao nova, preporođena osoba, spremna da se kao totalno moderna vratim u život i da kao povratnik iz zatvora postanem omiljena u društvu. Već zamišljam scene iz gradskih kafića, gde u majici siledžijki sedim istetovirana motivima svetaca, aždaja i kineskih slova dok se opasni momci otimaju za stolicu za stolom i moju pažnju. Sve je bilo samo na trenutak, ipak ću ostati pravdoljubiva i probati da se sa aždajama komunalne policije izborim istinom, ma kako to daleko, teško i neostvarivo izgledalo.

Kraja priče nema, naslućuje se, jedino je sigurno da je jutros osvanuo dan opasan jakom maglom. Ali, sunce se bori da rastera maglu, oblake i zagreje zemlju i poneko srce. Ili sam ja ipak preveliki optimista…

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.